“Prodajem dečju igraonicu i prepuštam poslovanje istom, sa svim inventarom. Radi godinu i po dana, razrađena“. Ovaj oglas pojavio se nedavno u rubrici „poslovi“. Iako se bar na prvi pogled čini da ovakvim mestima cveta posao i u krizi, bivši i sadašnji vlasnici kažu da je reč o poslu koji traži velika ulaganja, maštu i stalne inovacije, a ne nudi impresivnu zaradu. Ipak, nekima je obezbedio – ako ništa drugo, a ono – stalno radno mesto.
Verica, ženu čije ime stoji na kraju gore citiranog oglasa tvrdi da u bizinis sa dečjim igraonicama ne vredi ulaziti bez bar 50.000 evra. “Potrebne su stalne promene. Morate da menjate igračke, stvari, animatore. Deci sve brzo dosadi. Posla je mnogo, . Ulaže se veliki trud i energija. To je i jedan od razloga zašto je moja partnerka i ja prodajemo“, objašnjava Verica, koja ne želi da otkrije prezime ni cenu po kojoj bi prodala igraonicu.
„Za igraonice je važno da budu na dobroj lokaciji, a naša jeste. Ljudi za sada samo zovu i raspituju se. Niko nije dao konkretnu ponudu, ali o ceni ćemo se sigurno dogovarati“, nastavlja priču sagovornica B&F. Na našu opasku da finansijska kriza još nije prošla, i da su ljudi oprezniji prilikom započinjanja novog posla, Verica kaže se ona i njena partnerka svaki dan šale da će se neko sigurno upecati“.
Pretragom podataka o privrednim društvima i preduzetnicima, unosom reči “igraonica” kao kriterijuma pretraživanja u kućici “poslovno ime”, na sajtu Agencije za privredne registre pojavljuju se registrovana 52 privredna društva (preduzeća) i 834 preduzetničke radnje.
„Iz tih javno dostupnih podataka može se uočiti i kako se igraonice registruju, ali i to da se pojedini privredni subjekti registruju ne samo kao igraonice, već dodatno i kao kafići, kafeterije, galerije i studije za podučavanje stranih jezika, na primer. Ima i onih koji u sklopu frizerskog salona otvaraju igraonice“, kažu u Agenciji za privredne registre (APR). U APR kažu da nijedan poseban zakon ne uređuje delatnost igraonica, pa se na njihovo osnivanje primenjuju opšti uslovi registracije. A to u praksi znači da ni jednim aktom nije propisana obaveza pribavljanja posebne saglasnosti ili dozvole, kao uslova za registraciju ove delatnosti u APR-u.
I upravo ta činjenica, saglasni su naši sagovornici, otežava posao u ovoj oblasti, ali i, paradoksalno, motiviše.
Prekovremeno zaposlenje
„Da otvorim dečiju igraonicu odlučila sam se jer smatram da je u mom kraju upravo tako nešto nedostajalo. Mesto gde se igramo svi zajedno, i gde se podstiče druženje. Danas je postalo najlakše ubaciti decu u kavez za igru, dok roditelji sede i ispijaju kafe“, objašnjava svoj motiv za ovaj posao Sandra Isakov, vlasnica igraonice „Crazy frog“ iz Subotice.Ona je, kao nezaposlena, konkurisala kod Nacionalne službe za zapošljavanje i dobila kredit za samozapošljavanje od oko 160.000 dinara koji ne mora da vrati. Kaže da je uložila još polovinu te sume, i da je to za subotičke prilike, sasvim dovoljno za ulazak u ovaj biznis. Međutim, njen koncept igraonice ne podrazumeva i čuvene „kaveze za igranje“, koji su inače jedna od najskupljih „potrepština“ većine igraonica. Metar tog kaveza košta oko 300 evra.
„Moja ideja u ovom poslu je da kod dece razvijem kreativnost. Najlakše je kupiti kompjutere i kaveze za igranje. Ali, ja angažujem animatore, organizujemo ples, kreativne radionice, a vikendom se održavaju rođendani…“, priča Sandra Isakov.
Najveći profit donose rođendani. U njenoj igraonici cena organizovanja rođendanske proslave je 3.900 dinara, a 20 odsto od tog iznosa dobija animator. Mesečno zaradi oko prosečne plate. Prohod od meseca do meseca, varira. „Dok traje školska godina sve funkcioniše. Ali, kad dođe leto, raspusti..Tada bukvalno skupljamo svaku paru i čekamo da leto prođe“.
