Jugoslovenska kinoteka ima ogromnu arhivu od oko 100.000 filmova, za čiju digitalizaciju je dobila dva miliona evra, koji će joj pomoći da bar deo građe sačuva od zuba vremena. S obzirom na to koliko su ugroženi filmovi u njoj, hrvatska Kinoteka traži 7.352.000 kuna (skoro milion evra) za prvu fazu digitalizacije kako bi se filmski zapisi sačuvali od propadanja, ali pošto novca nema rešenje bi mogla biti saradnja balkanskih arhiva i sponzorstva.
Ne prolazi ni minut od predugačke uvodne špice, podvučene nekom infantilnom muzičkom podlogom, a kadrom defiluju gole ženske grudi. Ničim izazvane one traju u kadru, najavljujući osnovni ton filma, čemu se pridružuje haotična naracija bez nekog fokusa, u kojoj će kao i ženske grudi defilovati lažne policijske uniforme, novac, razgovor o heroinu i maturskim haljinama i seks, puno seksa.
I nije to neki opskurni američki film B-produkcije, to je hrvatski film „Medeni mesec“ Nikole Babića iz 1983. godine, koji bi, ne učini li se nešto pod hitno, uskoro mogao propasti.
Ne kod kritičara, naravno, kod njih se odavno udomaćio kao jedan od rodonačelnika trasha u Hrvatskoj, pomalo i kultnog statusa, budući da je na momente režiran bolje od mnogih »ozbiljnijih« filmova, no nikad i ni za šta pretenciozan. Ne, njegova propast je puno prozaičnija, ona je fizička.
„Prah si, i u prah ćeš se vratiti“, kaže stara biblijska, koja je manje metaforična u ovom slučaju nego kada se odnosi na čoveka. Filmska traka iz daleke ’83., ne bude li restaurirana, mogla bi se doslovno pretvoriti u prah.
A onda zbogom filmskim poslasticama na Trećem programu HRT-a i pozdrav lošim snimcima na YouTube-u. Njih svakako ima, ali su u klasičnoj jubito rezoluciji, u kojoj se video može gledati samo informativno, a nikako filmofilski.
Nije samo Babićev klasik ugrožen, jednako su, a neki i više, ugroženi svi nedigitalizovani stari filmovi u depoima Hrvatskog filmskog arhiva, odnosno Hrvatske kinoteke kako se kolokvijalno zove, a koja radi pri Hrvatskom državnom arhivu. Na zagrebačkoj adresi u Savskoj ulici 131 još deseci filmova iščekuju svoju sudbinu, problem je samo što restauracija poprilično košta.
Ona se naime svodi na dva, podjednako skupa procesa. Ugrubo, kako to pojašnjava čelnica Kinoteke Carmen Lhotka, prva faza restauracije može koštati od 250 do 300.000 kuna (40.000 e), dok druga faza košta oko 350.000 kuna. U nekim slučajevima potpuna restauracija sa digitalizacijom samo jednog filma može se popeti i do milion kuna (nešto manje od 135.000 evra).
Ove godine su iz Kinoteke poslali zahtev za 7.352.000 kuna hitno potrebnih novčanih sredstava. I to uglavnom za prvu fazu, odnosno izradu zamenskog zapisa fotohemijskom obradom, što barem zapis čuva od propasti, dok sama digitalizacija onda može da pričeka nekog sponzora zainteresovanog za dalju distribuciju i eksploataciju filma. Tražili, ali ne i dobili. Dobili su 100.000 kuna manje nego prošle godine, što je na kraju bio iznos od 2.400.000 kuna.
A baš je to – kako sa sve manje novca učiniti što više – bila jedna od tema konferencije »Balkan’s Memory«, održane 1. juna ove godine u Zagrebu. No konferencija nije stala na tom jednom delu, zamišljenom kao susretu politike i struke na području zaštite audiovizualne baštine. Onaj stručniji njen deo, okupljen oko rukovodilaca i zaposlenih u raznim arhivama na zapadnom Balkanu, odlazi na seminar u Tirani od 6. do 8. novembra ove godine.
Seminar se održava u organizaciji francuske Ine Expert (Institut national de l’audiovisuel) u suradnji sa Albanskim nacionalnim filmskim arhivom (AQSHF). Povodom ovoga čelnica hrvatske Kinoteke izjavila je: „Pre svega treba jačati saradnju među arhivima na Balkanu. Radi se o tome da su filmovi pre često nastajali u našim, lokalnim koprodukcijama, pa smo i mi tako odradili nekoliko uspešnih saradnji. Ove godine je Kinoteka tako pokrenula zajedničku saradnju sa Makedonskom kinotekom na filmovima Tri Ane Branka Brezovca iz 1959. i Makedonski deo pakla Vatroslava Mimice iz 1971. godine. Radi se naime o filmovima koje su napravili hrvatski autori, a producirala makedonska kuća Vardar film“.
