Nobelova nagrada za mir dodeljena Evropskoj Uniji je dvostruki apel, piše nemački filozof Jürgen Habermas: to je poziv evropskim čelnicima da spasu posrnulu Uniju, a takođe i apel njenim građanima da pokažu solidarnost, u trenucima kad kriza podriva evropski društveni model.
Jürgen Habermas
U času najveće krize u svojoj dosadašnjoj istoriji Evropska Unija je dobila Nobelovu nagradu za mir. Među razlozima koji su podstakli Nobelov odbor da ovu nagradu uruči Uniji stoji da je ona „pomogla transformisanju Evrope iz kontinenta u ratu ka mirnodopskom kontinentu.“
Svakako da će biti teško zamisliti neki bolji razlog za davanje Nobelove nagrade za mir EU. Međutim, u aktuelnim okolnostima kada Evropljane pogađa teška kriza, ova odluka iz Osla baca svetlo na važnost davanja Nobela Evropskoj Uniji – ili, preciznije, na posledice koje takva odluka može imati na trenutno stanje u kojem se Unija nalazi.
Odluku o dodeli Nobelove nagrade za mir EU i to u trenutku kada Unija nikad nije bila slabija, tumačim kao protestnu notu, peticiju usmerenu ka evropskim političkim elitama – onim istim elitama čije vođstvo, kao što smo svi videli, u vreme današnje krize ne poseduje ni hrabrosti a ni vizije.
Nobelova nagrada za mir jasan je znak evropskim Vladama koje trenutno komanduju evrozonom da izađu iz sopstvene senke i tako ponovo poguraju evropski projekat napred. To je crno na belo u Oslu najmanje tri puta navedeno u tekstu apela upućenog prilikom dodele Nobela.
Poziv na međusobnu solidarnost svojih građana
Nobelov odbor počinje rečima hvale zbog pomirenja i izgradnje mira u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Obrazloženje za nagradu se potom fokusira na napore uložene u ponovnu izgradnju i unapređenje demokratije i sloboda, kao i na ekonomsku i političku liberalizaciju koju je Evropska unija podstakla i unapredila 1980-tih u Grčkoj, Španiji i Portugalu; kao što je EU učinila 1989 -1990 za zemlje srednje i istočne Evrope, koje će se kasnije pridružiti Uniji – takođe se osvrnuvši i na napore koje Evropa ulaže kako bi Balkan pogurala u pravom smeru.
Nobelov Komitet pozdravlja i hrabrost koju je Evropa bila u stanju da smogne kako bi prevladala istorijska neprijateljstva, uspevajući u svojoj civilizacijskoj misiji proširenja Evropske Unije, koja će se jednog dana proširiti i na Tursku. Ipak, to nije sve. Sačekajmo pa pročitajmo koji je to treći razlog koji navodi Komitet – razlog razotkriva i ironiju, kojom je vođen pri darivanju ovogodišnjeg Nobela za mir Evropskoj Zajednici.
Nobelov Komitet osvrće se na ekonomsku krizu koja stoji iza „nemira i znatnih društvenih tenzija“ u zemljama evrozone, navodeći da ovi problemi guraju slabašno evropsko liderstvo do samog ruba provalije. Ono što je na kocki, ako ovo obrazloženje Komiteta pažljivije pročitamo, jeste treći veliki uspeh Unije: to je uspostavljanje njenog društvenog modela utemeljenog na ideji ‘države blagostanja’ – države socijalne pravde i jednakosti, gde država ima ključnu ulogu u zaštiti i poboljšanju ekonomije i socijalnog sistema zarad dobrobiti svojih građana. U uspostavljanju države koja se temelji na načelima jednakih šansi za sve, pravednoj raspodeli bogatstava, i javnoj odgovornost i brizi za one koji sebi ne mogu da obezbede minimalne uslove za pristojan život.
U ovom trenutku, mi Evropljani tiho i smireno istrajavamo na pragu “dvobrzinske Evrope”: na federalnom jezgru od 17 starih članica, okruženih “konfederalnim prstenom” sačinjenim od preostalih 10 članica koje nisu u evrozoni Ovo je razlog što sam odluku o dodeli Nobelove nagrade za mir Evropskoj Uniji doživeo kao poziv na solidarnost među svojim građanima, koji se moraju izjasniti kakvu Evropu žele. Samo produbljivanjem institucija „Kerneurope“ – jezgra Evrope – bićemo u stanju da ukrotimo kapitalizam koji je ovako divlje izrastao, i tako zaustavimo proces unutrašnjeg razaranja Unije.
15. oktobar 2012, La Repubblica
prevod: Milan Lukić