Barak Obama je ponovo predsednik SAD. Uspeo je da izbegne nama znani sindrom predsednika u kojega su polagane ogromne nade, a da niko za njim nije pustio suzu kad je propao na izborima. Pobudio je nade da će u drugom mandatu, kad ne mora da kalkuliše oko ponovnog izbora, uspeti da uradi bar još nešto od onoga što je obećavao. To neće biti nimalo lako jer ga čeka „fiskalna litica“ zbog koje bi više od dva miliona Amerikanaca moglo ostati bez posla.
Barak Obama je, sudeći prema pretrazi na internetu, izrekao (zbirno) 16 stranica najrazličitijih obećanja. Ostvario je dobar deo toga i kako kaže „nikada pre toga zakonodavna aktivnost u SAD nije bila tako intenzivna“. Pa ipak, njegov se mandat meri onim što je od njega očekivano, a ne onim što je uradio. Čak su i dva njegova istorijska uspeha: uvođenje opšteg zdravstvenog osiguranja i reforma finansijskog poslovanja (Dod – Frank zakon), bila samo delimičan pomak. Republikanska većina u Predstavničkom domu obuzdala je sve što bi ličilo na prave reforme društva.
Republikanskom kandidatu to ipak nije bilo dovoljno da pobedi, iako je do poslednjeg trenutka predsednička trka bila neizvesna. Mit Romni, je bez premca bio najbolji izbor republikanaca u poslednjih 60 godina. Njegov lik kao da je skovan za seriju „Dinastija“ – naočit, prebogat, promućuran, obesan (prezire plebs i žene), bez treptanja je u kampanji umeo da govori neistinu – obećavao je smanjenje poreza i povećanje socijalnih davanja, pa kao Regan istom varalicom pecao glasove somova. Prikazivao je sebe kao vernika sklonog hrišćanskom džihadu, i bio idealan tumač interesa onih „1%“ najbogatijih. Takvome nije bilo teško da dobije podršku velikog kapitala. O tome govore i podaci o donacijama. Do 30. septembra Obama je uspeo da sakupi 690, a Romni 630 miliona dolara za kampanju. A budući da se u Americi novcem sve postiže u njujorškom hotelu Valdorf Astorija sastao se trust onih koji čine 0,01 odsto najbogatijih i do 16. oktobra među sobom sakupio 170 dodatnih miliona za Romnija i napravio raspored serije donatorskih večera sa ulaznicama od po 50.000 dolara – koliko za poslednje medijsko bombardovanje uoči samih izbora.
Vlasnici velikih kompanija (Ričard Laks i oglasom) ubeđivali su svoje zaposlene da glasaju za Romnija, uveravajući ih da će u suprotnom zbog Obaminih poreza zatvarati svoja preduzeća u Americi i ostavljati radnike bez posla. Podaci međutim govore da od 400 najbogatijih prošle godine 6 njih nije platilo ni dolara poreza, 27 odsto je platilo porez po stopi od 10 odsto a ostali uglavnom oko 15 odsto, koliko i Mit Romni na svojih 250 miliona. Uzgred, dvojica najbogatijih, Voren Bafet i Bil Gejts (skloni demoktratima), još davno su izneli svoju procenu da bi najrealnija stopa poreza za najbogatije bila 35 odsto.
Romni je na svojoj strani imao i moćne medije. Mardok mu je na raspolaganje stavio svoju medijsku imperiju, uticajni TV propovednici, Džeri Falvel i Pat Robertson, anatemisali su Obamu zato što navodno razara „moralno tkivo“ priznajući abortus, homoseksualce, feminizam i preterano oporezivanje!
