Pišući kralju Luju XII, italijanski kondotjer i maršal Francuske Trivulcio je rekao: „Da bi se rat vodio neophodne su tri stvari: novac, novac i opet još novca“. Da kralj danas čita ove reči sigurno bi se nasmejao, jer su poslednjih godina vodeće države sveta naštampale toliko novca, da za rat imaju sve uslove. Ovoga puta, međutim, ratuju valute.
Svetski mediji nedeljama prenose tekstove o valutnim ratovima. Stvar je otišla dotle da je Grupa 7 morala da izda saopštenje kako ostaje privržena tome da devizni kursevi moraju biti određeni tržišnim mehanizmima. Tu su se svi ogradili od pomenutih aktivnosti i izjavili da devizni kursevi nisu predmet njihove politike. Državna vođstva ne manipulišu direktno kursom ali to čine na indirektan način, putem izrazito agresivne monetarne politike. Politika rekordno niskih kamatnih stopa, kao i mere poput „kvantitativnih olakšica“ (QE) i neograničenog obezbeđenja likvidnosti, doveli su do toga da centralnim bankama ostaje malo prostora za dalji podsticaj domaćim privredama. Slabljenje valute najčešće je bilo sporedni efekat toga. Međutim, upravo zbog ograničenosti postojećih mera, uticaj na devizni kurs postaje jedna od preostalih opcija. Pad globalne privrede samo je još više podstakao sklonost ka ovom rešenju, pošto je i udeo u globalnom tržištu sve manji.
Došavši na čelo nove japanske vlade, Šinzo Abe se založio za agresivni monetarni podsticaj, na šta je Banka Japana odgovorila obavezivanjem na neograničeni otkup hartija od vrednosti kao i povećanjem ciljane stope inflacije na 2%. Nakon toga, jen je oslabio 15% prema dolaru u roku manjem od tri meseca. Odlučnost Japana da obori vrednost jena, kao podsticaj posrnuloj privredi, uticala je na izvozne industrije azijskih zemalja, poput Koreje i Tajvana, ali je izazvala podozrenje i ostalih. Iako je na sastanku G-20 bilo reči o Japanu, teško da je ova zemlja jedina u koju se upiralo prstom. U manjoj ili većoj meri svi su podozrivi jedni prema drugima, uz povremeno podsećanje da su upravo SAD „posejale seme“ trenutnih tenzija, upustivši se u svoju politiku „kvantitativnih olakšica“ bez presedana.
Sjedinjene Države nastavljaju sa politikom „kvantitativnih olakšica“, dok istovremeno Britanija pokušava da izbegne trostruku recesiju, tako da ne treba očekivati pooštravanje monetarne politike u skorije vreme. Upravo usled ovih mera SAD i Britanije, kojima se uveliko pridružuje i Japan, evro nastavlja da jača prema ovim valutama, uprkos dužničkim problemima u Evropi. Mario Dragi je izrazio svoju i zabrinutost ostalih u ECB, da bi jačanje evra moglo negativno uticati na evropski oporavak, a tome se pridružio i francuski ministar finansija Moskovici.
Udeo izvoza u BDP-u Nemačke tek je nešto malo ispod polovine, pa svako slabljenje valuta globalnih konkurenata prema evru veoma utiče na ovu državu. Suočena sa svesnom devalvacijom konkurentskih valuta, Nemačka ne može jednostrano pribeći istom metodu jer je evro valuta još 16 drugih zemalja. Iako bi možda i ostatak zone evra rado pribegao tome, ipak je EMU manje fleksibilna u odnosu na konkurente. Ipak, ako Japan nastavi sa ovom politikom, i SAD i EMU će reagovati, kako njihove industrije ne bi bile u potpunosti izbačene iz igre. Na ovu opasnost je ukazao i bivši guverner Banke Engleske Mervin King, rekavši kako očekuje da u ovoj godini sve više zemalja pribegne aktivnom upravljanju kursom, kao zameni za domaće instrumente monetarne politike.
Sve ovo stavlja centralne banke u veoma nezavidan položaj, pa je i vodeći čovek Bundesbanke, Jens Vajdman, ukazao na rastući trend gubitka samostalnosti centralnih banaka. Naime, period u kome su se one izborile za ovaj dragoceni status, a to je bilo 80-tih i 90-tih, obeležio je značajan pad inflacije na globalnom nivou. Danas, međutim, u eri finansijske krize i rastuće tražnje za energijom i sirovinama od strane država sa velikim tempom rasta, rast cena je ponovo u fokusu, što otežava posao centralnim bankama u postojećim okolnostima. Naime, od njih se traži da stimulišu privredu, podrže stabilnost finansijskog sistema i smanje troškove finansiranja države, pa čak „osiguraju i njenu solventnost“.
