Bivši giganti socijalističke privrede ekonomski su marginalni, ali politički problematični zbog viška zaposlenih i vredne imovine. Definisanje roka za završetak restrukturiranja i smanjivanje neefikasnih subvencija jedino imaju ekonomskog smisla.
Nekada je bio najveća kompanija u ovom regionu za proizvodnju građevinske, rudarske i saobraćajne opreme. Tokom skoro 90 godina postojanja proizveo je preko 32 hiljade različitih mašina, izvozio je ili izvozi u više od 50 zemalja na pet kontinenata. Na vrhuncu svog poslovanja spadao je u najveće privredne i industrijske gigante bivše Jugoslavije.
Danas je IMK 14. oktobar iz Kruševca samo još jedna žrtva privrednog kolapsa u deceniji ekonomske destrukcije, zarobljen u beskonačnom procesu restruktiriranja kojeg država veštački održava na aparatima obilnim budžetskim subvencijama. Nešto više od 1.500 zaposlenih, koliko ih je ostalo po raznim organizacionim delovima, suočeno je sa socijalnom katastrofom koja je eskalirala do te mere da je početkom septembra nekoliko stotina radnika bilo prinuđeno da se prijavi za jednokratnu novčanu pomoć – između 1.000 i 6.000 dinara. U ovom trenutku, oni potražuju devet zaostalih plata i overu zdravstvenih knjižica… „Suprug nema posla već šest godina, radio je u TP Ravnište. Imamo sina studenta, a ja sam za tri meseca ukupno primila 5.600 dinara“, izjavila je tom prilikom jedna od prisutnih radnica.
Radnici kažu da su čuli da bi nadležno Ministarstvo (finansija i privrede) uskoro trebalo da odluči kako će se dalje odvijati restrukturiranje. Neki raniji pokušaji pronalaženja strateškog partnera neuspešno su završeni, a najave novog zakona kojim proces restrukturiranja državnih preduzeća mora da se okonča do 30. juna 2014. godine – ali još više predlog budžeta za 2013. godinu gde su subvencije privredi drastično skresane – upućuju da sadašnje stanje neće još dugo potrajati.
Bila jednom jedna industrija…
U sličnom položaju danas se nalazi niz nekadašnjih simbola socijalističke privrede. Pored smederevske Železare koja je u fokusu javnosti cele ove godine, kroz ovakvu ili veću dramu prolazili su i prolaze Elektronska industrija iz Niša, Viskoza u Loznici, Prva petoletka u Trsteniku, Krušik iz Valjeva… Gotovo da nema nijednog većeg sistema koji je uspešno restrukturiran i privatizovan da bi sada rentabilno poslovao, makar i sa znatno smanjenim brojem zaposlenih. Sa druge strane, razmere industrijske devastacije i socijalne i demografske katastrofe na makro nivou ilustruje statistika industrije – od početka ekonomske tranzicije 2001. godine pa do kraja 2011. industrijska proizvodnja je stagnirala, uz prosečan rast od svega 0,7 odsto godišnje, dok je ukupan broj zaposlenih u proizvodnim sektorima u međuvremenu smanjen sa oko 610.000 na nešto više od 295.000.
Ovi negativni pokazatelji rezultat su skromno izvedene revitalizacije bolesne privrede tokom procesa privatizacije, polazeći od Zakona o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine, sve do najnovijih izmena Zakona o privatizaciji donetog 2001. godine. Opšte je mesto da je nekada snažna industrija iz kvazitržišnog socijalističkog modela za manje od deset godina gotovo uništena razornim „koktelom“ ekonomskih sankcija, gubitka tržišta, prekida privrednih veza, neracionalnog zapošljavanja, zastarele tehnologije, velikih gubitaka, nagomilanih dugova i – možda najviše od svega – prelivanja društvenog kapitala u privatnu svojinu direktora preduzeća i njihovih poslovnih partnera. U takvoj privredi, od oko 8.500 preduzeća u kojima je trebalo da bude sprovedena privatizacija krajem 90-ih godina, po nekim procenama je čak polovina već u to vreme bila kandidat za stečaj a među njima i mnoga velika preduzeća, kakvih je bilo gotovo hiljadu. Međutim, tek mali deo vodećih sistema, svega njih 75, označen je kao prioritetno za privatizaciju po tzv. posebnom Vladinom programu koji je, između ostalog, podrazumevao aktivno učešće državnih institucija u procesu prodaje društvenog kapitala kroz konverziju dugova tih preduzeća prema državi u kapital i druge elemente finansijske konsolidacije. Kada je usvajanjem novog zakonskog teksta 2001. godine, do tada dobrovoljna, privatizacija postala obavezna za sva društvena preduzeća, velika većina ovih „strateških i velikih sistema“, kako je glasio kriterijum za njihovo stavljanje na poseban program, samo je preusmerena u proces restrukturiranja, sa osnovnom idejom da se srede njihovi složeni dužničko-poverilački odnosi, bilansi „očiste“ od nagomilanih obaveza i iz njihove komplikovane strukture izdvoje funkcionalni delovi sa realnim potencijalom za strateško partnerstvo i nastavak poslovanja.
