Bugarski pisac Georgi Gospodinov za književni festival u Berlinu napisao je tekst „Evropa sad: književni paket pomoći za Evropu“ u kom objašnjava da je kriza u Evropi ujedno i kriza jezika kojim se o njoj govori. Jezik ekonomista i evrokrata običan čovek više ne razume, nikome nije jasno zašto smo u krizi i šta treba da uradimo da bismo iz nje izašli. Zato se verovatno i ne trudimo da shvatimo. Ne trudimo se više ni da se setimo koliko smo mi sami želeli tu Evropu onda kada je bila daleka, nedodirljiva, kada je bila pojam slobode i blagostanja, naša jedina nada u bolju budućnost. Evropi, da bi opstala, fali ta strast koju su svi osećali za njom. Tekst preveden sa nemačkog prenosimo sa sajta Peščanika.
Moja prva Evropa je bila drveni radio. Imena gradova na skali bledo su svetlela u mraku. Očekivao sam da ću, kada skalu podesim na London, čuti Dikensa, zvuk čuvenog londonskog taksija ili možda neki drugi glas, dubok od pušenja lule, kao kod Šerloka Holmsa. Kada sam jednom ostao nasamo sa starim radijom podesio sam skalu na London i – ništa. Samo nejasno pucketanje i šuštanje. Evropa je ćutala. London nije postojao. A ni Pariz, što sam uskoro utvrdio. Ili smo tada možda svi bili ogluveli.
Evropa moga oca sastojala se od novog tranzistora i kuhinje sa bravom. Bili su to minimalni uslovi za pojavljivanje Evrope: tranzistor i kuhinja koja može da se zaključa. Čekali bismo noć, da budemo sigurni da nikoga nema u blizini i da nas komšije ne prisluškuju. Samo pod ovim uslovima, uz mnogo šuštanja i pucketanja, mogli smo čuti malo slobodne Evrope.
Najstvarnija je bila Evropa moga dede. On je bio dete sreće, rođen pod srećnom zvezdom, kako je govorila moja baka, koja mu je potajno zavidela jer je proputovao pola sveta. Pola sveta su bile Srbija i Mađarska tokom Drugog svetskog rata. Pravo dete sreće. Njegova Evropa je bila stari gramofon, koji je u pauzi između dve bitke slušao u nekoj mađarskoj kući. Ljudi su slušali muziku i pili čaj iz staklenih čaša i on to nikada nije zaboravio. Ali deda nije uspeo da kupi svoj gramofon, tako da se njegov san o Evropi nije ispunio, što je čest slučaj sa pravim snovima.
Svako od nas trojice je imao svoju izmaštanu i nedostižnu Evropu. Svoju Evropu sam nekako sklopio od zvukova iz starog radija i Dikensa, Andersena, Artur Konan Dojla i drugih knjiga iz naše biblioteke. Prvi put sam je posetio kada sam napunio 21 godinu. Zid je pao, a ja sam sa čežnjom gledao oko sebe, pun nagomilanih i neostvarenih želja iz detinjstva i mladosti. To je bila Evropa koju je moj deda opisivao kao mesto slobode. Evropa u koju zbog izostanka nekog novog rata nikada više nije pozvan. Naša lična, biografska, izmaštana Evropa.
Hajde da oslušnemo šta danas govore radio stanice. U međuvremenu su sve one postale dostupne, tu su London i Pariz i Berlin. Hajde da oslušamo ovu, ECB, aha, trideset milijardi, kriza, španske banke, finansijski kišobran, da li će biti evro obveznica? I na drugim stanicama isto: evro obveznice, finansijski kišobran, kriza, španske banke. Onda shvatiš da ne možeš da promeniš stanicu.
Neko je zgrabio mikrofon i govori nerazumljivim finansijsko-bilansno-bankarskim jezikom o Evropi, nekakvim bućkurišom stručnih pojmova, od kojih pola ne razumem. Likvidnost, fiskalnost, toksični krediti, hipoteke, žiro, stipulanti (to mi ništa ne govori). Ovaj jezik me zbunjuje. Zamišljam kako ove ljude ispitujem o srednjevekovnom pesništvu, minstrelima, sonetnim vencima, tonskom slaganju stihova.