Svako je bio zadužen za po nešto. Još tokom prvog mandata Buša mlađeg desnica (Neokon) je počela sa proučavanjem i primenom Gramšijevih, dakle komunističkih, metoda intelektualne dominacije. Na tom konceptu stvaranja „organskog konzervativnog intelektualca“, koji je predstavljao linfu Romnijeve kampanje, angažovani su: Heritage Fundation, American Enterprise Institute, Cato Institute, Citizen against Government Waste, Manhatan Institute, Freedom Works (koji finansiraju braća Koč, milijarderi i finansijski stub Romnijeve kampanje) i drugi. Tako je recimo, Tawnhall.com bio tzv. režijska kabina za sve digitalne informacije. Njegove zvezde bile su Čarls Kasler („Obama uvodi državni socijalizam“), Bil Kristol i njegov Weekly Standard, Robert Rektor („Nema sirotinje nego sve više lenjih traži da ih država izdržava“), Džim Bop („ekstremizam u odbrani liberalizma je vrlina“).
Obama nikada i ničim nije poljuljao sistem koji je uzrokovao krizu. Jednostavno to nije bilo na njegovom programu iako su mnogi verovali da jeste. Ipak, Volstrit, koji je Obama spasao od kraha, umesto da je to činio sa realnom ekonomijom, stao je zdušno na stranu Romnija. Pohlepu ne krasi osećaj zahvalnosti.
Uprkos tome, možda je baš taj problematičan izbor borbe protiv krize, Obami doneo drugi mandat. Krupni kapital je razumeo da u njemu nema privrženika, ali ni neprijatelja. Najbolje objašnjenje dao je Robert Retford: „Mnogi su mislili da je Obama radikal sa levice; istina je drugačija. Njegova biografija govori da je polu belac i polu crnac, imao je dakle potrebu da ga prihvate, da se svidi i belima i crnima. On je advokat, i zato poznaje umetnost kompromisa“.
Za razliku od svog protivnika Obama nije lagao birače: „Verujem u ono što zovemo novim ekonomskim patriotizmom, utemeljenim na uverenju da snažna ekonomija počiva na snažnoj srednjoj klasi. Neću da se pretvaram da će put koji nas čeka biti kratak ili lak. Trebalo je više od nekoliko godina da dođemo dovde gde smo sada, a trebaće nam još više vremena da se izvučemo iz ovog haosa stvorenog istom politikom koju moj protivnik sada predlaže. Naši problemi mogu biti rešeni…“
Obama je naime, još tada, bio svestan da ga u ovom mandatu čeka fiskalna litica. Reč je o tome da 2013. godine prestaju poreske olakšice koje je na početku krize u korist imućnih uveo Buš, ističu pogodnosti koje je Obama dao srednjoj klasi i siromašnima, i pogodnosti date kompanijama za vreme krize kao i kresanje budžetskih olakšica. Ukupno to znači veće opterećenje budžeta svake porodice prosečno za 3.500 dolara godišnje. Ta „litica“, koja se procenjuje na 3 do 4 odsto BDP, prema procenama ekonomiste Stivena Falera, ostaviće bez posla 2,14 miliona radnika. Jedina grupa na koju se to gotovo ne odnosi su finasijski mešetari, medju kojima je i sveže poraženi predsednički kandidat Mit Romni, čija poreska stopa ostaje zakovana na 15 odsto. Najpogođenija će biti najsiromašnija socijalana grupa (prihodi od 15 do 20 hiljada dolara godišnje) čija davanja će porasti od 16,4 na 20 odsto. MMF to smatra razlogom za međunarodnu uzbunu.
Američki san
Kao i Amerikanci koji su za njega glasali, smatramo Obamu boljim izborom, istina sa manje entuzijazma nego kad se pojavio mlad, lep i sa oreolom čoveka koji je u stanju da Ameriku i svet učini boljim i pravednijim. Sada je to prosedi sredovečni gospodin koji je savladao veštinu kako se pobeđuje na izborima. Kada je već izgledalo da gubi bitku sručio se uragan Sendi i napravio tragediju neviđenu od 11 septembra 2001. godine. Obama je pokazao kako je ume da bude efikasan vrhovni komandant. Poveo je bitku, ali ne za ubijanje, nego za spasavanje ljudi. To i rekordni porast broja novozaposlenih prevagnuli su. Entuzijazam je samo zamenjen razumnom odlukom – ipak bolje sa njim.
