Nekada je permakultura važila za subverzivnu i revolucionarnu ideju, da bi danas prerasla u model po kojem se kreiraju čitave gradske četvrti. Parkovi, domaćinstva i poljoprivredna dobra shvataju se kao prostori pogodni za samodovoljnu proizvodnju zdravih biljaka i životinja. Taj koncept predstavlja novu filozofiju odnosa prema prirodi i globalno je sve zastupljeniji – kako u bogatim evropskim gradovima tako i u siromašnim afričkim zemljama, a posebnu popularnost stekao je tokom krize.
U 22. distriktu Beča, Aspen Seedstadtu, uskoro bi trebalo da nikne naselje sa 22.000 stanovnika, a dospeće na novinske stupce ne zbog pametnih štedljivih zgrada ili modernih saobraćajnica već, najverovatnije, zbog – šargarepe koja niče na simsu. Prema predlogu koji je zasad u razmatranju, stanovnici ovog bečkog naselja mogli bi postati sami svoji poljoprivrednici, s voćem i povrćem koje će gajiti u parkovima, oko okućnica, na terasama i fasadama.
Ovog septembra je na samoj oglednoj lokaciji – na prostoru napuštenog aerodroma – profesor dr Verner Kvarda sa Univerziteta za prirodne resurse i životne nauke održao dvonedeljni seminar iz permakulture. Pohađali su ga učenici, profesori i studenti iz mreže eksperata ’Akademia Danubiane’, mahom iz istočnoevropskih zemalja, pozvani da daju svoje ideje i doprinos konačnom uobličavanju ovog (verovatno) bečkog ’vrtnog naselja’, koje bi bilo uređeno po konceptima permakulture.
U početku ocenjivana kao subverzivna i revolucionarna, danas je ideja permakulture postala model po kome se kreiraju čitave (ne samo) urbane zajednice. Premakultura je složenica termina ’permanenta agrokultura’, čiji su tvorci dva Australijanca, Bil Molison i Dejvid Holmgren. Oni su još 1974. razvili ideju o permakulturi kao održivom načinu obrađivanja zemlje. Ideja je počela da zadobija pristalice četiri godine kasnije, kada je Molison objavio knjigu „Permakultura 1“. On i danas u svojim poznim godinama podučava volontere koji, s gumenim čizmama na nogama i zaštitnim rukavicama, hrle na njegovu ’Tagari’ farmu da bi na njoj uživo učili o konceptu permakulture.
Vidik kojeg je moguće pojesti
Ideja permakulture podrazumeva obradu zemlje na tradicionalan način, stvaranje domaćinstava koja mogu sebe da prehrane ali i da recikliraju sopstveni otpad. Prihvaćena je kako u siromašnim krajevima sveta tako i u visoko urbanim sredinama gde se stvara „jestivi krajolik“, i to unutar gradskih zelenih površina gradova, na terasama kuća, stambenih i poslovnih zgrada, čak i na fasadama. „U gradu Andernahu u Nemačkoj imala sam prilike da vidim gradsko zemljište pretvoreno u povrtnjak. Na njegovom održavanju angažovan je jedan broj nezaposlenih, dok su ondašnji stanovnici pozvani da čestvuju u čitavoj stvari. Edukovani su, takođe, da na pravilan način sami uberu i koriste plodove iz ove bašte“, kaže jedna od učesnica seminara profesora Kvarde u Beču, arhitekta dr Viktorija Aladžić.
Princip permakulture počiva na posmatranju i primeni organizovanja eko sistema u skladu sa prirodnim tokovima. Pažljivim dizajnom uklapaju se i kombinuju biljne kulture koje obezbeđuju uzajamnu zaštitu od štetočina, a sve sa ciljem da se nahrani stanovništvo, te da se poljoprivredno zemljište zaštiti od propadanja. I mada možda zvuči pomalo komplikovano, ovaj model je veoma ekonomičan: nakon početnog postavljanja predela ostaje još samo nešto posla oko održavanja ovog prirodnog sistema. Principi permakulture sažeti su stavom da stanovništvo treba do hrane da stigne u koracima, a ne u miljama.
Ti jednostavni principi primenjuju se širom sveta – u gradovima ali i izvan njih. U Velikoj Britaniji asocijacija je stara 30 godina, dok su 2011. i 2012. osnovane i u Grčkoj, Italiji, Turskoj i Hrvatskoj. U Francuskoj, Portugaliji i Španiji, pak, već duži niz godina postoje jaki i etablirani centri.
„Primećujem da su pokrenuti mnogi permakulturni projekti u Grčkoj, i to baš kada je počela kriza. Sličan trend primetan je i u severnoj Africi na nekoliko mesta – nakon „arapskog proleća“. Ljudi se vraćaju drugačijem, manje potrošačkom a više održivom načinu života, što zbog krize a što zbog spoznaje da treba promeniti način života i sistem organizacije društva. Jer, permakultura treba da bude permanentna kultura življenja. Ona nije vezana samo za organizaciju poljoprivrede već i celog društva“ smatra Zoe Lujić, koja je uz Nikolu Jankovića jedini naš stručnjak za dizajn permakulture.
Na lokalnom nivou, primena permakulture u velikoj meri zavisi od rukovodstva pojedinih gradova i opština. Engleski gradovi Bristol, Totnes i Straud najdalje su odmakli u primeni permakulturnog koncepta.
