Da su u nekoj evropskoj zemlji, u „Bio-energooilu“ koji iskorišćene masnoće koristi za proizvodnju biodizela, plivali bi u sirovinama ako ne i u profitu. Kod nas, zbog malih podsticaja, većina ulja iz friteza završi u izvozu, a Somboranima ostaje da se bore (i) sa mehaničarskim predrasudama o „sumnjivom gorivu“.
«Bilo je to na početku ovog posla, dok sam vozio automobil odjednom mi je kroz glavu prošlo da je u njegovom rezervoaru gorivo proizvedeno od ulja iz friteze i da ja evo, sa tim putujem za Novi Sad. U tom trenutku bio sam ponosan na naše preduzeće, i osećao sam se pomalo i važan.»
Ovako je Slobodan Katanić pre tri godine doživeo novi poslovni poduhvat u koji se upustio sa svojim dugogodišnjim prijateljem i kolegom Draganom Maksimovićem. Tek što su osnovali u Somboru «Bio-energooil» i iz iskorišćenog ulja iz friteza i tiganja dobili prve količine biodizela. Početni ponos zamenila je ekonomska realnost.
„Papiri su pokazivali da će se naše ulaganje brže vratiti, ali imamo mi iskustvo da ništa u Srbiji ne ide «preko kolena» i bili smo spremni na ovo što nam se dešava. Imali smo vere u sebe i svoje poslovne sposobnosti i hrabro smo uzeli «start up» kredit u ukupnom iznosu od tri miliona dinara od Fonda za Razvoj AP Vojvodine, koji smo otplatili, i od republičkog Fonda za Razvoj od 2,4 miliona dinara koji još uvek vraćamo. Znali smo u šta ulazimo, ali ipak očekivali smo da će se posao brže razvijati,“ kaže Katanić.
Njihova početna računica bila je jasna: u Srbiji se prema grubim procenama proizvede oko 100.000.000 litara ulja godišnje, oko 40.000.000 litara tog ulja završi u kanalizaciji i vodotokovima zagađujući prirodu. Od prerađenog ulja i masnoća organskog porekla moguće je dobiti biodizel i to, u zavisnosti od njihovog kvaliteta, čak u odnosu jedan prema jedan. Poređenja radi, u Hrvatskoj se u biodizel preradi 350.000 litara ulja, a oko milion litara ulja godišnje izveze. Katanić i Maksimović su računali da u gotovo dvostruko većoj Srbiji ima dovoljno potencijala za savremenu tehnologiju engleske firme «Euro fuel tech» vredne 115.000 evra. Instalisani kapacitet je 9.000 litara na 24 časa, ali u „Bio-energoooil“-u kapacitete koriste sa najviše 20 odsto, i godišnje proizvedu oko 150.000 litara biodizela. Čak ni novi Zakon o ekologiji koji im pogoduje, jer od onih koji koriste ulja i masnoća u prehrambenim objektima pod pretnjom milionskih kazni traži da dokumentuju šta su uradili sa otpadom, nije bitno povećao njihovu preradu. Razlozi za to nisu u tehnologiji već u ekonomiji, jer, iako se otpad pretvara u dragoceno gorivo to još uvek ne znači da će i finasijski rezultat biti pozitivan.
„Naše sirovine su sva iskorišćena ulja i masti organskog porekla, dakle ulje uljane repice, suncokreta i soje, da ih poređam po kvalitetu od najboljeg, ali i masti životinjskog porekla, kao živinska, svinjska, ovčiji loj. Za kilogram ovog, praktično, otpada za sve hamburgerije, pečenjare, fabrike grickalica, plaća se između tri do 10 dinara . Toliko plaćaju prikupljivači sirovina sa kojima imamo sklopljene ugovore. Za posao prikupljanja mi njima plaćamo kilogram ulja od 25 do 30 dinara, i kada se tome dodaju troškovi našeg transporta dobijemo vrlo visoku cenu sirovine,“ objašnjava nam Katanić.
Kada pristigne ulje u ambalaži od tvrde plastike, u fabrici «Bio-Energooil» kreće složena tehnološka procedura za koju je vlasnicima trebalo gotovo dve godine da je savladaju i postignu stabilan kvalitet krajnjeg proizvoda.
„Ulje se topi, sipa na specijalne filtere, taloženjem se oslobađa od vode, i tek onda kreće proizvodnja biodizela koja takođe nije štetna za okolinu. Gorivo koje dobijamo je oslobođeno sadržaja ugljen monoksida, ugljen dioksida, olova i sumpora. U njemu nema ničega što zagađuje okolinu a puno je kiseonika i dobro sagoreva. Prema rezultatima Instituta Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu naš biodizel je u najvećoj meri usaglašen sa standardom 14214, koji govori o stepenu pretvaranja ulja u gorivo, u našem slučaju je to 99,67 odsto. Mi težimo zadovoljenju tog standarda jer samo takav biodizel može da se sipa u evrodizel. Sa još neznatnim korekcijama, možemo da napravimo biodizel evropskog kvaliteta,“ objašnjava Katanić.
Već sada u dvorištu fabrike «Bio-energooil» postoji cisterna od 15.000 litara, iz koje prečišćeni biodizel prodaju kao najjeftinije gorivo u zemlji, za 95 dinara po litru, dok, recimo evrodizel na benzinskim pumpama staje 135,6 dinara. Doduše, do pre izvesnog vremena prodavali su ga po ceni od 105 dinara, ali je onda država na tržište pustila lož ulje iz robnih rezervi po ceni od 97 dinara, i Somborci su morali da se ponašaju tržišno.
„Naši kupci su taksisti, poljoprivrednici, pojedinci, a imali smo i ugovor sa jednim javnim preduzećem, međutim, direktor nije hteo da se zamera mehaničarima koji su imali predrasuda prema ovoj vrsti goriva. Naš biodizel koristila je i građevinska industrija za otvorene plamenove jer se na taj način ne zagađuje okolina“, kaže Katanić..
Iako se čini kao posao budućnosti, naročito u poređenju sa Austrijom koja je celokupni javni saobraćaj u pojedinim gradovima prebacila na korišćenje biodizela kako bi se smanjilo zagađenje, u «Bio-energooilu» stalno kubure sa nabavkom sirovina i tu je njihov najveći konkurent – država.
„Srbija izvozi velike količine iskorišćenog ulja i masti jer se to i prikupljivačima i «proizvođačima» otpada više isplati. Po informacijama koje imamo tona se plaća 500 evra, što je bar pet puta više od cene koju mi možemo da ponudimo. Razlog tome je što u Evropskoj uniji države subvencionišu ovu vrstu proizvodnje. Mi od države dobijamo nazad devet dinara po kilogramu, ali to nije dovoljno. Za to vreme oko 20 miliona litara otpadnog ulja baci se u vodotokove umesto da država kod nas podrži preradu u biodizel„, kaže Katanić.