Velika većina građana gaji nade da će ponovo izabrani predsednik države konačno učiniti nešto spasonosno i zaustaviti bunovno stanje gubljenja vere u američki san.
Ako su intelektualci nekakva savest nacije koja ukazuje na stramputice društva, onda je prilično teško naći velika imena koja ne opominju na postepeni nestanak američkog sna. Izuzmemo li književnicu Ajn Rand (krštena Alisa Zinovjeva Rozenbaum), ekscentričnog mislioca, ultra konzervativku koju desnica reinkarnira tri decenije posle njene smrti kao svog idola samo zato što je za života branila američki san mržnjom prema evropskom konceptu društva opšteg blagostanja, ostaje još samo Džo Lansdejl. On je popularan pisac sa priličnom brojem priznanja medju kojima je i Veliki majstor World Horror Convention. Lansdejl tvrdi: „Famozne mogućnosti uspeha još uvek su u Americi veće nego bilo gde drugde“. Onda kao da se koriguje: „Američki san je san, te ima onih koji su u stanju da ga zgrabe, i onih koji to nisu“. Kad se vrati na teren svakodnevice on u odbranu američkog sna apeluje: „Moramo dati Obami još četiri godine da nas izvuče iz živog blata u koje su nas drugi uvukli, da ojača srednju klasu, smanji siromaštvo i vrati Americi privlačnu snagu koju je imala“.
Vredi odmah statističkim podacima pokazati šta je sa tom privlačnom snagom, čije je alternativno ime američki san. Teško je oteti se formulaciji revije Foreign Policy koja glasi: „Sjedinjene države gnoje se iznutra“. Aluzija je to na katastrofalno stanje infrastruktura u velikim gradovima, ali u kontekstu da malo šta funkcioniše kao nekada. Statistike su ipak najpouzdanije, iako se i njima manipuliše. Prema podacima Department of Homeland Security od 2000. do 2004. godine u Ameriku je ilegalno ušlo 3,3 miliona stranaca u potrazi za boljim životom. Od 2005. do 2010. taj broj se sveo na 1,5 miliona. Broj ilegalaca iz Meksika smanjio se za 56 odsto, Kineza za 52 odsto, ostalih nešto manje, ali je prosek minus 54 odsto. Ako su ilegalce obuzdale mere posle 11. septembra, sa brojem legalnih imigranata u SAD (Green Card) dešava se ipak isto. Bilo ih je 2005. godine 25,7 miliona, a januara ove godine 20,2 milona – nedostajućih 5,5 miliona su oni koji su se uglavnom vratili u svoje zemlje. Ukratko, privlačna snaga Amerike jenjava, jer Američki san nije više dostupan svima, kao kad je to postao.
Krajem prošlog veka statistike su beležile da prosečan Amerikanac u svom veku promeni 20 mesta boravka u potrazi za poslom, počinjući da radi sa 17 godina. Danas petina mladih ostaju uz roditelje do tridesete godine, jer nema posla. Čuvena parola: „Momče idi na zapad“ nema više smisla. Beskrajne unitrašnje migracije gotovo da su presahnule. Mobilnost zamrla. Šta više beži se iz država i gradova koji su imali najveću privlačnu snagu. Kalifornija, Njujork i Florida gube broj stanovnika. Odlazi se i iz Amerike. Od kad je odlukom Kongresa, u cilju štednje, zatvoren akcelerator čestica Tevatron preko stotinu američkih stručnjaka prešlo je u Cern u Ženevi. Sve veći broj stručnjaka kineskog, indijskog i pakistanskog porekla odlazi u postojbinu. Momci (u potrazi za srećom) idu na istok!