Iako se u Srbiji broj ljudi koji se zvanično bave posmatranjem ptica izuzetno mali, svi mi koji se divimo njihovom perju, cvrkutu i letu, smo njihovi potajni ljubitelji. U našu zemlju dolazi mali broj sofisticiranih i imućnih turista čiji je osnovni rekvizit dvogled. Oni su radoznali ljudi koji osim boravka u prirodi, žele da osete autentičnu atmosferu kraja u koji dolaze. Ne zanimaju ih skupi aražmani u bezličnim hotelima, već smeštaj u malim motelima, porodičnim pansionima i razgovor sa lokalnim stanovništvom.
Smatra se da u Srbiji postoji oko 300 ljudi koji se bave posmatranjem ptica, bilo iz hobija, bilo kao ornitolozi. Milan Ružić, potpredsednik Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije smatra, međutim, da u našoj zemlji ima na milione ptičara, a da to ni ne znaju.
„Milioni ljudi su posmatrači ptica a da toga nisu svesni. Ne postoji čovek kome škodi prisustvo ptice, koja god bila, njene pesme i ponašanja. Svi mi volimo da vidimo stvorenja koja su lepa, lepih boja, koja su hitra, živahna, lepo se udvaraju, svi volimo da vidimo labuda na vodi. Imate više desetina hiljada pecaroša koji provode vreme pored vode i poznaju patke, rode i kormorane. Ljudi na selu imaju svoj doživljaj ptica, lovci su, takođe, usmereni da budu posmatrači i opažaju ptice. Svi smo mi u neku ruku posmatrači ptica“, kaže Ružić za BIF.
Dvogled za pojas zadeni
Ova aktivnost koja u sebi sjedinjava ljubav prema prirodi, specifična znanja, hobi i turizam, tek je u povoju u Srbiji, ali beleži postepeni rast.
U Srbiji su dva dana posvećena posmatranju ptica, objašnjava David Grabovac, potpredsednik udruženja „Riparija“ koje u Subotici postoji od 1999. godine. U februaru se održava IWC (International birdwatching census) posvećen pticama vodenih staništa. Iako se govori o danu, reč je pre svega o sedmici tokom koje nacionalni koordinator, posredstvom saradnika zaduženih za određene regione, animira lokalne ptičare i ornitologe da izađu na vodena staništa i zabeleže šta se na njima može videti. Tokom oktobra postoji Dan posmatranja ptica i Grabovac kaže da je po pravilu to i naša najmasovnija manifestacija, ako se u posmatranju ptica u Srbiji može govoriti o masovnosti, jer se tada osim ptičara i ornitologa u ovu akciju uključuje i školska populacija.
Prema podacima Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, u našoj zemlji postoji oko 350 vrsta ptica, od tog broja 240 se gnezdi ovde, od čega 193 vrste na teritoriji Vojvodine. Od 240 gnezdarica, smatra se da je 40 odsto sa evropske liste vrsta kojima je potrebna posebna zaštita. (Species of European conservation concern). Pet vrsta, poput patke crnke, orla krstaša, velike droplje, prdavca i belonokte vetruške spadaju u globalno ugrožene vrste. U Srbiji je do sada identifikovano 42 IBA (important bird areas) područja, i onima koji žele da posmatraju ptice preporučuje se da ih posete.
Turistička organizacija Srbije nema posebne podatke o broju turista koji u Srbiju dolaze upravo sa namerom da posmatraju ptice, kažu u PR službi TOS-a. Jedina agencija koja ih već osam godina dovodi je TA „Magelan“ iz Novog Sada i njeni klijenti su pretežno gosti iz Velike Britanije, Belgije, Holandije, Nemačke, odnosno iz zemalja zapadne Evrope. To nije masovni turizam – godišnje sa dvogledom u ruci dođe nekoliko desetina grupa pri čemu ove grupe mogu da čine od dva do 15 članova, a osim interesovanja, oni su neretko povezani i porodičnim ili prijateljskim vezama.
„Ljudi iz zapadne Evrope su vrlo često pasionirani ljubitelji ptica, dobro upućeni, dobro situirani, i sa veoma velikim smislom za boravak u prirodi. Ne žele satima da borave u vozilu, već da što više vremena provedu napolju. Imaju jake etičke kodekse o ponašanju u prirodi, vode računa da ne uzemire ptice, fotografišu ih sa distance, i uopšte čine sve da ne uznemire život ptica. Upravo zbog toga što ne pripada invanzivnom vidu turizma, posmatranje ptica je posebno“, objašnjava Ružić koji je angažovan i kao vodič.
Prema rečima Ružića za boravak od jedne sedmice, sa prevozom do mesta posmatranja, sa smeštajem, hranom, i vodičem koji im je na usluzi takoreći 24 časa, ovakav turistički aranžman košta oko hiljadu evra. Za posetioce iz inostranstva to nije velik novac, ali oni i ne žele basnoslovno skupe aranžmane već nešto potpuno drugačije.