Mnogo truda ni oko čega
Koliko je ovaj zadatak bio težak pokazuje i samo letimičan pogled na organizacionu strukturu nekih velikih sistema – primera radi, pomenuta Prva petoletka, u restrukturiranju, imala je do 2005. godine čak 18 zavisnih preduzeća u holdingu, da bi se njihov broj kasnije sveo na 12, dok Prva iskra iz Bariča, jedan od sinonima propale beogradske industrije, obuhvata 15 proizvodnih i uslužnih preduzeća. U tako kompleksnim sistemima, uz to i finansijski prezaduženim i tehnološki prevaziđenim, ispostavilo se da je ispunjavanje osnovnih ciljeva restrukturiranja (organizacione i statusne promene, identifikovanje održivih i stečaj odnosno likvidacija neodrživih delova, rešavanje socijalnih problema za ogromne viškove zaposlenih, izmirivanje obaveza kroz otpis i/ili reprogramiranje dugova…) ipak bilo preambiciozno zamišljeno. Faktori negativnog bilansa procesa restrukturiranja obuhvataju najmanje dve grupe: a) strateške promašaje i b) taktičke greške. Ključni razlog neuspeha ovog procesa, a onda i ubrzane deindustrijalizacije privrede, leži u nedostatku strategije transformacije i razvoja privrede a posebno u nekonzistentnoj primeni brojnih dokumenata strateškog karaktera. Samo u prethodnih deset godina pravljene su tri obimne strategije privrednog razvoja koje ili uopšte nisu aktivirane (kao što je bio slučaj sa strategijom iz perioda prve tranzicione Vlade), ili su dale slabe rezultate (poput strategije donete 2006. godine), ili je već sada jasno da su preambiciozne i nerealne (dokument Koncept razvoja Srbije do 2020. godine). Da su u tim (pre)obimnim studijama bili definisani realni razvojni ciljevi, identifikovani ekonomski prioriteti, formulisane efikasne mere i planirani budžeti za njihovu realizaciju, sigurno je da statistike industrije, zaposlenosti i spoljne trgovine ne bi bile toliko negativne…
Na taktičkom planu, naročito je u prvih nekoliko godina napravljeno mnogo pogrešnih poteza: a) recimo, institut otpusta dugova prema državnim organima u procesu privatizacije kasno je uveden, tek izmenama Zakona iz 2007. godine; b) isto važi i za zabranu osuđenima za krivična dela i ranijim vlasnicima preduzeća, gde su ugovori o privatizaciji raskinuti, da kupuju preduzeća (pri tome, nadležnosti kod provere porekla kapitala, namerno ili ne, nisu jasno definisane, tako da su Agencija za privatizaciju, Uprava za sprečavanje pranja novca i druge institucije neprestano prebacivale odgovornost jedne na druge); c) nadzor nad ispunjavanjem ugovornih obaveza vršen je uz previše tolerancije, ponekad i uz sumnju u selektivan pristup vlasnicima – a uz konstantna opravdanja Agencije za privatizaciju da ne raspolaže dovoljnim kapacitetima za efikasnu kontrolu. Ipak, verovatno je najkrupniji propust načinjen na samom početku kada je propuštena prilika da se problematična preduzeća privatizuju po čuvenom „modelu šećerana“, prodajom za 1 evro. A, nije da se takvi predlozi nisu pojavljivali na vreme; još su neposredno po usvajanju Zakona o svojinskoj transformaciji1998. godine neki ekonomisti iznosili ovakvu ideju što je, recimo, profesor Jovan Ranković svojevremeno obrazlagao na sledeći način: „Postoji u Jugoslaviji nekoliko hiljada preduzeća koja nemaju nikakvog kapitala, sve je pojedeno kroz gubitke. To je tih 14 milijardi maraka, a do kraja godine povećaće se za još tri milijarde maraka. U nekim preduzećima gubici su toliko visoki, da je sasvim pojeden ceo društveni kapital.“
