Danas su ministri spoljnih poslova šest zemalja EU (Nemačke, Belgije, Francuske, Luksemburga, Holandije i Švedske) pokušali da proguraju predlog promene bezviznog režima za zemlje zapadnog Balkana, pa i za nas, koji smo već danima u žiži interesovanja zbog velikog broja azilanata. Vraćanje viza za populaciju Balkana koja želi u EU bi verovatno bila fundamentalna greška, piše EUobzerver.O njemu će se razgovarati na sastanku ministara unutrašnjih poslova i pravde sutra i prekosutra.
Pravo rešenje za ovaj problem bilo bi reformisanje sistema za azil u državama koje dobijaju takve zahteve, navodi se u analizi Evropske inicijative za stabilnost (ESI).
„Ukidanje bezviznog režima bi bilo vrlo nekorektno prema građanima tih država. Ponovo uvođenje viza za građane Srbije, Makedonije, Albanije, Crne Gore ili BiH bio bi takođe signal drugim državama koje su na putu dobijanja vizne liberalizacije, od Kosova do Turske i Moldavije, da nemaju izgleda na uspeh“, navodi se u analizi na sajtu Euobzervera.
U tekstu se ukazuje da je, pošto je EU u decembru 2009. godine ukinula vize za građane Makedonije, Srbije i Crne Gore, došlo do pojave velikog talasa azilanata iz tih zemalja. Više hiljada građana, pre svega iz Srbije i Makedonije, krenulo je ka EU sa željom da tu i ostanu.
„Do 2010. godine Srbija je već postala treća zemlja u EU po broju zahteva za azil – skoro 18.000, dok je iz male Makedonije bilo 7.500 takvih zahteva“, navodi se u tekstu na Euobzerveru.
Iako su samo tri države bile pogođene tim novim talasom azilanata – Nemačka, Švedska i Belgija, a od 2011. godine i Luksemburg, odmah su usledila upozorenja iz Brisela da bi EU mogla da ukine viznu liberalizaciju ukoliko balkanske države na nađu rešenje za problem. Međutim, one ga nisu našle i broj zahteva za azil samo raste.
Autori teksta odgovaraju na pitanje „zašto ima toliko zahteva za azil?“ podsećajući da je Ustavni sud Nemačke u julu 2012. godine doneo odluku da se podnosiocima zahteva za azil odobri povećanje pomoći.
Ranije je pomoć koju su dobijale četvoročlane porodice u kolektivnim centrima u Nemačkoj bila 120 evra mesečno, a odlukom suda je taj iznos povećan na najmanje 420 evra mesečno uz obezbeđen smeštaj, hranu i odeću.
„Ukoliko se radi o porodicama koje same moraju da obezbede hranu i odeću, iznos može da premaši i 1.100 evra mesečno. To je nekoliko puta više od prosečne mesečne zarade u Srbiji i Makedoniji“, podseća se u tekstu.
Sama procedura rešavanja zahteva traje najmanje dva i po meseca. Ukoliko se podnosioci odbiju, imaju pravo na žalbu i tada se procedura produžuje na prosečno pet meseci boravka u Nemačkoj. Da je ovo problem određenih zemalja potrvđuej i sledeća činjenica -Austriji, državi koja je i geografski mnogo bliža Balkancima, je prošle godine podneto samo 380 zahteva za azil.
„Austrija je sve države zapadnog Balkana stavila na listu ‘sigurnih država’. Zbog toga oni danas odlučuju o zahtevima za azil jednom sedmično“, navodi se u analizi.
Autori konstatuju da bi zato najbolji način za rešavanje ovog problema bilo isto to – proglašavanje zapadnog Balkana „sigurnim područjem“ na nivou kompletne EU.
Sa ovim su se složili iizvestiteljka Evropskog parlamenta za BiH Doris Pak ievropski parlamentarac i iskusni austrijski političar Hanes Svoboda, ali i mnogi drugi koji smatraju da EU ne treba da šalje kontradiktorne signale svojim potencijalnim članicama.