Spekulacije oko pokušaja destabilizacije aktuelne vlasti u Ekvadoru pred predsedničke izbore 17. februara, kao i oko mogućih raspleta političke krize u Venecueli usled bolesti predsednika Uga Čaveza, aktuelizovale su pitanja da li će ekonomska kriza poslužiti kao katalizator političkih prilika u Latinskoj Americi i ko će prevladati: umereni ili radikalni levičari? Ili će se, nakon decenije dominacije levih snaga, desnica vratiti na vlast?
Mediji u Čileu koji se deklarišu kao nezavisni nedavno su objavili vest da je američka CIA utrostručila budžet namenjen destabilizaciji ekvadorske vlade na 87 miliona dolara, sa primarnim ciljem da se finansiranjem opozicije politički dezavuiše aktuelni predsednik Rafael Korea. Ovog 49-togodišnjeg doktora ekonomije će, prema mnogobrojnim istraživanjima javnog mnenja, na predstojećim izborima 17. februara ove godine podržati čak 70% građana, uprkos činjenici da mu konkuriše sedam protivkandidata. Poznavaoci prilika u Latinskoj Americi ocenjuju da njegova popularnost i uticaj uveliko prevazilaze granice Ekvadora, te da je reč o budućem lideru celog regiona koji će u toj ulozi zameniti teško obolelog venecuelanskog predsednika Uga Čaveza. Korea je poznat kao veliki zagovornik ideje da je nacionalni suverenitet preduslov za ekonomske i društvene promene, te da se Ekvador i druge zemlje regiona što pre moraju osloboditi uticaja Sjedinjenih Država.
Kada je došao na vlast 2007. godine, zatekao je zemlju u ekonomskom rasulu nakon finansijske krize 90-tih godina prošlog veka. Tokom mandata povećao je ulaganja u obrazovanje i zdravstvo, smanjio je nezaposlenost koja je prošle godine iznosila 4,6 odsto. Kroz program „Dobrodošli natrag kući“ uspeo je da spreči izuzetno visoku stopu emigracije, što je od Ekvadora napravilo zemlju u koju se sada useljava više ljudi nego što se iseljava. Kao njegov najveći uspeh ističe se smanjenje stope ekstremnog siromaštva, koja je 2011. pala na 17,4% u odnosu na 40% deceniju ranije. Korea insistira na tezi da je krupni kapital, posebno bankarski, glavni uzrok siromaštva ne samo u Latinskoj Americi već i diljem sveta i generator aktuelne ekonomske krize. Novembra prošle godine je na sastanku Unije južnoameričkih nacija (UNASUR) pozvao na regionalno jedinstvo u suočavanju sa multinacionalnim kapitalom, kao jedinim načinom da se latinameričke zemlje zaštite od finansijskog kolinijalizma. Mada ima dobre odnose gotovo sa svim liderima u regionu, najbliskiji je sa onima koje svrstavaju u radikalne levičare.
Zašto levo?
Podela na umerenu i radikalnu levicu predstavlja novu političku realnost koja poslednje decenije dominira Latinskom Amerikom, sa izuzetkom Kolumbije, Čilea i prostora centralne Amerike gde u većini zemalja vladu formiraju desničarske stranke. Mnogi aktuelni predsednici i vodeće političke stranke leve orijentacije imaju gerilsku prošlost ili su otvoreno podržavali gerilske pokrete i njihe ciljeve, kao što je slučaj sa vladajućom elitom u Ekvadoru, Venecueli, Brazilu, Urugvaju, Nikaragvi, Peruu i Argentini.
