Nacija jedne ostrvske države na Pacifiku suočava se sa poplavama zbog rasta nivoa mora, koje prati plima novčane i materijalne pomoći međunarodnih organizacija. Već smo pisali o tome da se dobar deo afričke populacije ulenjio zbog humanitarne pomoći a to nam je ovaj put potvrdio i američki novinar Met Sigel koji je pokušao da intervjuiše nekog tuvalskog zvaničnika ali u njihovim kancelarijama pre ćete naći uspevane vozače nego ministre i premijera. Prenosimo njegovu priču.
Mog prvog jutra u Funafutiju, prestonici pacifičkog ostrva Tuvalu, otišao sam kod premijera. Njegova pomoćnica mi je rekla da on nije tu ali nije bila sigurna ni kada će se vratiti, ni da li će uopšte danas. Uputila me je kod mnistra spoljnih poslova, koji takođe nije bio u svojoj kancelariji ali mi je njegova pomoćnica ponudila listu šest zvaničnika koje bih mogao da intervjuišem.
Tek posle tri dana ugovorio sam intervju sa petim po redu zvaničnikom, birokratom srednjeg ranga koja me je pitala koju će korist ona imati od razgovora sa mnom. Pošto očigledno nije dobila zadovoljavajući odgovor, intervju se završio brže nego što je i počeo.
Naučnici tvrde da je Tuvalu, bivša britanska kolonija sa 11.000 stanovnika raspoređenih na devet ostrva, možda prva zemlja koja je usled klimatskih promena postala nenaseljiva, odnosno nepogodna za život. Ovo je privuklo mnoštvo humanitarnih organizacija i međunarodnih tela poput MMF-a, UNDP-a, USAID-a i drugih na ovo ostrvo. Zato zvaničnici ostrva najviše vremena provode u sastancima sa tehnokratama iz ovih organizacija i na konferencijama o posledicama klimatskih promena. Malo vremena im ostaje za upravljanje državom.
O tome sam razgovarao i sa jednim strancem koji radi sa ovdašnjom vladom. Opisao mi je svoj šok kada je saznao da je zvaničnik sa kojim treba da se sastane već skoro dva meseca u inostranstvu na konferencijama.
„Tada sam shvatio da ovde nema vlasti, dešava se ponekad da nijedan član vlade nije u zemlji“, priča on kroz smeh.
Diplomac sa Velingtona sa Novog Zelanda Niki Vrajton godinama je proučavala situaciju na ovom ostrvu i na kraju objavila rad na tu temu, u kom stoji da ako je tokom 2008. svaki od 900 posetilaca koji pomažu razvoj ove zemlje imao sastanke u trajanju od ukupno 6 sati sa bar dva tamošnja zvaničnika broj utrošenih časova na ove sastanke bi iznosio 10.880 godišnje.Međutim, vlada ovog ostrva je veoma mala a godina ima 8 760 časova godišnje.
Dalji podaci pokazuju da je broj turista koji su tokom 2008. došli u Tuvali zbog poslova razvoja i obnove skoro 10% od broja upunih stanovnika ostrva. Na primeru Amerike to bi izgledalo kao da 30 miliona stranaca dolazi svake godine u Vašington kako bi se sretalo sa zvaničnicima.
Verovatno ja zbog toga nisam uspeo da intervjuišem nijednog zvaničnika dok sam bio na ostrvu ali sam imao susrete sa mnogim zanimljivim ljudima. Tako mi je na kraju vozač jednog od poslanika veselo rekao da kada mu je šef u inostranstvu on uzme ključeve od njegove kancelarije i ode da spava tamo. Posle ručka u kancelarijuiz istog razlogadolaze još neke njegove kolege pa se ona pretvara u spavaonicu.