Žarište globalne krize, Amerika, se sada oporavlja dok Evropa posrće – nekoliko članica evrozone je prezaduženo a međunarodna i evropska tela koja bi trebalo da im pomognu su preterano oprezna. Ima onih koji misle da se sve ovo ne bi desilo da su konzumenti američke demokratije bili bar upola toliko oprezni, i da se SAD iz ove krize mogu izvući jedino uz pomoć čudesnih tehnoloških proboja ili rata, kao što se desilo polovinom prošlog veka.
U protekle tri godine, Amerikanci su uspeli da nas ubede kako je kriza završena, samo nije u Evropi. Štaviše, da je za to odgovorna jedino Evropa, ne želeći da priznaju da su finansijski potresi otpočeli usled prekomerne zaduženosti američkih domaćinstava i sekuritizacije ovih kredita. Dok je Evropa uz mnogo muka uspostavila prve elemente vladavine koja odgovara globalizovanom svetu i počela da kontroliše svoje javne dugove, oni ne žele ni da priznaju kako je slabost američke demokratije omogućila da se nivo potrošnje poveća, a da javni prihodi naglo padnu na dosad neviđeni nivo. Situacija sa kojom će se suočiti naredni predsednik, ko god to bio, biće zaista zastrašujuća.
Na prvi pogled, sve je u redu na suprotnoj strani Atlantskog okeana: Silicijumska dolina i dalje je vodeće mesto svetske kreativnosti. Njujork je još uvek najfascinantniji grad na svetu. Američki film nastavlja da inspiriše svet. Američke oružane snage još uvek su raspoređene širom sveta, i od njih zavisi bezbednost demokratija. Novi izvori energije obezbediće njenu samostalnost. Učaurena u svom optimizmu, Amerika još uvek veruje da će biti dovoljno da se još neko vreme zadužuje, očekujući povratak rasta, koji će progutati dug.
Ali dug raste mnogo brže nego ikad ranije u američkoj istoriji (preko bilion dolara svake godine), pa čak i brže nego u bilo kojoj evropskoj zemlji; za dve godine, premašiće 80% BDP-a, što je dvostruko više od nivoa iz 2008.
Kako bi se dug finansirao, federalni budžet se ove godine zadužuje 4 biliona, a servisiranje duga premašuje ukupan budžet za odbranu, socijalno osiguranje i zdravstveni sistem.
Ovo funkcioniše sve dok se poverioci sa time slažu. Njih ima dve vrste: Federalne rezerve (američka centralna banka) koje neprekidno štampaju novac (da ga pozajme državi i komercijalnim bankama), i nove sile, koje su postale bogatije sa porastom cena energenata, i koje ovako investiraju svoj višak: budući da im ova zemlja izgleda jako i bezbedno, budući da ne postoje alternativne investicije, i budući da se Amerika koristi kao plaćenik.
Koliko još dugo?
Fed sada poseduje jednu šestinu javnog duga, što je najviši nivo u američkoj istoriji. A nacionalni fondovi počeće da diversifikuju svoje investicije. Finansiranje američkog duga biće sve teže.
Logično, ovo će uskoro izazvati pad dolara, veliki rast kamata, što će na kraju biti katastrofalno: porast kamata za samo jedan posto povećaće servisiranje duga za 100 milijardi dolara.
U tom trenutku, Amerika će objaviti bankrot. Više neće moći da pomaže svojim nezaposlenima kojih ima 17%, da hrani 50 miliona ljudi koji ne bi preživeli bez narodnih kuhinja, da popravlja dotrajale mostove i puteve. Da obnovi svoj obrazovni sistem, koji je postao katastrofalan (osim na najprestižnijim univerzitetima, gde se sada uglavnom školuju strani studenti). Da očuva svoju vojnu snagu.
Ukoliko ne bude nekih čudesnih tehnoloških proboja, ili ratne ekonomije, kolaps američkog društva je na pomolu. Niko u Evropi od toga neće imati koristi.