Umesto rasprava oko neuspeha inicijalne ponude akcija Facebooka, bilo bi bolje da se ovdašnja javnost zapitala kako to da nijedna domaća kompanija nije uspela da prikupi kapital na sličan način. Ova okolnost možda najbolje govori o stanju ovdašnje svesti, ali još više o skromnim mogućnostima koje nudi domaće tržište kapitala. U vremenu sve oskudnijih bankarskih izvora, preduzećima su gotovo odsečeni drugi kanali finansiranja.
Akcije Facebooka zakoračile su u letnju sparinu na nivou od oko 32 dolara što je 15-ak procenata slabije u odnosu na cenu iz inicijalne ponude akcija po kojoj je kompanija prikupila dodatni kapital, a osnivači i njihova svita ostvarili deo svojih lukrativnih snova. Premda je bilo ozbiljnih problema u realizaciji ovog megalomanskog projekta i pre pada cene (zloupotreba insajderskih informacija, tehnički problemi prvog dana trgovanja i dr), ostaje nepobitna činjenica da je ova kompanija, koja trenutno vredi kao dva BDP-a naše zemlje, ostvarila osnovni cilj – prikupljen je kapital za dodatno finansiranje i razvoj, dok će samo od sposobnosti njenog menadžmenta u ostvarenju proklamovanih ciljeva zavisiti uspeh ulagača koji su se osmelili u preuzimanju ovog rizika.
I od ovoga započinje – a tu se i završava – sva suština inicijalne ponude akcija (IPO-initial public offering). Brzorastući biznisi koji nameravaju da se šire van granica koje dopuštaju lična sredstva vlasnika i bankarski krediti, potražiće na tržištu kapital koji je spreman da prihvati rizik poslovnog neuspeha. Zauzvrat, nosioci kapitala dobiće vlasničko učešće u kompaniji, nadajući se u povećanje vrednosti biznisa, što bi značilo i oplodnju njihove inicijalne investicije.
Akumulacija kapitala
Nije teško pogoditi da je ovdašnje putešestvije u poimanju funkcionisanja i finansiranja privrednih subjekata bilo znatno drugačije, i to ne samo zahvaljujući nasleđu planske privrede i kolektivističke svojine.
Devedesete godine prošlog veka bile su sve samo ne adekvatan ambijent za razvijanje tržišne ekonomije, dok se transformacija privrednih subjekata u društvenoj svojini odvijala mahom putem podele kapitala zaposlenima. Ipak, odsustvo bilo kakvog tržišta za novonastale vlasničke hartije na najbolji način je otkrivalo stvarne namere zakonodavaca u pogledu razvoja akcionarstva.
Do petooktobarskih promena brojne domaće društvene kompanije izvršile su vlasničku transformaciju na ovaj način, dok je prvu dekadu ovog veka obeležila privatizacija orijentisana ka strateškom partneru, gde je u samom startu koncentracija vlasništva ubijala i svaku pomisao na razvoj tržišta kapitala zasnovan na ovim hartijama.
Ipak, otpočinje uspostavljanje kakvog – takvog berzanskog mehanizma, dok je njegova glavna funkcija tog momenta bila reprivatizacija, odnosno konsolidovanje vlasništva u insajderski privatizovanim kompanijama. Država u to vreme obavlja višestruku funkciju na tržištu: reguliše učesnike, kreira proces privatizacije i generiše u velikoj meri ponudu finansijskih instrumenata.
Upravo u tom periodu, kada je država bila vlasnik velikog broja kompanija i krupnih manjinskih paketa akcija, izgubljena je krucijalna nit u formiranju tržišta kapitala koje bi omogućilo i formiranje osnove za sprovođenje inicijalnih ponuda akcija. Istina, U par navrata, istina, najavljivani su pilot-projekti lansiranja IPO-a, ali se pokleklo pred krakoročnim ciljem punjenja budžeta i lako ostvarivom željom domaćih i stranih kapitalista za jeftinom konsolidacijom vlasništva.