Malo ko je očekivao takav ishod pre tridesetak godina, kada su autoritarni vojni režimi praktično bili sinonim za ovaj region. Uprkos skepticizmu u pogledu ozbiljnijih reformi, do kraja devedestih godina prošlog veka vojne hunte u svim latinomeričkim zemljama su izgubile vlast u korist razvoja parlamentarne demokratije. I pored ogromnih privrednih problema, socijalnih nejednakosti, visoke stope kriminala i rasprostranjene korupcije, pokazalo se da je većina „novih“ demokratija otpornija i dugotrajnija nego što su to prognozirali analitičari. Kao što su i američki stratezi olako ocenili da prestankom Hladnog rata – a time i pretnje da će južni komšiluk postati baza za sovjetske rakete i bombardere – ovaj region gubi geopolitilki značaj. No, prestanak Hladnog rata ipak je uslovio promene na latinoameričkom tlu: drugačiji odnos snaga na domaćoj političkoj sceni, oličen u pojavi levice koja se ideološki više ne orijentiše shodno Sovjetskom Savezu ili Kini, već svoju snagu crpi iz socijalnog i političkog nezadovoljstva stanovništva.
Jedan od neposrednih uzroka okretanja glasača levici je promašaj ekonomskih reformi tokom 90-tih, i neuspeh latinoameričkog modela privrede. U poređenju sa relativno visokim stopama rasta koje je region beležio od 1940. do 1980. godine, a koje su u Brazilu i Meksiku dostigle 6%, od osamdesetih godina rast je prepolovljen, a region je sve očiglednije zaostajao za ekonomijama u Aziji i istočnoj Evropi. Uporedo sa sve slabijim rastom BDP-a, odvijala se preraspodela bogatstva koja je dovela do ogromnih socijalnih razlika i opšteg siromaštva. Pobeda levo orijentisanih partija na demokratskim izborima stoga je bila očekivana, ali se takav ishod više nije doživljavao kao politička revolucija već kao politički proces koji te iste stranke može smeniti sa vlasti na način na koji ih je i ustoličio. Kao što su različiti koreni nastanka stranaka levice, toliko su različita njihova politička usmerenja. Na jednoj strani su vlade umerene socijaldemokratske levice u zemljama poput Argentine, Brazila i Urugvaja, koje razvoj zasnivaju na fundamentalnim načelima parlamentarne demokratije i tržišne ekonomije, težeći „kapitalizmu sa ljudskim likom“. Na drugoj su radikalne populističke stranke levica kao u Venecueli, Boliviji, Ekvadoru i Nikaragvi, koje ekonomske reforme i spas od siromaštva pre svega vide u nacionalizaciji najvećeg dela privrede.
Najradikalniji među radikalnima
Najradikalniji među radikalnima je svakako predsednik Venecuele Ugo Čavez, od koga je serija levičarskih trijumfa i započela kada je 1998. pobedio na izborima. Bivši padobranac je postao politički najeksponiraniji lider levice u Latinskoj Americi i najuporniji u suprotstavljanju američkom uticaju na južnoameričkom tlu. Zahvaljujući činjenici da Venecuela ima najveće rezerve nafte na svetu, te da nafta predstavlja 90% deviznih prihoda, bio je u mogućnosti da povuče niz populističkih poteza u vidu socijalnih programa i subvencija vrednih milijarde dolara koji su mu doneli popularnost, naročito među siromašnima, a koje često prate bombastične izjave poput najave da će stvoriti „socijalizam za 21. vek“. Pedesetosmogodišnji venecuelnaski predsednik otvoreno je podržavao vlade u Kubi, Iranu, Siriji i Belorusiji, održavao bliske poslovne veze sa Rusijom od koje je kupovao vojnu opremu čija je vrednost u poslednje četiri godine premašila 11 milijardi dolara, kao i sa Kinom koja ima velike investicije u Venecueli. Kina je u poslednje dve godine odobrila kredite vredne više milijardi dolara za unapređenje proizvodnje nafte, izgradnju elektrana i povećanje proizvodnje gvožđa i aluminijuma, a koji će joj biti otplaćeni kroz isporuke nafte. U realizaciju ugovora su uključene i kineske kompanije, koje bi trebalo da proizvode dnevno dodatnih 1,1 milion barela nafte do 2014. godine. Kina je postala najveći kreditor Venecuele, a ukupni zajmovi dostigli su vrednost veću od 36 milijardi dolara.
