U Sidi Buzidu se krajem 2010. godine benzinom polio i zapalio mladić čije ime je ušlo u istoriju čim se plamen s malene fosforne glave šibice raširio njegovim telom. Ime momka čijim samospaljivanjem je započeto Arapsko proleće je Mohamed Bouazizi, a ni on sam verovatno nije slutio, kao ni mi 5. oktobra pre 12 godina, da će nekoliko godina posle revolucije sve ostati isto.
U unutrašnjosti Tunisa, oko 300 kilometara od glavnog grada, smešten je gradić u kom je sve počelo. Sidi Buzid je mesto prvog plamena, mesto prvog koraka u borbi protiv korupcije, u borbi protiv terora i represije. U njemu se krajem 2010. godine benzinom polio i zapalio Mohamed Bouazizi, prodavac povrća na lokalnoj gradskoj pijaci. Preminuo je u bolnici nekoliko nedelja kasnije.
Tako je počela revolucija u Tunisu, koja se kasnije proširila i na ostale arapske zemlje. Može se dakle reći da je taj maleni, neugledni gradić do kog vode loše staze samo jezgro velikih pokreta u arapskom svetu.
Na put sam iz glavnog grada krenuo iznajmljenim automobilom italijanskog proizvođača koji za loše staze kakve postoje u unutrašnjosti Tunisa nije baš najbolji izbor. Škripi kad skrećete ulevo i auspuh se čuje kao da vozite traktor. Sve u svemu, auto je klimav kao i trenutno stanje u republici Tunis. Moj saputnik Wajdi Mahouechi, 25-godišnji islamista sa dobrim znanjem engleskog jezika, celim putem uverava me u prednosti islama, na šta najčešće bez razloga kimam glavom, a pogled zabacujem negde ispred. Cilj nam je Sidi Bouzid.
„Ovi putevi su jedan od razloga što se narod pobunio. Bogati gradovi na obali povezani su autoputem, a unutrašnjost je nerazvijena, besperspektivna i potpuno siromašna“, govori mi Wajdi pri ulazu u Sidi Bouzid. Ispred nas je maleni grad okupan vetrom, niskih kuća. Podseća na gradove iz filmova o Srednjem Zapadu. Na početak revolucije podseća nekoliko spaljenih Vladinih zgrada, veliki plakat sa likom mučenika Mohameda Bouaziza i skulptura kola za prevoz povrća na kakvima je radio većinu svog života. Sve u svemu… pustoš.
Dakle, Mohamed Bouazizi bio je prodavac povrća. Na dan nemilog događaja njegova kola parkirana su bila u blizini gradske uprave, kada mu je prišao policajac i počeo da ga maltretira. Gnjavio ga je u vezi dozvole za prodaju povrća, a zapravo je tražio mito. Takav oblik korupcije bio je raširen na svim nivoima i situacija je za mnoge obične ljude postajala nepodnošljiva. Tog dana Mohamed Bouazizi nije imao novac da podmiti policajca, pa je otišao u gradsku većnicu ne bi li tamo rešio ove probleme. Međutim, službenica lokalnih grdskih vlasti ga je neljubazno odbila, uz šamar. Uz poruku da ovako više ne može živeti istog trena je otišao po kanister benzina, polio se i zapalio. Crni tragovi paleži vidljivi su još i danas.
„Poznavao sam Mohameda celog svog života, išli smo zajedno u školu i igrali fudbal. Nikad ne bih pomislio da će uraditi nešto tako hrabro“, pripoveda Hamdi Nessredine, njegov dugogodišnji kolega i prijatelj, u blizini samog mesta samozapaljenja. Prijatelje i rođake nije teško pronaći, pošto je Sidi Bouzid, ili Sidi, kako ga skraćeno zovu, maleni grad gde se svi međusobno poznaju. „Mohamed se nije zapalio samo zbog teške finansijske situacije i zbog velike korupcije, on je bio strašno ponižen jer žena ga je išamarala, a to je nedopustivo“, nastavlja Hamdi i daje kratki uvid u kodeks časti gde je smrt svakako bolji izbor od poniženja.
