Mlade žene i muškaraci, koje su novinari, marketinški stručnjaci i istraživači nazvali generacijom Y karakterišu dva fenomena: oni su prvi ljudi koji nisu doživeli svet bez Interneta i najmasovnija grupacija mladih koja ne uspeva da uđe na tržište rada. Ta generacija je po mnogo čemu kompaktnija od prethodeće generacije X i bejbibumera iz 60-tih – nosiće ožiljke nepovoljnog ulaska u svet odraslih celog života.
Pripadnici generacije Y, mladi ljudi sa 20+ do 30+ godina, su majstori surfovanja po Internetu, šampioni povezivanja u digitalnom svetu, prva generacija u istoriji čiji se broj prijatelja meri stotinama i hiljadama, ali jedan realan svet, svet rada i više od toga, prostorne i socijalne integracije u društvo, im neprestano izmiče.
Društvo u koje treba da uđu nudi im neizvesnost, nesigurnost i jedva otškrinuta vrata, piše u eseju posvećenoj generaciji Y i prekarijatu – statusu koji čeka većinu njih Žigmund Bauman sociolog i jedan od najvažnijih mislilaca današnjice.
Društvo i generacija Y u neku ruku izmiču jedno drugom. Njihovo međusobno nerazumevanje je čini se znatno veće od uobičajenog međugeneracijskog. Možda najrasprostranjeniji termin “Generacija Y” (pored Milenijumska, Net generacija, Eho bumeri i drugih) dolazi od vrlo sličnog načina izgovaranja engleskog “why”/ “zašto”. Ime “Y” im dobro pristaje jer istraživači smatraju da je ova generacija sklonija individualizmu, preduzetništvu i nepoštovanju autoriteta, u odnosu na svoje prethodnike, preispituje sve i nikada ništa ne uzima zdravo za gotovo. Pripadnici generacije Y smatraju se najobrazovanijom do sada, najumreženijom, generacijom koja više polaže na uslove i intelektualne izazove posla u odnosu na zaradu, traži “nestandardne” slobode u smislu sedenja na poslu i zadatog radnog vremena (ne trpi oba), više ceni male kompanije nego velike konglomerate i sporazumeva se – od običnog ćaskanja do rukovođenja globalnim protestima – nezavršenim rečenicama nalik na sms poruke.
U drugim vremenima i društvo i poslodavci verovatno bi veliki deo svog vremena trošili na razumevanje zbunjujućih karakteristika Generacije Y da sve te valere nije “poravnala” globalna finansijska kriza koja je pripadnike ove grupacije učinila ne samo masovno nezaposlenim nego moguće i trajnom kolateralnom štetom nastalom kao rezultat ne smao ekonomske krize nego i krize liberalnog kapitalizma kao koncepta.
Prvi na udaru
Ekonomista MMF Hanan Morsi, početak trenda rasta nezaposlenosti mladih smešta u 2007., godinu dana pre nego što se recesija u svetu zahuktala. Nezaposlenost među radnicima uzrasta od 15 do 24 u razvijenim ekonomijama bila je u proseku 13 odsto, u poređenju sa oko 5 odsto među starijim radnicima, a sada je gotovo 20 procenata, što je tri puta više u odnosu na 7 odsto, prosek koji preovladava u starijim starosnim grupama.
Da bi se stvari postavile u odgovarajući kontekst treba reći da je mladima uvek teško da pronađu posao: istorijski gledano, stopa nezaposlenosti za one uzrasta od 15 do 24 u razvijenim ekonomijama je uvek bila dva do tri puta veća nego kod starijih starosnih grupa. Ono što sadašnju situaciju čini dramatičnom i izvanrednom nisu samo visoke stope nezaposlenosti, već i izrazito dugi periodi u kojima mladi ljudi ostaju van tržišta rada (preko godinu i više dana), najčešće odmah pošto steknu diplomu.
Nemat Šefik, zamenica generalnog direktora MMF, je u jednom nedavnom tekstu pobrojala posledice ovakvog stanja po današnju mladu generaciju i društvo: nezaposlena mladost znači povećanje troškova za slučaj nezaposlenosti, izgubljene poreze na prihod i neuposlene proizvodne kapacitete; povećava neželjeni odliv mozgova kao što je to slučaj na primer sa seljenjem mladih obrazovanih ljudi iz Portugala i Španije u Afriku i Južnu Ameriku, podrazumeva povećane stope kriminala; trajno niže zarade tokom radnog veka zbog kasnog ulaska na tržište rada i skraćenje radnog veka zbog stresa, srčanih udara u kasnijem životnom dobu i neki kažu povećanu stopu samoubistava. To je međutim još nov fenomen i traži daljnje ispitivanje.
Mnogi poslodavci obilato iskorišćavaju ovakvu poziciju mladih željnih posla: drže ih na čvrstom lancu ugovora na određeno vreme i u statusu stažiranja, što automatski donosi minimalna prava iz radnog odnosa i nisku zaradu. Samo u Francuskoj je još 2006. godine bilo oko 600.000 stažista, a danas ih je između 1.2 i 1.5 miliona. I kad prođu sve prepreke i steknu zaposlenje opet su prvi na listi za otpuštanje jer poslodavci daju prednost starijim radnicima, bolje zaštićenim ugovorima o radu.
