Danas oko 10 miliona Amerikanaca radi za preduzeća koja su u vlasništvu radnika. To su mali ali ekonomski održivi projekti – vešeraji, proizvodnja solarnih panela, pekare i nove odgovorne banke – koji neguju umerene plate i sav višak novca reinvestiraju. Nije reč o ideološkom zaokretu već o vapaju za humanošću u radnim i vlasničkim odnosima koju je ova kriza istisnula iz sistema vrednosti, i konkretnoj borbi “99 odsto” nacije za ravnomerniju raspodelu sredstava.
Period od završetka Drugog svetskog rata do sedamdesetih godina prošlog veka zabeležen je kao zlatno doba američkog kapitalizma. Privredni rast osetili su svi slojevi društva zahvaljujući jakim sindikatima i donekle kejnzijanskoj politici. Kroz filmove i tadašnje novinske članke oseća se otpor prema komunističkoj ideologiji, ali mnogi naučnici danas tvrde da je te dve decenije zapravo Amerika imala neku vrstu socijalizma.
Kao i svaka recesija, i ova aktuelna podstakla je diskusije o održivosti današnjih ekonomskih modela i vratila nas promišljanju starih. Online časopis Alter Net objavio je nedavno tekst o novim ekonomskim pokretima sa onom dozom humanosti koju ima komunizam kao ideja, ali koji su, za razliku od načina na koji je on sprovođen, zamišljeni kao suštinski demokratski. Ti pokreti u Americi okupljaju organizacije, aktiviste, teoretičare i obične građane koji žele da promene društvo pomoću demokratizovanog vlasništva nad ekonomijom koju bi posedovalo „99 odsto“ građana, koja bi bila ekološki održiva i koja bi podržavala svoju zajednicu. Sada već više od 130 miliona Amerikanaca ima članstvo u nekoj štedno kreditnoj zadruzi ili sindikatu, a 2.000 preduzeća je u vlasništvu opština. Trenutno oko 10 miliona Amerikanaca radi za preduzeća koja su u vlasništvu radnika. Poslednjih godina se sve više stvarnih projekata (od poslovanja sa solarnom energijom, preko zadrugarstva, do radničkog vlasništva nad kompanijama i državnog nad bankama) realizuje širom SAD.
Slično plaćeni – produktivniji
Tako na primer u predgrađu drugog najsiromašnijeg grada u SAD, Klivlenda, Evergrin zadruga okuplja preduzeća u vlasništvu radnika koja se bave raznim vidovima održivog poslovanja. Nastala je na početku krize 2008. godine kao inicijativa za zapošljavanje stanovnika šest siromašnih četvrti koji su nekada primali socijalnu pomoć. Brzo je prerasla u uspešno preduzeće – bolnice i univerziteti u ovom kraju koriste usluge ove zadruge, koja širi krug klijenata i na gradove Pitsburg, Atlantu, Vašington i druge. A sve je počelo tako što je deo Evergrin zadruge koji se bavi pranjem veša dobio porudžbinu od klivlendskih bolnica i staračkih domova da im pere ogromne količine posteljine i peškira. Sada svake godine obnavljaju ugovor sa bolnicama. Međutim, zadruga se bavi i drugim delatnostima poput postavljanja solarnih panela. Izvršni direktor “Ohajo solara” (dela zadruge) Stiven Kiel misli da su “radnici veoma zainteresovani za razvoj firme zato što je zapravo oni poseduju. Ovde se tačno zna koliku vrednost stvara kompanija a koliku svaki zaposleni pojedinačno”. Kiel, koji ima veliko menadžersko iskustvo, zapanjen je produktivnošću zaposlenih u Ohaju, i kaže da su zainteresovani radnici najbolje što jedna kompanija može imati. “Razlika u platama nije kao u velikim korporacijama, rukovodstvo sme imati do pet puta veću zaradu od najniže u firmi i možda je taj osećaj ravnomerne raspodele dao dobre rezultate”, smatra on. Zarađeni viškovi se ulažu u osnivanje novih preduzeća u okviru zadruge, ili u javne institucije poput univerziteta. Tako, dugoročno gledano, svaki radnik ulaže u svoju i u budućnost svoje porodice.
Arizmendi, photo: Liz Hafalia
Slična je situacija u San Francisku i u Asocijaciji zadruga „Arizmendi”, koja okuplja pekare u radničkom vlasništvu. Sve ove kompanije dele tehničke i finansijske resurse, pa i recepte za testa. I deo njihovog profita odlazi na osnivanje novih preduzeća, ali i na realizaciju dobro osmišljenog poslovnog plana – razvijanje distributivnog lanca, prodaje i ulaganja u zdravlje lokalnog stanovništva. „Arizmendi” sada zapošljava oko 125 ljudi i godišnje prihoduje više od 12 miliona dolara, a kriza gotovo da nije uticala na obim njenog poslovanja. Još jedan primer ilustruje jačanje zadrugarstva u ovoj zemlji – „Organik veli”, zadruga mlekara iz Viskonsina, beleži prihode veće od 700 miliona dolara i okuplja 1.700 farmera – vlasnika zadruge.