Mohamed Bouazizi zapalio se 16. decembra 2010, a preminuo je u bolnici 04. januara 2011. Dugogodišnji predsednik Ben Ali je zbog demonstracija zemlju napustio 14. januara 2011, čime je prvi cilj revolucije ostvaren, uz 78 poginulih demonstranata. Ali što se u stvari u Tunisu promenilo?
Sidi Bouzid i dalje je maleno i neugledno mesto, bez ikakve ekonomske perspektive. Sreća u nesreći je, kako moj saputnik Wajdi kaže, što poslednjih godinu dana sve više novinara posećuje Sidi Bouzid i time unosi u grad jednu dozu živosti. „Ljudi su ovde vrlo gostoljubivi i drago im je što se stranci zanimaju za početak revolucije“, objašnjava Wajdi.
Stanje u zemlji je neizvesno, sloboda govora još uvijek je upitna, isto kao i borba protiv korupcije, borba protiv tog fantomskog pojma koji vrišti sa svih naslovnih strana (ne samo u Tunisu).
Posle odlaska predsednika Ben Alija, u Tunisu su održani parlamentarni izbori. Na izborima je sa čak 40 odsto glasova pobedila islamistička stranka Ennahda čiji su članovi tokom vladavine Ben Alija bili česti gosti zatvorskih ćelija. I naravno, ostvarila se ona stara: zabranjeno voće je najslađe voće. Glasaćemo za one koji su se borili za nas dok je bilo najteže! I tako su Tunižani glasali… i na kraju su izglasali isti represivni sistem koji ih je tlačio proteklih 30 godina.
O čemu se zapravo radi, najbolje opisuje aktivistkinja Lina Ben Mhenni koju sam susreo u glavnom gradu Tunisu. Po povratku iz Sidi Bouzida seo sam s njom na glavnoj aveniji koja nosi ime prvog predsednika Habiba Bourguibe i neodoljivo podseća na Champs Elysee u Parizu. Ipak, Francuzi su Tunisom vladali punih 70 godina!
„Statistike su pokazale da je većina glasača vladajuće islamističke stranke Ennahda nepismeno. Njima je lako manipulisati pomoću religije i pomoću sitnih obećanja. Većinom su to siromašni stanovnici, i ne bi li ih pridobili, potrebno im je dati nešto hrane i malo novca (upravo je to napravila vladajuća stranka) ali ja sam strogo protiv toga! Mislim da s tim ljudima treba razgovarati i da ih treba obrazovati. Ali opet većina koja se prva pobunila protiv Ben Alija bili su upravo ti siromašni ljudi. Stoga mislim da ovo nije bila Facebook revolucija kako je mnogi nazivaju već revolucija siromašnih i potlačenih. Facebook se upleo tek kasnije kad su nemiri stigli do glavnoga grada“, kaže Lina.
Lina Ben Mheni je mlada aktivistkinja koja je svojim blogom atunisiangirl tokom revolucije 2011. godine stekla dobru reputaciju. Lina je svoj blog započela još u vreme sad pokojnog predsednika Ben Alija, svrgnutog u revoluciji 2011, a tokom revolucije poslužila je stranim novinarima kao relevantan izvor podataka iz prve ruke. Tako je među prvima izveštavala iz Sidi Bouzida. Lina je 2011. godine nominovana za Nobelovu nagradu za mir što je čini jednom od najmlađih nominovanih u istoriji.
Strašno me je iznenadilo to što su Lina i moj saputnik, islamista Wajdi sa početka priče, poznanici, i što međusobno vode žustre političke rasprave.
Wajdi, koji je i sam bio član omladine vladajuće stranke, odlučio je da odustane, jer kako kaže, razočarao se u njihove metode. Ispričao mi je to po povratku iz Sidi Bouzida, u istom kafiću gde sam sedeo sa Linom Ben Mheni.