Neposredna posledica nestalnosti njihovog položaja duboko je uticala na promenu u stavu mladih prema ideji posla – osobito kada je reč o stalnom poslu, dovoljno sigurnom i stabilnom da može da ponudi svom nosiocu poziciju u društvu i karijeru. Generacija Y obeležena do sada nepoznatim i rastućim ciničnim stavom prema poslu i otuda ne čudi, što na primer Aleksandra de Felis ugledni analitičar/ komentator francuskog tržišta rada, očekuje da prosečan pripadnik generacije Y, ako je sadašnji trendovi nastave, promeni 29 šefova i poslodavaca tokom radnog veka. Neki drugi analitičari smatraju da će taj ciničan odnos mladih prema poslu vrlo retko izaći na svetlo dana kad se sukobi sa strahom od gubitka radnog mesta. Oni očekuju da će mladi svoje nezadovoljstvo potiskivati samo da bi, po svaku cenu, ostali tu gde privremeno jesu.
Ko god da je od njih u pravu, pripadnici generacije Y se nesumnjivo od svojih prethodnika razlikuju po potpunom ili gotovo potpunom nepostojanju iluzija i ideala u vezi svojih radnih mesta po mlakoj ili odustsvu bilo kakve predanosti poslu i firmi u kojoj rade, čvrstom ubeđenju da je život negde drugde i želji ako ne i odluci da žive negde drugde, ocenjuje Bauman.
Natalie Brafman u tekstu u Le Mondu pod naslovom „Generacija Y: od marketinškog koncepta do stvarnosti” primećuje da ove mlade u odnosu na bum generacije“ i „generacije X“ pre svega razlikuje svest o neizvesnosti vlastite egzistencije.
Generacija Y tako klizi u zagrljaj prekarijata – najbrže rastuće grupacije (formirane pre svega na gubitku poslova u industriji i sa usponom ekonomije bazirane na uslugama, a nabujale na post kreditnom slomu i u svetu koji je iznenada postao potpuno nepredvidiv). Tu amorfnu grupu ljudi sastavljenu od mnogih bivših pripadnika srednje klase i radništva, najčešće na „fleksibilnim radnim ugovorima” ili često van posla, karakterišu dve rečenice “ne znam šta će me sledeće zadesiti” i “čak i da znam nemam moć da se tome oduprem”. Takav stav gotovo se u potpunosti poklapa sa najkarakterističnijim stavom generacije Y: „u svetu u kojem je sve neizvesno, nemamo drugi izbor nego da budemo kockari”.
Dobar dan tugo
Sve što se dešava sa generacijom Y dodatno produbljuje jaz između bogatih i siromašnih koji je između ostalog iznedrio pokret „Okupiraj Vol Strit” i slične pokrete u Evropi. Morsi navodi rezultate još neobjavljene studije OECD prema kojima će globalna kriza dodatno pojačati nejednakost u razvijenim društvima povećavajući nezaposlenost i umanjujući mogućnost za stvaranje novih radnih mesta. Procenjuje se da je porast nezaposlenosti mladih tokom krize doprineo porastu nejednakosti u prihodima, mereno Gini koeficijentom, za 4 procentna poena u svim razvijenim ekonomijama, a za čak 8 procentnih poena u zemljama na periferiji Evrope, Grčkoj, Irskoj, Italiji, Portugaliji i Španiji, gde se pozicija mladih na tržištu rada pogoršala više nego u drugim zemljama. Gini koeficijent nejednakosti meri se na skali od nula do 100, sa nula označava savršenu jednakost prihoda domaćinstva a 100 predstavlja situaciju u kojoj jedno domaćinstvo ima sav prihod društva.
Morsi kao lek predlaže standardan set recepata MMF: reforme tržišta rada koje uključuju mere za rešavanje neusklađenosti između veština koje studenti stiču i potreba poslodavaca, podsticaje za privatne poslodavce da zapošljavaju više mladih ljudi tako što će biti oslobođeni od dela poreskih obaveza i / ili kroz subvenciju firmama koje zapošljavaju dugoročno nezaposlene, niskokvalifikovane mlade, simultano smanjivanje zaštite za stalno zaposlene i poboljšavanje uslova ugovora za zaposlene na određeno vreme, podsticanje konkurencije i stvaranje povoljnijeg poslovnog okruženja koje bi podstaklo otvaranje većeg broja firmi, promovisalo inovacije i efikasnost, i doprinelo uklanjanju barijera za ulazak i ograničenja za rad u sektorima kao što su usluge, maloprodaja, energetika i telekomunikacije i a što bi sledstveno (očekivano) generisalo nova radna mesta.
Svaka kriza, a pogotovo ovako duboka, u kojoj standardni lekovi nisu dali rezultat, otvara i pitanje spravnosti ekonomskog koncepta . Dok odgvor ne bude pronađen, ova generacija će možda dobiti još jedno ime – „izgubljena generacija”. To nije nova kovanica, njom je već označena grupacija mladih ljudi koja je bila najveći gubitnik decenije stagnacije 90-tih u Japanu.
Tanja Jakobi
broj 88, jul-avgust 2012.