Nekoliko velikih evropskih zemalja veoma su zabrinute jer se približava 2014, presudna godina kada Bugari i Rumuni više neće imati nikakve zvanične restrikcije koje blokiraju njihov pristup tržištima rada u ostatku EU. Neke od ovih država već užurbano pripremaju mere da to spreče, garantujući tako da državljani obeju zemalja definitivno budu svrstani u građane drugog reda.
Holandska inicijativa da se ispravi „greška“ preuranjenog primanja Bukurešta i Sofije 2007, tako što će se Bugarskoj i Rumuniji makar blokirati pristup bezgraničnoj šengenskoj zoni, naišla je na energičnu podršku zemalja poput Nemačke, Belgije i Finske. Svojom kampanjom protiv Roma, praćenoj sve snažnijim nepoverenjem prema Bugarima i Rumunima uopšte, i Francuska je dala doprinos.
Međutim, upravo je Velika Britanija zemlja koja je formulisala ono što je svima na umu: da Sofija i Bukurešt treba formalno da ostanu u EU – na kraju, nije baš moguće izbaciti ih – ali uz klauzulu da njihovi državljani moraju da apliciraju za vize. Jednim potezom, ova mera će raspršiti holandske sumnje oko ukidanja granica, francusku zgroženost prilivom Roma iz inostranstva i britanske strahove o gubicima najrizičnijih i najgore plaćenih poslova u njihovoj zemlji.
Nije nimalo slučajno da su se nedavno istovremeno zbila dva događaja. Sedmog oktobra, britanska državna sekretarka Tereza Mej doslovno je pocepala evropski sporazum o slobodnom kretanju ljudi, predloživši da ovo pravo treba ukinuti državljanima „određenih zemalja“. Svima je bilo jasno da misli na Bugarsku i Rumuniju. Sutradan, bugarski poslanik u Evropskom parlamentu, Ivajlo Kalfin (Socijalistička partija), objavio je odgovor komesara za zapošljavanje i socijalna pitanja Lasla Andora na žalbu koje mu je uputio 11. jula povodom diskriminacije Bugara i Rumuna u Britaniji. „Ništa nije pronađeno“, glasio je odgovor Brisela nakon dva meseca razmišljanja o ovom problemu.
Međutim, činjenice su tu: samo je pitanje da li ćemo pogledati stvarnosti u oči. Početkom godine, London je pokrenuo svoju zastrašujuću birokratsku mašinu, rešen da satre strance koji traže posao, razvlačeći proceduru izdavanja dozvole na duže od propisanih šest meseci i sistematski odbijajući Bugare i Rumune, koji se šalju natrag u tamu sive ekonomije.
Britanija je jedna od deset zemalja koje su odložile otvaranje svog tržišta rada državljanima najnovijih članica EU na maksimalnih sedam godina. Zbog čega? Masovni priliv Bugara i Rumuna navodno predstavlja pretnju za britansko tržište rada. Prema Eurostatu, u Ujedinjenom Kraljevstvu ima oko pet miliona stranih radnika, a među njima svega 15.000 Bugara. Mnogi analitičari procenjuju da je prava cifra mnogo viša, ali za zemlju od 63 miliona stanovnika njihovo prisustvo teško da može biti opterećenje. Primorani da prihvate status samostalno zaposlenih radnika, što u praksi znači da će zarađivati manje od minimalne plate i da neće imati britansko zdravstveno osiguranje, oni se samo takmiče sa drugim siromašnim emigrantima poput njih.
Nedavna televizijska reportaža BBC-a otkrila je pravo lice ovog sistema, beležeći nevolje jedne rumunske spremačice. Kada je ta devojka pitala zašto dobija samo trećinu minimalne plate, službenik agencije za zapošljavanje pocepao je njen ugovor i pokazao joj vrata.
Za Bugare, ova diskriminacija je dvostruko bolna, jer ih Evropa kažnjava i za njihove patnje u samoj Bugarskoj. Ostale članice pokušavaju da zatvore jedini izlaz iz krize koja ovde vlada poslednjih 20 godina – putnički terminal aerodroma u Sofiji, koji je dugo bio simbol nade da život, koliko god bio strašan u zemlji, može ponovo da počne pod vedrijim nebom. Skoro milion mladih ljudi već je napustilo Bugarsku, a drugi maštaju da krenu njihovim stopama. Zatvaranje granica neizbežno će osnažiti antievropsko raspoloženje u zemlji, istovremeno pogoršavajući unutrašnje probleme. Potencijalni emigranti skoncentrisaće se na zemlje Novog sveta, ali kako neko misli da se tako jača identitet ili snaga nove Evrope?
Jasno je da Bugari moraju prvenstveno da usmere gnev na svoje lidere, koji nisu samo odgovorni za nedaće u zemlji, nego i za njenu užasnu reputaciju u svetu. Premijer Bojko Borisov, čiji svetački oreol u inostranstvu ne sija kao nekad, mogao bi da upita svog britanskog kolegu Dejvida Kamerona da li on tako zamišlja njihov prijateljski odnos, toliko pažljivo orkestriran 7. avgusta u Londonu. Zar oni nisu odlični drugari? „Dejvid i ja smo se složili…“, „Rekao sam Dejvidu…“, šepurio se Borisov posle posete Dauning stritu. Sada samo treba da podigne slušalicu i da mu kaže: „Slušaj Dejvide, prevršio si svaku meru!“