„Jesam islamista i religiozan sam, ali ovi ljudi se služe religijom samo da bi dobili moć. Ne dopuštaju slobodu govora i služe se represivnim metodama palice i suzavca“, objašnjava Wajdi.
Dodaje kako će ih tužiti jer su mu početkom aprila, prilikom protesta protiv vladine odluke da se zabrane masovna okupljanja na glavnoj aveniji, oduzeli kameru kojom je sve snimio.
Tokom tih istih protesta Lina Ben Mheni zadobila je tuce modrica po rukama i nogama.
„Bio je to prvi put da me je policija izbatinala i da su me doslovno zlostavljali. Neobično je da se to dogodilo sada, posle revolucije, kad, kao, imamo demokratiju. U takvim situacijama moj se bes samo povećava, a želja za pravdom i aktivizmom raste iz dana u dan“, odlučno kaže Lina s revolucionarnim žarom u očima, i osvrće se na trenutnu vladajuću garnituru i na njihovo korišćenje religije u političke svrhe.
„Islamisti imaju sva prava da žive u miru sa svim ostalim stanovnicima Tunisa. Takođe mislim da nemaju pravo da se upliću u naše lične slobode i da nam nameću stroge islamističke zakone. Svako je slobodan da radi ono što želi! Većina njih koristi religiju ne bi li stekli veliku političku moć. A opet, većina nas smo muslimani, ali između nas i Alaha ne trebamo posrednika. Vera je sasvim lična duhovna stvar“, kaže Lina koja zbog svog aktivizma ima velikih problema u medijima. Nazivaju je raznim pogrdnim imenima samo zato što razmišlja otvoreno i ne boji se to mišljenje da podeli s drugima.
Tunis je i dalje politički nestabilna zemlja, ali daleko od toga da je na globalnoj sceni proglašena opasnom. Narod je tokom revolucije uvideo da ima moć i pokušaće da je koristi sve češće.
U glavnom gradu Tunisu svako malo skupina dečaka sukobi se sa policijom. Bace kamen, pobegnu, neke od njih ulove, šamaraju ih na ulici i onda sve ispočetka. Tunižanska policija je inače vrlo brutalna i nemilosrdna.
Posetili smo i sedište Socijalističke stranke, malene brojem članova, ali odlučne u svojim nastojanjima. Prilikom protesta početkom aprila naoružane bande potpomognute vladom upale su u stranačke prostorije i započele batinanje prisutnih.
„To je prvi put u istoriji Tunisa da su napadnute službene prostorije neke stranke“, govori mi Moutaa Amin Elwaer u tim istim stranačkim prostorijama u centru grada.
„Mi smo pretnja vladajućoj stranci Endahda jer ne želimo da sarađujemo sa njima ni na kojem nivou. Smatramo ih fašističkom strankom“, dodaje Mouta i osvrće se na socijalnu situaciju. „Situacija je jako loša. Socijalna mobilizacija uopšte nije jaka i svest ljudi je jako slaba. Imamo samo bazičnu ekonomsku svest: nahrani me, daj mi posao… ljudi ne razmišljaju o zajednici i o svima koji žive u toj zajednici“.
Širom Tunisa se poslednjih godinu dana vode žestoke političke rasprave na svim nivoima. Narod želi sudelovati! Videli smo to iz ovog kratkog prikaza u razgovorima sa mladim i obrazovanim stanovnicima Tunisa. No, jesu li vladajući uistinu spremni vladati voljom naroda ili već dobro ukorenjenim represivnim aparatom, to ćemo tek videti.
Slučaj mladog mučenika Mohameda Bouziza koji je doslovno bio iskra koja je zapalila vatru postaće tema brojnih filmova, knjiga i pesama, ali hoće li se nešto promeniti ili će njegov lik biti samo zgodna dekoracija na majicama koje će brojni turisti kupovati prilikom letovanja u Tunisu? Kako stvari stoje, izglednije je ovo drugo.
Hrvoje Ivančić