Demokratija kao oblik vladanja koji svoj legitimitet ima u volji naroda, prema mišljenju sve većeg broja Evropljana, prestala je da postoji. Legitimitet više ne dolazi iz naroda. Od naroda se samo zahteva da učestvuje na izborima, nezavisno od toga da li stvarni izbor zaista postoji.
Bauk kruži Evropom. Bauk razvlašćivanja. Evropski građani, a pre svih Grci, Irci i Portugalci, smatraju da njihove vlade više nisu zaista njihove, već da zastupaju interese međunarodnih organizacija poput MMF-a, kojima nedostaje demokratski legitimitet. Politika se čak i u zemljama kojima ekonomski ide relativno dobro ponaša u skladu sa zahtevima tržišta iz straha od smanjenja kreditnog rejtinga, povećanja kamata na državne obveznice i automatskog rasta zaduženosti.
Demokratija je u očima mnogih Evropljana, ne samo onih u Grčkoj, Irskoj ili Portugaliji, postala nepravedna. Pokornost je u modi, u suprotnom raste zaduženost. Izjava poput one bivšeg austrijskog kancelara, Bruna Krajskog, da mu je milije par milijardi šilinga dugova od par stotina hiljada nezaposlenih, danas je apsolutno nezamisliva. „Deficit-spending“ kako bi se očuvala socijalna država i finansirao „new deal“ jesu potezi koje tržišta naknadno kažnjavaju. Ona se ne osećaju odgovornima ni prema društvu, a ni prema idejama prosvetitelja i osnivača nacionalne ekonomije, Adama Smita, koji je rekao: „Nijedno društvo ne može da napreduje i bude srećno, ako je mnogo ljudi u njemu siromašno.“
Razvlašćivanje znači gubitak slobode. Time se dovodi u pitanje centralno postignuće liberalnih društava – sloboda da se učestvuje u odlučivanju o sopstvenoj i budućnosti budućih generacija. Hoćemo li da očuvamo socijalnu državu ili ćemo prihvatiti ekonomski liberalizam? Da li postoji treći put?
Međutim, ova rasprava se ne vodi, jer iscrpljenu demokratiju predstavljaju političari koji su i sami na izmaku snaga. „U stvari, politici je neophodan predah kako bi razmislila o važnim odlukama“, smatra predsednik ustavnog suda nemačke Andreas Foskule. I u pravu je. „Demokratiji je potrebno vreme, potrebna joj je najljudskija moguća „brzina“. Ona će nastaviti da postoji, ukoliko joj brzina događaja potpuno ne uništi obrazac delovanja“, rekao je bivši predsednik nemačkog SPD-a Franc Muntefering.
Činjenica je da je demokratija koja je u ranijim stadijumima modernog društva, zbog izborne procedure i dinamičnog zakonodavstva, uživala reputaciju da brzo reaguje na društvene izazove, danas dobila konkurenciju u autokratskim sistemima. Glavna optužba upućena na adresu demokratskih sistema jeste da je demokratija prespora i da proizvodi suviše oscilacija, naročito kada je reč o donošenju ekonomskih odluka, što je na srednji rok čini nepredvidivom. Ovo delimično može da objasni atraktivnost Rusije i Kine za finansijska tržišta, jer predvidivost ovih političkih sistema obezbeđuje sigurne dobitke.
Demokratija je odavno postala 24/7 spektakl. Političari su 24 sata 7 dana u nedelji izloženi permanentnom testiranju unutar medijske demokratije. Za razmišljanje između uzroka i posledice ostaje malo vremena. Demokratski sistem zapadnoevropske tradicije postaće ponovo uspešan kada se vrati svojim korenima: ravnopravnoj debati i učešću svih u oblikovanju „res publica“. Za tako nešto je potrebno vreme, a ne vremenska efikasnost. Preduslov za to je dijalog koji nećemo ugurati između power-napa, speed-datinga i multi-taskinga. Rastanak od hurry-sicknesa znači i to da će političari morati da otkažu drugi, treći i četvrti sastanak kako bi više pažnje posvetili ljudima i suštini, a ne lobistima.
Tako se vrlo verovatno otvaraju nove strategije za suočavanje sa opasnošću po slobodu koja potiče od ovakvog razvlašćivanja. Reč je o strategijama koje će omogućiti povratak suvereniteta i demokratije.