Tako je punih petnaest godina posle sastavljanja liste od 75 preduzeć a i jedanaest godina otkako je njihova privatizacija proglašena obaveznom, retko koje od velikih preduzeća, a posebno onih problematičnih, uspelo da dobije strateške partnere. Tri cementare i isto toliko fabrika cigareta jesu uspešno privatizovane na samom početku procesa, ali ova preduzeća su ionako bila atraktivna za investitore zbog dobrog stanja svojih finansija i snažne tržišne pozicije. Uostalom, ako firma na tržištu cigareta koje godišnje vredi milijardu evra, kao što je naše, ima dominantno tržišno učešće, ona se prodaje sama od sebe. Tek četvrtina velikih sistema sa Vladine liste danas posluje ili ima izgleda da posluje uspešno, računajući u tu grupu i ona gde je država, nakon neuspešnih pokušaja prodaje privatnim investitorima, nastavila sa finansiranjem poslovanja do nekog sledećeg tendera, poput RTB-a u Boru ili Fabrike stakla iz Paraćina. Trenutna statistika procesa restrukturiranja zaista je poražavajuća: među 182 preduzeća koliko ih se nalazi u nadležnosti Agencije za privatizaciju u raznim fazama ovog postupka, za svega 9 je registrovana uspešna prodaja, njih 73 je uvedeno u restrukturiranje nakon raskida prethodnih ugovora o privatizaciji, a čak njih stotinu -ili gotovo 55 odsto – nije prodato i slabi su izgledi da će pronaći kupce, osim za manji deo svoje imovine.
Restrukturiranje izlazi iz mode
Međutim, ni ovako slabi rezultati pokušaja restrukturiranja nisu bili dovoljno jasan signal državi da odustane od njihovog kontinuiranog subvencionisanja; štaviše, da nije naduvanog budžetskog deficita i hitne potrebe da se on sa ovogodišnjih 6,7% svede na manji procenat, pitanje je da li bismo i kada čuli najave da će ovaj, skoro-pa-beskonačan, proces biti oročen i da će neracionalno subvencionisanje konačno biti preispitano, smanjeno i, na kraju, potpuno ukinuto. Zvuči kao neverovatan podatak, ali na listi 100 vodećih izvoznika u 2011. našlo se ukupno pet velikih državnih preduzeća, uključujući i Železaru koja će (privremeno?) biti u tom statusu, i to sa udelom od svega 23 odsto ukupnog izvoza ove grupe preduzeća. Na drugoj strani, izdaci za državu ne mere se samo preko direktnih subvencija, inače procenjenih na oko 0,4% bruto domaćeg proizvoda. Indirektno, neplaćanjem dela svojih obaveza prema državi ona takođe učestvuju i u generisanju opšte nelikvidnosti u privredi koja se od države, po pravilu, prenosi na velika preduzeća koja sa njom posluju, a zatim preko njih i na srednja i mala. Istovremeno dok se država bavila gubitašima postepeno je izgrađena nova privredna, posebno proizvodna struktura kojom danas dominiraju privatne kompanije, uglavnom u većinskom stranom vlasništvu. Štaviše, one će, izvesno je, činiti i osnovu buduće neophodne reindustrijalizacije privrede – procesa bez kojeg neće biti moguć održiv razvoj ekonomije gde industrija u ovom trenutku stvara manje od 18 odsto BDP-a i koja ne izvozi ni četvrtinu svog godišnjeg autputa.
Imajući upravo to u vidu, moglo bi da se postavi jedno drugo pitanje: koliki je objektivan ekonomski potencijal preduzeća u restrukturiranju i imaju li ona, osim vredne imovine i (pre)velikog broja zaposlenih, suštinski značaj za privredu? Ako se krene od pretpostavke da je za efikasnu reindustrijalizaciju nephodno obezbediti moderne tehnologije, tržište za plasman konkurentnih proizvoda, povoljne izvore finansiranja i pre svega kompetentan menadžment i kvalifikovane radnike – mogućnost aktiviranja potencijala velikih sistema postaje kranje diskutabilna. Njihova tehnologija je zastarela, proizvodi nekonkurentni, tržišta veoma zahtevna, finansiranje skupo, znanja i veštine menadžera i radnika prevaziđene, a svežem kapitalu koji bi bio u stanju da stvori sve ove uslove više će se isplatiti da pravi nove fabrike i ulazi u grinfild projekte nego da kupuje postojeće. Čak i da država napravi model kao u slučaju Zastave – za šta ionako neće biti novca u budžetu – promene su tolko velike da se više ne bi moglo govoriti o firmi koja je restrukturirana, nego o potpuno novoj kompaniji.
Dragan Pejčić, MBA, Altis Capital
BIZNIS TOP 2011/12