U svetu se nešto promenilo, ali političari, finansijeri i evrokrati to nisu shvatili. Nešto što fiskalna politika, fiskalna konsolidacija, budžetski deficit i makroekonomski okvir ne mogu da izmere. Ministar finansija moje zemlje pokušava da me ubedi da je sve ovo kod nas u najboljem redu (uprkos tome smo jedna od najsiromašnijih zemalja u EU). Ali moj život nije makroekonomski. Današnja kriza je i neuspeh ekspertskog jezika i ovakvog ekspertskog mišljenja. Kriza u Evropi je i kriza jezika kojim se o njoj govori. Kao filolog znam da mi mislimo u okviru svog jezika. Kao čitalac znam (od Hajdegera) da je jezik kuća bića. Ali to što čujem nije moja kuća. Ono što se teško razumljivim makroekonomskim jezikom opisuje kao kriza, nije moja kriza. Čudno je što oni koji su umešani u nastanak krize, homines oeconomici, ljudi iz sveta finansija, sada pokušavaju da mi je objasne, ubeđeni da znaju o čemu govore. Ne verujem u sigurne ljude. Ljudi u koje imam poverenja dolaze iz sveta književnosti, nesigurnosti, oklevanja i duševnog bola. Oni su pravi eksperti za krize, danas kao i tokom 20. veka. To su Pesoa, Kafka, Eliot ili Borhes, da spomenem samo neke od njih.
Evropa je previše važna da bi je prepustili političarima i finansijerima. Mit je Ništa, to je sve, kaže Pesoa. Prema starogrčkom mitu Evropa je bila lepa devojka koju je oteo Zevs lično pretvorivši se u belog bika. Danas Evropu moramo da spasimo od jednog drugog bika, bika banaka (bronzana skulptura bika na Vol Stritu), od finansijskih eksperata i evrokrata.
Evropa je bez mitskog „Ništa“ nemoguća, bez ponovnog osmišljavanja naše želje za njom, bez makar malo strasti (one belog bika). Kriza je kriza načina na koji pišemo o Evropi, kriza naših priča o Evropi. A ovde, kao i uvek, kada sve izgleda beznadežno, možemo reći: Oslobodite binu za književnost! Naročito zbog njenih starih funkcija, da bi nas tešila, da bi nam ispričala priču koja odlaže strašni kraj, kao što je to činila Šeherezada. Odlaganje kraja je svakodnevni posao književnosti. To se ne može uraditi jednom zauvek. Ne postoji dovoljno veliki kredit koji bi odjednom i zauvek rešio sve krize. Ali bankari i političari ne čitaju Šeherezadu ili su je zaboravili.
Deficit budućnosti pritiska više nego finansijski deficit. Isčezavanje smisla je daleko važnije od isčezavanja naftnih rezervi. Gubitak sna o Evropi je nepovratan, za razliku od pada kursa zajedničke valute. Ili je možda sve to povezano. Suočeni smo sa nečim što se ne može obračunati u ekonomskim pojmovima, što se ne može izmeriti ekonomskom vagom, niti to mogu fiskalni aparati, jer to nema barkod. Ne može se izmeriti evropska tuga, radost, smisao ili osećaj propasti. Ovde nam je potreban drugačiji eksperiment i drugačija pismenost. Siguran sam da književnost zna sve što je potrebno znati o krizi.
Vlade dolaze i odlaze. Velike banke mogu da bankrotiraju, pa čak i države. Ni EU nije večna. Samo jedno ne može da proglasi bankrot. To je književnost.
Zamišljam književnu Evropsku uniju. Mesto gde su vrednosni papiri vredne knjige. Na berzama se trguje pričama, tržište je stabilno i meri se Džojsovim indeksom. Ekonomski prilozi u novinama zamenjeni su prilozima o književnosti. Fajnenšal Tajms objavljuje podatke o najtraženijim knjigama. Premijeri evropskih država cele noći raspravljaju o glavnim tendencijama španskog romana i ulozi nove istočnoevropske književnosti. Angela Merkel oduševljeno recituje Kavafijevu pesmu Čekajući varvare. Grčka vlada odgovara pesmom Gintera Grasa, a FAZ izlazi sa naslovom „I sada, šta ćemo bez problema?“, kojim parafraziraju grčkog pesnika.
Književni BDP lansira na vrh neke države o kojima se do skoro mislilo da su problematične. Irska, Španija i Grčka se raspituju gde bi mogle da investiraju svoje književne viškove.
Uključujem svoj stari drveni radio, okrećem dugmiće i slušam kako centralne vesti svih evropskih stanica počinju poezijom. Bivši bankari i finansijeri su se prekvalifikovali i poslednje promene na berzi objašnjavaju nam u heksametru.
Možda mislite da je ovo nemoguće, ali razmislite još jednom. Evropa nema veću i dugotrajniju aktivu od svoje književnosti (u redu, kulture). Književnost je evropsko osiguranje.