Ovaj paradoks nije nepoznat ni u teoriji a ni u empiriji. Koncept „nemogućeg trojstva“ u međunarodnim finansijama, koji su razvili nobelovac Robert Mandel i Markus Fleming, govori o tri željena ishoda: države žele da vode nezavisnu monetarnu politiku u skladu sa unutrašnjim okolnostima, žele da imaju koristi od slobodnog protoka kapitala (pre svega u vidu direktnih investicija) i žele stabilan devizni kurs. Nevolja je što se mogu postići samo dva od tri željena ishoda. U kontekstu današnjice, centralne banke mogu da drže kamatne stope na rekordno niskom nivou u dužem periodu. Takođe, mogu i da utiču na vrednost svojih valuta. Međutim, nemaju moć da utiču na obe stvari u isto vreme.
Šta je valutni rat? Ukratko, nastojanje nacija da devalviraju svoje valute, kako bi omogućile veću konkurentnost svojih izvoznika i podstakle privredni rast. Jedna država slabi svoju valutu kako bi izvozila više u drugu državu, čime slabi proizvođače u drugoj državi. Ova može da odgovori ili povećanjem carina ili tako što će oslabiti svoju valutu. U prvom slučaju, reč je o trgovinskom ratu dok je u drugom slučaju u pitanju valutni rat. Vrlo često, kao 30-tih godina prošlog stoleća, koristilo se i jedno i drugo. Ova se politika još zove i „osiromaši svog suseda“ („beggar – thy – neighbor“). Da bi smanjile vrednost svoje valute, države pribegavaju kupovini drugih valuta, koje potom drže u obliku finansijske aktive, poput obveznica i keša. Kao i na svakom tržištu, povećana ponuda obara cene, što je u ovom slučaju devizni kurs. Na dubokim i likvidnim tržištima (poput dolara, evra, jena i funte) , depresijacija će biti manja. Ukoliko, pak, postoje pravne barijere kupovini domaće valute, kao na primeru Kine, depresijacija će biti veća.
Države pribegavaju depresijaciji svoje valute kako bi popravile trgovinski bilans. Izvoz postaje tada jeftiniji za strane kupce, dok uvoz postaje skuplji. Ovim se podstiče zaposlenost i privredni rast, kroz ekspanziju izvoznog sektora, ali i industrije koja je zaštićena od uvozne konkurencije. Valutni rat, kao uostalom i samo devizno tržište, igra je nultog ishoda – valute ne mogu sve oslabiti jedna prema drugoj u isto vreme – pa se zaposlenost i proizvodnja premeštaju iz jedne zemlje u drugu. Kao i u svakom ratu, postoji pobednik i poraženi.
Svetska trgovinska pravila zabranjuju državama da podstiču svoj izvoz i ograničavaju uvoz putem manipulacije deviznim kursom. Međutim, broj država koje su pribegle ovome nije mali: od onih razvijenih (Japan i Švajcarska) , industrijalizovanih (Singapur, Tajvan) , rastućih azijskih privreda (Kina, Tajland i Malezija) do zemalja izvoznika nafte (Rusija, Norveška i Saudisjka Arabija).
Centralne banke koriste različita oružja u ovome ratu: retoriku – kojom izražavaju zabrinutost zbog precenjenosti valute, obaranje kamatnih stopa – kako bi umanjili prinose i njihovu privlačnost , ili direktnu prodaju svoje valute na FX tržištu. Za G-10 politika kamatnih stopa je iscrpljena jer su nominalne stope blizu nule, direktna intervencija na tržištu nije poželjna iz političkih razloga, dok „kvantitativne olakšice“ nisu direktno usmerene na ovo ali izazivaju ovaj efekat. S druge strane, tržišta u razvoju pribegavaju i dodatnoj regulativi, poput poreza i prudencijalnih mera (primer Brazila). Obrazloženja se takođe razlikuju: od borbe protiv spekulacija ili volatilnosti, precenjene valute, do jedinog preostalog mehanizma kada su sve druge alternative iscrpljene. I svaki put se sve predstavlja kao isključivo defanzivna mera, kojom se brani od nasrtaja drugih.
Nedavna istraživanja, poput onog banke HSBC, ukazuju na porast sklonosti ka valutnom ratu u poslednjih godinu dana. Pored već pomenutih Japana i Švajcarske, u zemlje koje se sve više približavaju ovom rešenju spadaju pojedine države Južne Amerike i Azije, dok je Istočna Evropa ograničena na Češku i Tursku. Slično istraživanje Džozefa Genjona iz Peterson instituta ukazuje na to da su zemlje u razvoju pribegle manipulaciji valutama kako bi podstakle rast nakon krize u Aziji i Južnoj Americi 90-tih godina. Takođe su bile motivisane i željom da akumuliraju devizne rezerve, kako bi se zaštitile od sve volatilnijeg finansijskog tržišta. Ipak, u mnogo slučajeva ovo je bilo motivisano ne toliko željom za depresijacijom svoje valute koliko nastojanjem da se spreči njena apresijacija, gde je Kina najdrastičniji primer. Oba istraživanja ukazuju na rastući trend ove politke, kako u prethodnim decenijama tako i u poslednje vreme.