„Godinama je u svetu popularno korišćenje gradskih površina jer ono podstiče druženje u malim baštama, kreativne radionice i slobodnu razmenu. Budućnost je u pojedincu a onaj ko počne da traži rešenje za izlaz iz situacije u koju smo dospeli doći će do permakulture“ smatra Janković. On je kurs završio u Portugalu a praktično se usavršavajući na jednoj porodičnoj farmi u inostranstvu; u našoj zemlji još nije imao priliku da primeni svoje znanje.
Na nivou Evropske unije postoji poseban savet za permakulturu. Formiran je 2006. a izrastao je iz Instituta permakulture osnovanog još 1996. Evropski savet za permakulturu obuhvata evro-nacionalne organizacije permakulture.
Srpski pioniri
U Srbiji je asocijacija za permakulturu tek u osnivanju, a inicijativu za njegovo formiranje dala je Lujić. Ona trenutno živi u Velikoj Britaniji, gde radi na inicijativi da se ekocid – masovno uništenje prirode – proglasi petim zločinom protiv mira priznatim od UN. Za formiranje srpske asocijacije za permakulturu ima podršku nacionalnog WWOOF, svetske organizacije volontera u organskoj poljoprivredi. Prvi srpski kursevi edukacije iz permakulture rezultat su njenog angažovanja.
Dragana Marjanović, još jedan entuzijasta, je arhitekta koja je u Mošorinu stvorila oazu tradicionalnog u graditeljstvu, ali i u obradi zemlje. Stekla je iskustvo radeći u Siriji, Kolumbiji, i Africi a specijalizaciju za zemljanu arhitekturu završila je u Francuskoj. Skrasila se u Novom Sadu, odakle povremeno stiže u selo Mošorin kako bi održavala radionice pravljenja kuća od blata. Usput, za organsku baštu sakuplja seme starih, zaboravljenih ratarskih sorti i upoznaje se sa permakulturom, a sve to objavljuje na svom sajtu. U razgovoru za B&F kaže da ne smatra sebe još dovoljno stručnom da bi govorila o permakulturi. Ipak, počela je da je primenjuje u praksi jer je, kaže, to najbolji način da nešto nauči.
„Kada sam se upoznala sa permakulturom zanimalo me je da budući centar za zemljanu arhitekturu koji podižem u Mošorinu postane samoodrživ i da obezbedim zdravu hranu svim učesnicima. Vremenom sam shvatila da je permakultura mnogo više od toga“, kaže Marjanović. Prva znanja dobila je od Bruna Motika i Ivana Grega, osnivača Instituta permakulture Hrvatske koji su održali predavanje u Volonterskom centru Vojvodine. Najvažnija literatura joj je knjiga Sepa Holcera „Permakultura, praktični priručnik za prirodan i samoodrživ uzgoj voća, povrća i životinja“, koja se smatra jednom od najboljih knjiga na ovu temu – retko štivo na ovu temu prevedeno kod nas. „Vrlo brzo sam shvatila da je to ozbiljna nauka, i da ću iskustvo sticati čitavog života. Tokom radionica u Mošorinu imala sam prilike da upoznam veliki broj ljudi koji se bave sličnim i srodnim temama,“ kaže Marjanović.
Šta savetuje Holcer?
Jedna od prvih stvari koja se nameće svakome ko bi se poveo iskustvom Sepa Holcera je oblikovanje terena. A to, u svakom konkretnom slučaju, mogu biti i male okućnice, vikendaška dvorišta, manja ili veća seoska imanja, a da se i ne govori o većim zemljišnim kompleksima.
Na svakom konkretnom terenu prave se pogodne leje za zasejavanje ili sadnju voća, za ispašu ili druge namene. Kopaju se kanali ili jezerca za sakupljanje vode, ne samo za zalivanje i navodnjavanje ili odvodnjavanje, već i za stvaranje malih mikroklimatskih zona, za poribljavanje ili – jednostavno, za uživanje u lepom ambijentu. Podrazumevaju se i pčelarstvo, ispaša stoke, gajenje živine…
A šta gajiti, kako se opredeliti, s čime početi…? I tu nema jedinstvenog odgovora. Opet se mora krenuti od konkretnog terena i mesta gde nešto hoćete i možete da radite, od onoga što je priroda tu stvorila i ponudila. Treba uočiti i sagledati, pa zaključiti zašto neke biljke bolje napreduju, a druge tavore ili uopšte ne uspevaju. Šta deluje kao prirodno i zdravo, a drugo slabašno i bolesno. Pa zatim, kakva je zemlja, koja su joj svojstva, koji vetrovi duvaju, kolike su količine padavina… I još mnogo toga drugog, pre nego što se bilo šta uradi, da se ne posegne za upotrebom veštačkih sredstava za zaprašivanje, đubrenje i zaštitu, što u krajnjem vodi zagađenju podzemnih voda i uništavanju mikroorganizama koje stvara sama priroda. Jer, čim se čovek upusti u borbu protiv tzv. štetočina i korova, uz pomoć poljoprivredne hemije, već je narušio prirodu, koja ima svoje regulatorne mere i sisteme, i samo ih treba otkriti i uočiti, pa u sklad s tim i delovati. Postoje vrste koje se u prirodi ne trpe ili ne slažu, i koje se međusobno podnose i dopunjavaju, i eto načina da se nešto nečim drugim potisne ili potpomogne. Postoje zdrave i otporne životinje i biljke, koje mogu bez ikakve veštačke zaštite. Kad se sve sagleda i dovede u sklad, može se projektovati i stvarati sopstveno imanje, i uređivati po ugledu na prirodne i samoodržive ekosisteme.
Petar Ilijin
BIZNIS TOP 2011/12