U svom pokušaju da se nose s dugovima, vlade EU država uglavnom oporezuju srednju klasu, previđajući činjenicu da su loše investicije banaka, trgovaca nekretninama kao i javni dug upravo napravili ‘bogati sugrađani’, koji su uzrok aktuelne krize. Osvrnuvši se na ovu ideju, liberalni ‘Der Tagesspiegel’ tvrdi kako bi ruke trebalo dublje zavlačiti u džepove imućnih.
Ove godine se predsednik nemačke partije SPD Sigmar Gabriel još jednom prilikom pridružio sindikatima u njihovim zahtevima za povećanjem poreza kojeg bi trebalo da plaćaju bogati, a sve u cilju obezbeđivanja pravednije raspodele tereta krize. Vođa socijaldemokrata tvrdi da je nametanje zahtevnijih poreskih tražnji bogatoj eliti pitanje “društvenog patriotizma“. Međutim, sa drugog kraja političkog spektra, demohrišćani i liberali odmah su stali u odbranu bogatih, optužujući Gabriela za “iznošenje već prilično istrošene rutine u svojoj oveštaloj, socijalnoj retorici”. Kao rezultat toga, rasprava o ovom pitanju i prepucavanja samo su produžetak izbornih razmirica.
Ipak, ne smemo biti obmanuti svim ovim ružnim utiscima. Proteklih je godina pitanje sve većeg rasta nejednakosti između dobiti bogatih i visine plata “ostalih” evoluirala do tačke u kojoj ovo više nije prosto pitanje o jednakosti. Realnost je da su te i tolike razlike jedan od glavnih uzroka aktuelne krize.
Porast bogatstva koncentrisanog u rukama jednog izuzetno malog broja ljudi znači, zapravo, da se jednim znatnim delom nacionalnog dohotka sada pokušava zadovoljiti potražnja za finansijskim proizvodima, redukujući pri tom nivo ulaganja u robe i usluge. Drukčije rečeno, u “dobra vremena” banke su pomagale državu i sistem tako što su odobravale problematične kreditne linije, čineći vladama i sistemina “uslugu”. Sada u vreme krize, te banke – iznutra već odavno pre početka krize trule i nelikvidne – traže svoj spas u “vraćanju usluge” koje države imaju prema njima. Naime, ciklus proizvodnje i potrošnje – prodaje i kupovine – uspostavio bi se po već univerzalnom receptu, tako što će se novac države ulagati u one problematične, ne bi li na noge stali upravo oni koji su finasijski truli. To, u prevodu, znači, da će teret plaćanja i otkupa dugova pasti na leđa i pleća srednje klase, ostavljajući po strani bogataše – od kojih je veliki broj onih koji su i odgovorni za ovu krizu.
Ludo odvažna ulaganja
Evropsko nekad povoljno stanje i “finansijska udobnost” nastali su kao rezultat ulaganja u obveznice izdatih od strane banaka, kompanija za nekretnine i državnih intervencija – poput Irske, Portugala, Grčke i Španije, koje su nudile atraktivne kamatne stope. Na taj su način ove zemlje finansirale nepromišljene investicije, i to u ogromnim razmerama: izgradnju neiskorišćenih stambenih objekata i autoputeva, uz puno drugih kreativnih vratolomija vezanih za infrastrukturne projekte. Sve ovo je nešto što te zemlje, zapravo,nikada ne bi bile u stanju da preduzmu samo sopstvenim snagama – u tome su im, između ostalih, pomagale loše banke
Po svemu sudeći, jedina svrha od premošćavanja i ispunjavanja kreditnih zahteva u evrozoni bio bi pronalaženje sredstava kojima bi se pomoglo državama i njihovim bankama kako bi ostali solventni – tako da oni mogu i dalje da svoje dugove plaćaju lošim i propalim investitorima. Kao rezultat toga, sada imamo situaciju u kojoj to više nije stvar Nemaca, Holanđana ili Finaca itd koji su sad primorani da spašavaju Grke, Irce i Špance itd, već to što srednja klasa evropskih poreskih obveznika biva prisiljeno da “osigura sredstva”, kako bi se ublažila “nesreća” koja je zadesila najbogatije evropske građane.