Bruto domaći proizvod (BDP) Venecuele je 1998. godine iznosio 42 milijarde sadašnjih bolivara, dok je 2011. iznosio 58 milijardi. Na ovo povećanje značajno je uticala borba protiv privatizacije nacionalne naftne kompanije Petróleos de Venezuela i čvrsta politika odbrane cena u Organizaciji zemalja izvoznica nafte. Godine 1988. samo 8.4% BDP-a korišćeno je za javnu potrošnju, dok se 2008. koristilo 18.8%, što je više nego duplo. Prema Nacionalnom zavodu za statistiku Venecuele (INE), od 547.000 miliona dolara državnih prihoda tokom poslednjih godina, 60% je iskorišćeno za socijalna ulaganja. Godine 1996. je 70% stanovništva bilo siromašno, a 40% njih živelo je u teškom siromaštvu. Zahvaljujući socijalnim ulaganjima 2009. godine, siromaštvo je smanjeno na 23% a ekstremno siromaštvo na 6%, čime je Venecuela stigla na treće mesto zemalja s najnižom stopom siromaštva u regionu. Za samo jedno dekadu, životni vek stanovništva produžen je za dve godine.
Čavezovi protivnici, međutim, tvrde da bi zdravstveni sistem zemlje u potpunosti kolabirao da Kuba ne „izvozi“ u Venecuelu doktore i ostalo medicinsko osoblje. Opozicija upozorava da je prestonica Karakas drugi najopasniji grad na južnoameričkom kontinentu, sa 80 ubistva na 100.000 stanovnika, a od dolaska Čaveza na vlast u Venecueli je zbog jačanja kriminala ubijeno oko 150.000 ljudi. Vlasti se zamera da je nacionalizovala 3,6 miliona hektara obradive zemlje kako bi je podelila novim vlasnicima koji na njoj gotovo ništa ne rade, te da je otvoreno dva miliona novih radnih mesta u državnoj administraciji. Najmanje 11.000 privatnih kompanija prestalo sa radom a više od 1.000 ih je oduzeto vlasnicima bez ikakvog objašnjenja, a kamo li nadoknade. Domaća industrija uspeva da zadovolji svega 20% potreba tržišta, pa je zemlja alarmantno zavisna od uvoza, a inflacija je prošle godine dostigla 20%, što je trenutno najviša stopa u Latinskoj Americi. S obzirom da se proizvodi 40% manje električne energije nego pre Čavezove „ere“, veoma su česti prekidi struje, dok Državna naftna kompanija (PDVSA) izvozi manje nafte nego pre 14 godina. Međutim, zbog današnje cene „crnog zlata“ prihodi su sedam puta veći.
Alternativni neoliberalizam
Prirodni resursi, među kojima i nafta, bili su osnova za uzlet ekonomskih reformi i u Boliviji, kada je Evo Morales dolaskom na predsedničku funkciju 2006. nacionalizovao naftnu industriju, rudnike, telekomunikacije i druge strateške grane, promenivši istovremeno i uslove za direktna strana ulaganja. Novi predsednik, koji je reizabran na tu funkciju 2009. sa podrškom dve trećine biračkog tela, uveo je ekspanzivnu fiskalnu politiku i prekinuo izvoz strateški važnih proizvoda. Bolivija u poslednjih pet godina kontinuirano beleži privredni rast, koji je 2011. iznosio 5,3%, i tako nadmašila prosek Latinske Amerike. Pored toga, smanjila je spoljni dug, povećala poreze od prihoda, a devizne rezerve su dostigle 21 milijardu dolara, dok je stopa nezaposlenosti pala sa 8,4% 2005. na prošlogodišnjih 4 odsto. Procenat umereno siromašnih u ukupnom stanovništu pao je sa 60% na 49,6%, a ekstremno siromašnih sa 38% na 25%. Treba pomenuti i da je prema oceni UN programa za razvoj u Boliviji nepismenost iskorenjena, te da je uspešno sprovedena distribucija ekonomskog viška među stanovništvom, i to kroz direktne gotovinske transfere i obveznice. Zahvaljujući povećanom standardu i socijalnim programima, povećao se broj dece koja idu u školu, više starijih ljudi počelo je da prima državne penzije, a majke koje nemaju zdravstveno osiguranje dobile su predporođajnu i postporođajnu socijalnu pomoć. Sam Morales svoju ekonomsku filozofiju naziva „alternativnim neoliberalizmom“, koji se ne bazira isključivo na logici profita, već na proizvodnji koja je izbalansirana u odnosu na socijalne potrebe i zahteve životne sredine.