Slično je učinjeno i sa Slovenskim filmskim arhivom, s kojim je saradnja ostvarena na filmu „Crne ptice“ Eduarda Galića iz 1971. u koprodukciji ljubljanskog Viba filma. Digitalizacija tog filma biće gotova do kraja ove godine, a njegovo prikazivanje očekuje se početkom 2013. Jedno od rešenja zaštita filmova nastalih u lokalnim koprodukcijama je svakako u saradnji lokalnih arhiva, ali to ni izbliza nije dovoljno za sve što bi prema arhivarima trebalo zaštititi.
Problem u Hrvatskoj, a nije drugačije ni drugde, čini nekoliko stvari. Jedan od njih, na žalost nerešiv, jeste opšte nestajanje filmskih zapisa. Prvo je nakon pojave zvučnog filma usledilo sistemsko uništavanje velikih količina nemog filma, a zatim je pojavom acetatne filmske trake 1951. godine značajan postotak filmova zabeleženih na nitratnoj, vrlo zapaljivoj traci, takođe masovno uništavan bez prethodnog prebacivanja na acetatnu traku.
Hrvatska kinoteka se sistemski bavi presnimavanjem filmskog gradiva s nitratne na sigurniju traku od 1981. godine, odnosno izradom zamenskog materijala fotohemijskom metodom, a od 1995. godine pokrenut je i veliki projekat celovite zaštite i restauracije Nacionalne filmske zbirke. Još je jedna mala bitka u spašavanju AV baštine usledila nedavnim rešenjem po kojem je ona proglašena kulturnim dobrom.
Problem je i u tome što mnogi producenti nisu na pravilan način skladištili i čuvali kopije, što je i dalje slučaj. Stoga je deo hrvatske filmske produkcije nepovratno uništen. I uz sva sredstva koja se dobijaju od države za restauraciju, nemoguće je slediti brzinu propadanja filmskog gradiva. No ako je deo problema u lakozapaljivim nitratnim trakama, jednako su tako u problemima i VHS, pa čak i DVD zapisi. Prvi naime traju od 15 do 20 godina, dok CD i DVD formati imaju vek trajanja od pet do 10 godina.
I uprkos tome, od 1995. godine do danas Hrvatska kinoteka uspela je fotohemijskom metodom restaurirati stotinjak dugometražnih, 450 kratkometražnih i dokumentarnih i oko 250 animiranih filmova. Na žalost, većina tog materijala i dalje nije dospela do idućeg koraka – digitalizacije.
Jedan od putokaza u tom smislu je saradnja sa privatnim partnerima zainteresovanim za dalju eksploataciju filmova. Tako je Kinoteka pre nekoliko godina ostvarila uspešnu saradnju s HT-om, koji je izdvojio 700.000 kuna za digitalizaciju „Vuka samotnjaka“ Obrada Gluščevića iz 1972. i „Breze“ Ante Babaje iz 1967. godine, za čiju je digitalnu restauraciju HT izdvojio 700.000 kuna, pretpostavivši da za klasik njih ima zainteresovanih na njihovom MAX TV-u.
I, navodno, nisu se prevarili, jer prema Lhotki „Vuk samotnjak“ je od dana pojavljivanja 10. decembra 2009. do kraja godine imao veću gledanost od bilo kojeg drugog filma na MAX tv-u. No problem sa sponzorstvima je što Kinoteka onda nema dalje ingerencije na pojavljivanje tog filma u formatu DVD-a ili nekom sličnom, dok se, na primer, „Lisinski“, njihov samostalan proizvod a inače prvi u celosti sačuvan hrvatski zvučni film reditelja Oktavijana Miletića iz daleke 1944. godine, može nabaviti i na adresi Kinoteke.
Na žalost, saradnja HT-a i Kinoteke pala je na pregovorima HT-a i producenata, a niko drugi nakon toga nije pokazao interes za nešto slično. Zato se Hrvatska kinoteka i dalje bori barem za očuvanje starih zapisa kojima vrlo skoro preti neumitna propast, dok će digitalizacija, a s njome i distribucija, morati da čeka neka nova, bolja vremena, ili neke nove, bolje sponzore.