Postići da i bogati plaćaju
Uzgred, treba napomenuti da svi bogataši Evrope vrlo malo doprinose nacionalnim budžetima svojih zemalja. Zemlje evrozone stvorile su monetarnu uniju upravo radi uvođenja zajedničke, transparentne i efikasne fiskalne politike ali, umesto toga, započelo je opšte međusobno nadmetanje u pokušaju da se smanje porezi i privuče svež kapital. Kao rezultat toga, porezi na prihode ostvareni od dobiti imućnih pali su na rekordno nizak nivo. Istovremeno, “privatni finasijski udes” najbogatijih je u celoj Evropi narastao do tačke na kojoj su dugovi bogatih dva ili čak tri puta veći od ukupno duga svih zemalja EU.
Dakle, sada tražimo da evropski najbogatiji građani pokriju veći udeo računa, ispostavljenog zbog loših ulaganja. Međutim, to je pitanje previše važno da bi bilo ograničeno unutar nacionalnih okvira pojedinih EU zemalja. Takođe, pozvaćemo da se aktuelna loše koncipirana “politika spašavanja” izmeni.
Dakle, sada tražimo da evropski najbogatiji građani pokriju veći udeo računa, ispostavljenog zbog loših ulaganja. Međutim, to je pitanje previše važno da bi bilo ograničeno unutar nacionalnih okvira pojedinih EU zemalja. Takođe, pozvaćemo da se aktuelna loše koncipirana “politika spašavanja” izmeni.
Skupljači evropskih dugova, kao što je već dobro poznato, pritežu zemlje najteže pogođene krizom, ne bi li ove smanjile troškove socijale i povećale poreze za srednju klasu. Za to vreme, grčki tajkuni koji drže brodogradilišta i flote plovila, irski baroni nekretnina i španski superogataši jedva da i plaćaju bilo kakav porez na dohodak, odlažući svoj novac u poreske rajeve.
Prioritet za one koji žele spas evra trebalo bi da se nalazi u borbi protiv takvih disfunkcija. Ako se to učini, predstavnici nepopularne “Evropske Trojke” još uvek imaju šansu da ih građani EU dožive kao svoje heroje.
Globalni pritisak na bogataše
Gideon Rahman u ‘Financial Timesu’ kaže kako „ne može biti dobar znak to što političari počinju mandat zavodljivim apelima na ‘poreski patriotizam’ obveznika’“, nakon što je ministar francuske vlade Pjer Moscovici najavio da će gornju stopu poreza na dohodak povisiti za 75 posto.
Ipak, krajnje je pogrešno prikazivati Olandovu vladu kao nekog socijalističkog dinosaurusa. Istina je da je nova francuska vlada na ekstremnom krilu novog globalnog trenda: Globalna međunarodna reakcija, uperena na bogatu elitu, preoblikovala je politiku – od Evrope, preko SAD, sve do Kine.
Američki predsednik Barak Obama stvara svoj politički kapital uoči decembarskih izbora obećanjima da će oporezovati „milionere i milijardere“. Njegov republikanski suparnik Mit Romni brendira sebe kao stegonošu elite koja izbegava poreske namete, onih koji se provlače kroz rupe u zakonu i svoj novac distribuiraju kroz “sive zone”. Takvi potezi uzrok su uzavrelim političkim reakcijama. Zapadni političari – od Baracka Obame do Françoisa Hollandea – u potrazi su za načinom kako da ovladaju sentimentima svojih birača, kanališući njihovo raspoloženje. Ako se ovo novo (ne)raspoloženje ustali, to bi moglo da označi i kraj ere niskih poreza, deregulacije i sve većoj nejednakosti, koja je počela kasnih 70-ih, usponom Margaret Thatcher i Ronalda Reagana na zapadu, sve do Deng Xiaopinga u Kini.
Harald Schumann
preveo:Milan Lukić