Kako to izgleda na ličnom primeru pokušava da pokaže predsednik Urugvaja Hoze Muhik, poznatiji kao „Pepe“, koji је u mladosti bio marksistički gerilac i vođa levičarskog pokreta Tupamarosa. Čak 90% svoje predsedničke plate poklanja u dobrotvorne svrhe, a svakako je zanimljivo da ona iznosi oko 12.000 dolara mesečno. Odrekavši se pune sume, sveo je svoje prihode na prosečnu platu, umesto u predsedničkoj rezidenciji živi na ženinom ranču u siromašnom predgrađu Montevidea, a njegov najveći „udar“ na državni budžet bila je kupovina Folksvagenove „bube“ u vrednosti od 1.945 dolara. Protivnicima koji ga optužuju da je sve to „populistička farsa“ nudi argumente da za njega dosad nije bila vezana nijedna korupcionaška afera, kao i da Urugvaj ima najnižu stopu korupcije u Latinskoj Americi. Za sebe kaže da je vegeterijanac, dok drugi pominju da mu ni marihuana nije „bauk“, naročito nakon njegovog predloga da se donese zakon koji bi državi omogućio monopol nad proizvodnjom i distribucijom marihuane (što bi, po njegovom uverenju, bio najefiaksniji način borbe protiv ilegalne trgovine drogom, posebno ako bi se takvoj politici pridružili i drugi lideri u regionu). Uprkos protivljenju katoličke javnosti, izborio se za donošenje zakona o legalizaciji abortusa do 12. nedelje trudnoće, što mu je donekle smanjilo popularnost. Ipak, po mišljenju analitičara, jači argument za glasače je činjenica da je Urugvaj treći po razvijenosti u Latinskoj Americi, da je jedna od retkih država koja je uspela da izbegne recesiju i da je, sa oko 15.000 dolara BDP po stanovniku, zadržala pozitivnu stopu rasta.
A šta o levičarskom privrednom fenomenu „južno od SAD“ kaže Svetska banka? U njenoj najnovijoj studiji iznose se ocene da je brz privredni rast i jačanje socijalne politike u Južnoj Americi protekle decenije uzdiglo 50 miliona ljudi iz siromaštva u srednji klasu, koja se prvi put brojnošću izjednačila sa siromašnima, i u koju sada spada gotovo trećina stanovništva. Zahvaljujući privrednoj ekspanziji i politikama preraspodele u nekim državama, najmanje 40% stanovnika se premestilo u višu klasu između 1995. i 2010. godine. Uprkos tome, razlika između bogatih i siromašnih ostaje veća nego u većini razvijenih zemalja sveta, a usporavanje rasta u sveopšte posustaloj globalnoj privredi će nesumnjivo poslužiti kao katalizator političkih prilika i u Latinskoj Americi. Pitanje – da li će se pokazati uspešnijim umereni ili radikalni levičarski model, ili će njihovi neuspesi da izvuku region iz siromaštva vratiti desnicu na vlast – Svetska banka ostavlja otvorenim. Neki analitičari, pak, smatraju da će odgovor najbrže stići odande odakle je sve i krenulo – u Venecueli. Tamo je zbog Čavezove bolesti na sceni ozbiljna politička kriza, budžetska kasa je prazna a prodavnicama haraju nestašice izazvane tokom samo par meseci njegovog odsustva sa funkcije, uz prisustvo vojske koja zavodi red. Ovo su, možda, već nagoveštaji kraha populističke politike. Ili će se i ovog puta ispostaviti da su poznavaoci prilika opet pogrešili kao i više puta ranije?
Ivan Adonov
broj 94, februar 2013.