„To su vrlo radoznali ljudi, koji žele ne samo da obiđu mesta gde se gnezde ili sreću ptice, već i da upiju kulturu kraja koji obilaze. Srbija je infrastrukturno zapuštena i oni ne očekuju hotele sa pet zvezdica, ali žele da osete izvornu kulturu, da probaju lokalni specijalitet i čuju priču o njemu, da kupe flašu nekog domaćeg vina. Osnovna greška naših turističkih radnika je što misle da u Srbiji treba da razvijaju mondenski turizam, a ljudi koji ovamo dolaze iz SAD ili Evrope žele da osete iskrenu atmosferu. Zbog toga ih ne zanimaju skupi aražmani u bezličnim hotelima iz nekog turističkog lanca, već smeštaj u malim motelima, porodičnim pansionima, razgovor sa lokalnim stanovništvom. Vodič mora da ima široko poznavanje kraja koji se obilazi, specifičnosti, da ih poveže sa nekom istorijskom ličnošću, ali i da odgovara i na pitanja iz naše nedavne prošlosti. Ovi turisti odlaze sa mnogo više sećanja, fotografija, memorije nego prosečni posetilac, kaže Ružić.
Ptičja abeceda
Posmatranje ptica je aktivnost kojom se može baviti svih 365 dana u godini i prema Ružićevim rečima tu je i osnov isplativosti ove vrste turizma. Svaki lovački rezervat poseduje manje lovačke kućice koje bi se mogle preurediti za prihvat gostiju, i dok lov na jelena traje 20 dana tokom kojih su svi kapaciteti popunjeni i skupi, ptice se posmatraju svakog dana.
Ptičari su u našoj zemlji još uvek retkost, a u ovom delu Balkana oni koji hodaju pogleda uprtog u nebo i krošnje čine se pomalo neobičnim. Mi, kako nam objašnjava David Grabovac, nemamo ni „abecedu“ ptičarenja, a to je tzv. ključ za ptice, svojevrsni indeks ptica Srbije sa fotografijom, detaljnim opisom izgleda i načina života. Koristi se mađarski, hrvatski ili engleski „ključ“, a on naravno ne poseduje podatke vezane za Srbiju.
U Holandiji je, kaže Ružić, svaki 15-ti stanovnik član nekog društva za proučavanje ptica, a u Velikoj Britaniji ova društva imaju dva miliona članova. Ovo članstvo nije usko povezano samo sa posmatranjem ptica, već je generalno reč o odnosu prema prirodi i čovekovom okruženju.
Kikinda, ah Kikinda!
Zato je veliki kompliment kada ptičari iz sredina gde je posmatranje ptica razvijeno, ostanu zatečeni prirodnim bogatstvom i raznolikošću na koju ovde nailaze.
„Prosečan gost dolazi loše obavešten jer ima poluinformacije sa Interneta. Ne zna dovoljno o prostoru, jer Srbija nikada nije bila posebno popularna destinacija. Boravak ovde za njih predstavlja „šok terapiju“ jer svako dobije desetinu puta više nego što su očekivali. Balkan je oaza biodverziteta Evrope. Fruška gora, kao mali planinski kompleks ima više biljnih vrsta nego cela Velika Britanija, i to vam dovoljno govori koliko smo mi za njih spektakularni. U Holandiji nema ni jednog hektara livade, sve su površine za gajenje stoke, a u Vojvodini ima izvornih stepa i slatina gde trče tajkunice i možete videti šakala u po bela dana“, kaže Ružić.
Upravo takvo osećanje potpunog šoka izrazio je na svom blogu David Lindo koji sebe naziva urbanim ptičarem, poznati novinar, saradnik BBC-ija, i vodič za posmatrače ptica. U tekstovima posvećenim boravku u Srbiji prošlog jula piše o iznenađenju koje mu je naša zemlja priredila u pogledu bogatstva ptičjeg sveta. Poseban utisak na njega je ostavila i Kikinda gde se u centru grada sreo sa sovama utinama, a Milan Ružić objašnjava da u zimskim mesecima u centru ovog banatskog gradića zimuje i do 740 sova, što je svetski rekord.
Prema iskustvu ovog iskusnog vodiča ptičara, u Srbiji stranci ne samo što nas sa iznenađenjem otkrivaju, već često imaju i razumevanja za nas.
„Ponekad planiram rute tako da ne „sretnemo“ ni jednu divlju deponiju, ili još bolje, sa kolegama iz Društva odemo i počistimo neka zaštićena područja jer je to i naš dug prema prirodi, a i lokalnom stanovništvu pokazujemo kako treba da brine o svojoj okolini. Kada naiđemo na smeće stranci nam kažu: ovo ne bi trebalo da je ovde, ali razumemo. Bili smo u Rumuniji i Bugarskoj i tamo je tako, ali prljava je i Grčka, pa i Brisel je prljav.“
Petar Ilijin
broj 88, jul-avgust 2012.