U Beogradu je priča potpuno drugačija, od troškova do zarade. Samo im je koncept donekle sličan. I Sandra, vlasnica igraonice iz Subotice, i Jelena, vlasnica igraonice iz Beograda, žele da grade „nov koncept igraonica na tržištu“.
Jelena Gašić je vlasnica „storytelling centra Treehouse“. Profesionalno se bavi edukativnom umetnošću, završila je pozorišnu režiju, defektologiju i muziku, a pohađala je i mnoge kurseve na ovu temu po svetu. Iako je skoro identičan posao već radila u Londonu, u Beogradu je, kako kaže, ušla u ovaj posao zahvaljujući spletu porodičnih okolnosti i nasledstvu nad velikom kućom na Dedinju.
„Da nisam imala svoj prostor i takvu porodičnu situaciju nikada se ovde ne bih upuštala u ovakav posao. Kamate na kredite su visoke, a situacija na tržištu skoro stalno neizvesna, priča Jelena Gašić.
Čekaj, vratiće ti se
Ona je „Treehouse“ otvorila pre pet godina, i tek sada očekuje profit. Do sada je „sve nekako bilo nategnuto, i stalno sam morala da sufinansiram posao“. Kako kaže, „Treehouse nije klasična igraonica gde dovedeš dete, staviš ga u nehigijenski kavez za igru i to je to“.
„Ovo je familijarno mesto smišljeno da bude nešto između kuće, škole i posla. Ima mesta za decu različitih uzrasta, koja se ovde igraju sa svojim vršnjacima, a imamo i posebne igrice gde svi učestvuju zajedno. I sve se radi na tri jezika. Organizujemo i pozorišne predstave, družimo se sa klovnovima, imamo veliku baštu…“, objašnjava svoju poslovnu filozofiju Jelena Gašić.
I za sve to, naravno, potrebno je angažovati dosta ljudi, a nije ni jeftino. Da bi zabavila decu, a i da bi oni nešto usput i naučili, ova specifična igraonica angažuje oko 15 ljudi, što glumaca, muzičara, jezičkih stručnjaka, vaspitača.. Još četvoro je zaposleno oko održavanja vile jer imaju i nekoliko životinja. Sreća je, objašnjava Jelena, što neki rade volonterski. Zauzvrat, od nje dobijaju različite obuke u oblasti edukativne umetnosti, rada sa decom, ali i uputstva kako se pišu različiti projekti za strane donatore.
„Sada razmišljamo da uđemo u još jednu vrstu biznisa, da ovde otvorimo i kafić. Mislim da bi na to, pored rođendana koji su isplativi, pomoglo da zaradimo dodatni novac. U poslu sa dečijim igraonicama mora mnogo da se ulaže. Bar jednom godišnje uložim oko 3.000 evra u neke nove vizuelne materijale, kostime, maske, instrumente. Sve to donosim iz Amerike, a nekada idem i u Kinu. Takođe, plaćam i umetnicima da nešto novo oslikaju ili naprave u kući ili dvorištu“, kaže Gašićeva.
Izračunala je da su joj mesečni troškovi „nekoliko hiljada evra“, a da se zaradi, opet zavisno od meseca oko tri hiljade evra. Članarina košta 7.000 dinara, i za taj novac roditelji mogu dva puta mesečno da dovedu decu, na po sat i po vremena, na bilo koju aktivnost koju oni izaberu.
„Bilo bi nam finansijski mnogo lakše kada bi roditelji plaćali godišnje članarine, ali evo i to se polako dešava. I naravno bilo bi lakše kada bi u Srbiji bili manji porezi koje plaćam kad zaposlim nekoga“, priča vlasnica igraonice „Treehouse“.
Ona je, kako kaže, „stalno na klackalici – da li ostati u ovom poslu, ili sve zatvoriti“. Taman kad joj bude „preko glave“ računa i birokratije, pojave se roditelji koji nešto žele da urade, isprojektuju, naprave – i za to ne traže novac.
„Onda im ja ponudim kompenzaciju za članarinu i svi opet budemo zadovoljni“.
Aleksandra Galić
broj 88, jul-avgust 2012.