Sa druge strane, pojedini glasovi smatraju da nije u pitanju valutni rat, već rat za rast. I da su upravo centralni bankari razvijenih zemalja odredili pravila igre u ovom ratu: „koristiti domaće instrumente kako bi se ostvarili domaći ciljevi“. Drugim rečima, svaka zemlja može posegnuti za politikom kamatnih stopa, kvantitativnih olakšica i obezbeđenja likvidnosti, dokle god ostane ograničena na aktivu u okviru svojih granica. Ako pak nastoji da prigrabi deo inostrane aktive domaćim sredstvima, tu počinje problem jer je ovo isuviše moćno oružije. Svakako da postoje izuzeci, poput Švajcarske i Kine, ali je ovo upućeno pre svega velikoj trojci: SAD, EMU i Japanu. Što, opet, znači da će centralne banke nastaviti da štampaju novac kako bi prinudile investitore da preuzimaju veći rizik, dok bi njihov cilj bio da smanje realne kamatne stope u odnosu na konkurenciju. Rizik koji ovim preuzimaju je izražena inflacija na dugi rok. Današnji nosioci ekonomske vlasti se, pak, povode za čuvenom Kejnsovom rečenicom „na dugi rok, svi smo mrtvi“. Ali, u svakom ratu – bio on valutni ili za ekonomski rast – mrtvih mora biti…
I one valute koje ne učestvuju u ovome ratu, ukoliko se ovim putem nastavi, suočiće se sa daljim jačanjem (ovde spadaju pre svega EUR, nordijske i commodity valute G-10). Dalje jačanje EUR može dovesti do aktivnijih mera ECB, gde jedino preostalo sredstvo na raspolaganju ostaje neka vrsta „kvantitativnih olakšica“. Na raspolaganju stoji “Outright Monetary Transactions program”, ali, budući da se ECB obavezala na sterilizaciju ovog programa, to ne predstavlja ekvivalent QE. Ukoliko dođe do daljeg usporavanja privrednog rasta, žurba da se zauzme značajnije tržišno učešće dovešće do eskalacije valutnih ratova. U tom slučaju, FX tržište postaće primarno dok će ostali oblici aktive pratiti kretanja na njemu. Uporedo s tim, treba očekivati konvergentno kretanje kamatnih stopa širom sveta (centralne banke zemalja u razvoju će sve više ići stopama FED – a), kao i dalje prisustvo izražene volatilnosti na deviznim tržištima.
S obzirom da se očekuje da će globalni privredni rast ostati na veoma niskom nivou, države na ovaj način mogu nastojati da zauzmu veće tržišno učešće. Odgovor može biti i uvođenje kontrole kretanja kapitala, pre svega u zemljama Južne Amerike i Azije. Zemlje u razvoju spremne su da se na vreme upuste u ovaj rat jer ne žele da budu na pogrešnoj strani, znajući da valutni ratovi imaju uvek pobednike i poražene. Države Južne Amerike često su poslednjih godina kritikovale monetarnu politiku SAD a Brazil je, naime, pre par godina prvi lansirao termin „valutni rat“. I pozivanja na istorijski primer 30-tih godina su brojna. Britanija je bila prva koja je, boreći se protiv velike krize, napustila zlatni standard u septembru 1931. Nakon toga, funta je depresirala, što je otvorilo vrata sličnim reakcijama SAD, Francuske, Švedske, Norveške i Nemačke. One države koje su se prve odvažile na ovakav potez imale su koristi nauštrb onih drugih. Šta se dalje desilo – dobro je poznata istorija.
Naštampani novac u ovom obimu neminovno će u budućnosti dovesti do inflacije, što može dovesti do kolapsa međunarodnog monetarnog sistema, barem onakvog kakvog ga danas znamo. Otuda, kako ističe Metju Lin, i sve veće pominjanje zlata kao kvazivalute koju niko ne može jednostrano devalvirati. Zato i ne čudi da su centralne banke sveta postale neto kupac zlata poslednjih godina, i to naročito države koje izražavaju sve veću zabrinutost politikom zemalja u čijim valutama se drže svetske devizne rezerve (naročito aktivne na tržištu zlata su Rusija, Kina, Brazil, Južna Koreja).
Kao što je Stiglic primetio, Davos ostaje mesto na kome se najbolje da osetiti globalni duh vremena. Opšti utisak koji je on podelio je da se sve vreme osećao izražen nedostatak međusobne solidarnosti, dok je glavni zaključak da više ne postoji globalno liderstvo.“Dok još uvek govorimo o G-7, G-8 ili G-20, približnije stvarnosti je reći G-0.“ Protekli sastanci G-7 i G-20 u Moskvi, poput onog u Davosu, neodoljivo su podsećali na Bečki kongres, na kome je Evropa plesala dok je pokušavala da zaustavi duh vremena i očuva postojeće stanje. U hobsovskom svetu današnjice, zvuk valcera sa današnjih bečkih kongresa polako zaglušuju ratni bubnjevi. Nadajmo se samo oni valutnih ratova.
David Mališ