Mario Dragi, guverner Evropske centralne banke, još pre dolaska na ovu funkciju u časopisu Financial Times ocenjen je kao najbolji bankar koga Evropa ima. Ove godine isti časopis ga je proglasio „Ličnošću 2012.“ U njegovom slučaju američko i evropsko mišljenje se poklapaju što ne čudi s obzirom na impresivnu poslovnu biografiju ovog čoveka, koji je sve vreme uspeo da odoli publicitetu i da se odbrani od podmetanja i skandala.
Kada je trebalo da bude izabran za guvernera njegovo rukovođenje ECB-om bilo je neizvesno sve dok kancelarka Merkel nije saopštila: „Poznajem Maria Dragija. On je ličnost velikog iskustva. Imam utisak da je veoma blizak našim idejama i kulturi monetarne stabilnosti i solidne ekonomske politike. Nemačka podržava njegovu kandidaturu na mesto budućeg predsednika Evropske centralne banke“. Samo pet dana kasnije Savet ministara finasija EU zvanično je predložio Maria Dragija za budućeg guvernera ECB.
Činjenica da je Dragi smatran najjačim kandidatom još pre nego što ga je njegova zemlja predložila, dokaz je da uživa ugled u svetu koji ne mogu da naruše ni domaće smicalice. Naime, bivši italijanski ministar finansija Tremonti, rodonačelnik „kreativnih finasija“, koji je predlog podneo u zadnjem času, verovatno to ne bi ni učinio da izbor na mesto gde se stiču svi konci monetarne stabilnosti Evrope nije veliki poen za prezaduženu Italiju. Prema podacima MMF za pretprošlu godinu, Italija je posle Grčke najzaduženija zemlja u EU.
Čak i najsažetiji prikaz karijere Maria Dragija nameće pitanje kako je čovek takvih kvaliteta uspeo da se spase od publiciteta, skandala i podmetanja. Rođen je 1947. godine u Rimu gde se i školovao, doktorirao je potom na bostonskom MIT-u, a mentori su mu bili nobelovci Franko Modiljani i Robert Solou. Predavao je na sedam američkih univerziteta, bio je izvršni direktor Svetske banke, zatim generalni direktor italijanskog trezora, zamenik direktora Goldman Saksa, i član uprave u Evropskoj centralnoj banci, Banci za međunarodna ulaganja (BIS), u Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj i Azijskoj razvojnoj banci, a 2006. godine postaje guverner italijanske centralne banke. Od 2009. je direktor Financial Stability Forum-a koji savetuje G 20 o globalnim finasijama i koji je odigrao značajnu ulogu u kordiniranju prevladavanja sadašnje krize.
Uprkos upečatljivoj svetskoj karijeri Mario Dragi nikada nije postao stranac u svojoj zemlji. Počev od nadzora u Trezoru Italije, uvek je imao jasne i konkretne predloge kako poboljšati stanje u Italiji a jedan od finasijskih zakona nosi njegovo ime. Nemačko izdanje Finacial Times-a, još pre nego što je kancelarka Merkel dala svoju podršku, objavilo je članak o Dragiju pod naslovom: „Najbolji bankar kojega je Evropa u stanju da ponudi“. Ako je karakteristika ozbiljnog bankara uspešno odolevanje političkim igrama i smicalicama, onda je Dragi pravi majstor u tome. Osam puta je predlagan na razne funkcije za koje se tražila politička saglasnost i uvek ju je dobijao bez obzira da li je na vlasti bila levica ili desnica. Istovremeno, uvek je ostajao dosledan profesionalnim rezonima i ličnoj, za bankara neočekivanoj socijalnoj etici.
Jedan od retkih javnih nastupa na kojem ne odbija učestvovanje je „Bijenale demokratije“ u Torinu, na kojem italijanski uticajni poslovni ljudi i intelektualci raspravljaju o politici. Na tom skupu je aprila prošle godine počeo izlaganje rečima: „Globalizacija je integrisala ekonomije u svetu, ali je politika i dalje ostala u nacionalnim okvirima, najčešće nesposobna da utiče na relevantne procese integracija i razvoja“. Odlučna težnja da ukaže na mane savremene politike ne donosi mu simpatije. Kao guverner nacionalne banke učinio je da Bilten te ustanove postane aktuelan i najpouzdaniji indikator stanja u zemlji. Vlada Silvija Berluskonija nije bila nimalo srećna što Centralna banka često dezavuiše lažno optimistične vladine tvrdnje o ekonomskim uspesima.