Ipak, uzlet berzanskog tržišta usled naglog priliva kapitala (2006. i 2007. godine) doneo je događaje koji su poprimili blage obrise IPO-a, ali nisu uspeli da stvore zdravu osnovu za razvoj ovog procesa. Prevashodno banke ali i neke kompanije iz realnog sektora iskoristile su snažan talas rasta akcija kako bi prikupile dodatni kapital, koji se merio desetinama pa i stotinama miliona evra. Ove dokapitalizacije imale su pojedine elemente IPO, pre svega činjenicu da je kompanija prikupljala kapital na tržištu, ali su izostale karakteristike koje su ove procese mogle učiniti postojanijim. Emitenti nisu detaljno elaborirali namenu sredstava prikupljenih na tržištu, dok je orijentacija kupaca mahom bila kratkoročna i motivisana aktuelnim tržišnim cenama koje su znatno prevazilazile emisione.
Početak svetske krize, domaće tržište kapitala je tako dočekalo bez ijednog IPO-a, dok je preostali potencijal velikih državnih preduzeća (EPS, NIS, Telekom itd) u ovom pogledu u potpunosti istrošen zakonom o pravu na besplatne akcije. Populistički obojena podela kapitala još jednom je pokazala koliko političke elite ne razumeju važnost ovog tržišta, čime je zapravo ugašena i poslednja nada za ozbiljniji razvoj akcionarstva.
Novi zakon, stare nade
Eskalacija domaće i svetske krize je na tapet ovdašnjih kreatora poslovnog ambijenta stavila gomilu problema koji su godinama gurani pod tepih, te nije bilo ni realno očekivati da će se neko ozbiljnije pozabaviti pitanjem razvoja tržišta kapitala i mogućim alternativnim načinima finansiranja privrednih subjekata. Ovo vreme je, pak, dodatno apostrofiralo svu pogubnost bankocentričnog finansijskog tržišta koje je u uslovima prevelikog rizika na tržištu znatan broj preduzeća gotovo u potpunosti ostavilo bez izvora finansiranja.
Zakonodavac se, ipak, krajem prošle godine ponovo upustio u avanturu regulisanja finansijskog tržišta, obuhvativši prvi put detaljnije definisanje same inicijalne ponude akcija, stvorivši kakav-takav okvir za ovaj proces i posle toliko godina dalek ovdašnjim preduzetnicima, makar onoliko koliko je i Beogradska berza udaljena od investitora.
Ipak, kao i u ranijim prilikama, kreatorima zakona u velikoj meri nedostajalo je suštinsko razumevanje ovdašnjih berzanskih prilika koje se teško može nadomestiti pukim prepisivanjem regulative koja u uređenim tržišnim prilikama verovatno daje zapažene rezultate. Definisanje akcionarskog društva sa minimumom od 10.000 akcionara, ili, pak, utopistički okviri za neminovno „pročišćenje” trenutno prezagušenog tržišta akcija, pokazuju da će ovo teško biti završni udarac u formiranju kvalitetnog tržišta kapitala.
Ali čak i da suvoparna pitanja regulatornog okvira ostavimo po strani, ključna karika koja bi mogla dati barem gram nade ovdašnjim preduzetnicima da bi u budućnosti mogli poći putem inostranih pandana i dalje ne postoji. A to je pitanje političke volje odnosno nedostatka strateške orijentacije za razvoj ovog segmenta finansijskog tržišta koje i posle više od jedne decenije tranzicionih nadanja tavori na marginama.
Logičan razvojni put tranzicionog finansijskog tržišta koji su otpočele dužničke državne hartije, a koji je trebalo da se nastavi municipalnim i korporativnim obveznicama, akcijama iz procesa privatizacije, te na kraju akcijama emitovanim putem IPO-a – najpre od strane same države, a potom i od inicijalno privatnih kompanija – prekinut je na njegovom samom početku.
Propuštena prilika formiranja atraktivnog tržišta kapitala verovatno je najviše koštala preduzetnike, od kojih su mnogi zamenili perspektivan razvojni put svojih kompanija za skromno tavorenje i preživljavanje u teškim privrednim prilikama.
Ništa bolje nisu prošli ni sami građani, izgubivši potencijalni oslonac akcionarstva koje u tržišnim demokratijama predstavlja jedan od najjačih temelja srednje klase.
I na kraju, sama država, koja je prenebregavanjem dugoročnih interesa došla u situaciju da tržište duga formira naprečac, zadovoljavajući u većoj meri interese investitora nego sopstvene. Ispostavljajući na kraju račun – kome drugome, do onima koji su uvek spremni, makar to i ne znali, da poture leđa – poreskim obveznicima.
Nenad Gujaničić
broj 88, jul-avgust 2012.