Pored zadruga, u SAD ima sve više preduzeća kojima je osnovni cilj “opšte dobro”, to su takozvane B korporacije (Benefit corporations – stvaraju korist i za društvo i za svoje akcionare). U njih spada i „Grejston bejkeri”, preduzeće prevashodno osnovano da pruži mogućnost zaposlenja u siromašnom kraju Njujorka gde su mnogi mladi i nezaposleni za hleb “zarađivali” kriminalom, sa sloganom „Mi ne zapošljavamo ljude da peku kolače, mi pečemo kolače da bi zaposlili ljude”. Danas međutim, osim što je „Grejston bejkeri” ostvarila svoje ciljeve kao socijalno preduzeće, ona je uspešna i u domenu poslovanja, sa prihodom od 6,5 miliona dolara godišnje. I američka legislativa je na strani ovakvih preduzeća – ona su zaštićena od tužbi ako donose odluke koje nisu finansijski isplative njenim akcionarima. Na primer, te kompanije mogu kupovati od lokalnih proizvođača iako njihove cene nisu među najnižima na tržištu. Tako se njihov profit smanjuje, ali se korist za zajednicu u kojoj posluju povećava.
Da bi neko preduzeće moglo da se deklariše kao B korporacija ono mora dobiti sertifikat koji dodeljuje neprofitna organizacija B Lab, a pre svega ispuniti mnoge kriterijume poput onog da menadžeri pri svakoj poslovnoj odluci moraju razmotriti interese zaposlenih, zajednice i potom i akcionara. Ovo je slično LEED sertifikaciji za “zelene zgrade”. Da biste dobili B sertifikat morate da skupljate poene za svoje akcije, poput demokratskog donošenja odluka u preduzeću, donacije viškova siromašnima ili održivog poslovanja. Najveći broj poena je 200 ali 80 je dovoljno da biste bili sertifikovani.
Po poslednjim objavljenim podacima u SAD je bilo 275 sertifikovanih B korporacija koje zarađuju preko 1,25 milijardi dolara u raznim industrijama. Na primer, „Varsity Technologies”, koji se bavi osmišljavanjem strategija za škole i NVO koje su u skladu sa ekološkim ciljevima „Vyykn” razvija kompjuterske sisteme za kontrolisanje potrošnje pijuće vode i za smanjenje potrošnje flaširane vode „The Honest Company” proizvodi biorazgradive pelene i maramice i slično.
Trend humanizacije preduzetništva i poslovanja nije zaobišao ni finansijski svet. Ovo je bilo i očekivano pošto se smatra da su pokretači krize banke koje nikada neće odgovarati za svoja rizična ulaganja. Trenutno se širom Amerike vodi kampanja za prebacivanje novca iz velikih banaka u neke od finansijskih institucija koje rade za dobrobit društva. Od 2010. godine je 17 američkih saveznih država prilagodilo svoju legislativu osnivanju “javnih banaka” po ugledu na Banku Severne Dakote, jedinu državnu banku u Americi. Nekoliiko većih gradova, poput Los Anđelesa i Kanzasa, usvojilo je zakone “o odgovornosti”, koji obavezuju banke da redovno izveštavaju javnost o svom uticaju na sredinu i na svoj način poslovanja. Neki drugi gradovi, poput San Hozea, rade na izmeštanju svog novca sa Vol Strita u javne banke ili finansijske institucije.
Stare ideje u novom ruhu
Osim praktične potvrde kroz ove uspešne firme, pokreti koji žele sistemske promene imaju i svoje teorijsko utemeljenje. Posle jačanja pokreta “Okupirajmo” u SAD se glasnije čuju i mnogi ekonomisti koji kritikuju neoliberalizam i gomilanje novca na bankovnim računima jednog procenta nacije. Profesor Dejvid Švejkart i njegov kolega Ričard Volf predložili su radničko samoupravljanje kao osnov stvaranja zdravije ekonomije. Švejkart smatra da je ovo apsolutno ostvarivo u malim firmama, a da bi velike trebalo da budu nacionalizovane a potom date radnicima na samoupravu. U martu ove godine održan je Forum levičara u Njujorku gde su se takođe mogli čuti pozivi na nacionalizaciju, međutim ovo nije opšteprihvaćena ideja.
Mnogi stručnjaci pak nude ideje za reformu američkog kapitalizma. Sve one su mešavina demokratizovanih formi vlasništva zaposlenih nad firmama. Institut za novu ekonomiju koji vode uglavnom ekolozi i ekonomisti postao je preko noći popularan – svi seminari koje održava rasprodati su mesecima unapred. Paralelno sa njim nicali su i mnogi drugi think-thankovi sa željom da suštinski demokratizuju američki ekonomski sistem. Da onih 99 odsto dobije šansu da utiče na svoju sudbinu. Tip radničkog samoupravljanja koji već postoji razlikuje se od nekadašnjeg jugoslovenskog jer je decentralizovan – ovde nije potrebna jaka država već svest o tome da postoje i važnije stvari od profita.
Marija Dukić
broj 88, jul-avgust 2012.