Dragi je, posredstvom Biltena banke, skretao pažnju o opasnoj sporosti izlaska iz krize, gomilanju dugova, o „socijalnoj kasapnici“ korupcije i utaja poreza, o katastrofalnom položaju mlade generacije, kojoj tržište rada nudi jedino privremene i drastično nisko plaćene poslove. Zato je tadašnja italijanska vlada njegove izveštaje često osporavala, kvalifikovala ih kao tendenciozne i indirektno sugerisala da guverner „skreće ka komunistima“, ali nije imala hrabrosti ni argumenata da direktno uđe u sukob. To je i pravi razlog što je italijanska vlada sa zadovoljstvom prigrlila njegovu kandidaturu za odlazak u ECB – da bi ga sklonila sa domaće scene.
Dragi je podjednako odlučan i na svetskoj sceni, kojoj pripada više nego i jedan istaknuti Italijan. Ni kada je postao „viđen“ za mesto prvog bankara Evrope nije se ustručavao da skrene pažnju da ne valja politika spasavanja onih „prevelikih da bi propali“, niti da je dugoročno održiva ona kojoj je profitabilnost važnija od kredibilnosti. Upozoravao je da u naredne dve godine finansijske institucije u svetu treba da vrate 3.500 milijardi dolara i da od te sume 40% otpada na Evropu – što nosi pretnju od inflacije, da je rizik dugova evropskih banaka i država mnogo veći nego što se o tome govori, da su alarmantne cene hrane posledica spekulativnih poteza i da svet spasava prebogate dok broj siromašnih nezadrživo raste i već je dostigao 1,2 milijarde ljudi.
U jeku finasijske krize marta 2009. godine, Financial Times je objavio listu 50 imena uticajnih svetskih ličnosti koje su u stanju da spasu svet od krize i povedu ga boljim putem. Među njima našao se i Mario Dragi, tik uz Pola Volkera, nekadašnjeg američkog guvernera i Obaminog savetnika za ekonomiju. Zbog radnih kapaciteta i odlučnosti, dok je radio u Goldman Saksu, prozvali su ga „Super Mario“. A kada je postao guverner italijanske banke, svu svoju imovinu preneo je da vodi blind trust – od njega nezavisno telo, a italijanska javnost ga doživljava kao porodičnog i nadasve skromnog čoveka.
Zašto je bitno da Evropska centralna banka na svom čelu ima jednog ovakvog čoveka? ECB je jedini organ EU na koji su zemlje evra prenele svoju finasijsku suverenost. Dragi ima jasne predstave šta treba i koliko je moguće realizovati u oklonostima kada se njegovi ciljevi podudaraju sa težnjama finasijski najjače članice – Nemačke. Njegov cilj je uvođenje discipline i reda u haos dugova i problematičnih podataka dobrog dela zemalja članica, počev od njegove Italije, što bi dovelo do vraćanja stabilnosti evra i suzbijanja glasina o njegovom krahu. Sam je sebe svrstao u „činovnike“ ali se mnogi koji u to poveruju mogu prevariti. On precizno zna dokle sežu ovlašćenja guvernera i sigurno ih neće prekoračiti, ali je isto tako sigurno da će koristiti sve na šta ima prava, kao što je to i najavio u jednom skorašnjem intervjuu.
Naime, Dragi je za radio Evropa 1 rekao da će ECB „učini šta je potrebno i da je spremna da interveniše ako bude neophodno, čak i do neograničenih razmera“.
ECB, koja je nezavisna u upravljanju monetarnom politikom evrozone, nekoliko je puta tokom poslednjih meseci ukazivala da je spremna da kupuje neograničenu količinu duga koje emituju prezadužene članice evrozone.
Ta eksplicitna podrška ima, medjutim, uslov da zemlje o kojima je reč prvo zatraže finansijsku pomoć iz fondova EU za spasavanje i da u zamenu prihvate uslove koji se tiču ekonomskih reformi.
Dragi je upozorio da, uporedo sa spremnošću ECB da reaguje, vlade takođe treba da preduzmu mere, prenela je agencija AFP. „Moramo da naučimo da delimo suverenintet“, rekao je tada.
Milutin Mitrović