I vlada Srbije i Međunarodni monetarni fond napravili su grešku što nisu inicirale pokretanje pregovora o novom, najmanje trogodišnjem, čvršćem aranžmanu, smatra profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Đorđe Đukić. Vlada Srbija trebalo je da da inicijalni impuls za otvaranje pregovora, ne zato što joj je potreban novac, već da bi demonstrirala da u koaliciji postoji čvrsta rešenost da zemlja drži do finansijske discipline i koraka koji bi vodili ka njoj.
Srbiji nije potreban novac od Fonda. Naprotiv. Zemlja u ovom trenutku može da se zadužuje po mnogo nižim kamatnim stopama zbog povoljnog stanja na finansijskom tržištu, ali bi postizanje čvršćeg aranžmana sa MMF bilo važno ne zbog Fonda, već zato što bi učvrstilo položaj zemlje na međunarodnom tržištu, kaže Đukić za B&F Online. MMF dolazi samo u tehničku misiju i kako oni ističu, oni nemaju nameru da ulaze u čvršći aranžman. Mislim da je to greška Fonda jer on time demonstrira ono što se pokazalo njegovom lošom politikom, da kad neka zemlja dođe u tešku situaciju, a to teško se definiše problemima u finansiranju otplate spoljnog duga, tek onda se ide na čvršći aranžman koji višestruko pogađa zemlju. Prvo, to po pravilu produbljuje recesione tendencije. Drugo, to stvara talase socijalnog nezadovoljstva, koji su već viđeni od Grčke, Italije, Španije i drugih zemalja. Treće, Fond time navlači animozitet prema sebi da je on dežurni policajac koji brine samo o urednom servisiranju kredita uzetih ne samo od Svetske banke i MMF nego i od privatnih kreditora. Prava stvar bi bila i sa strane MMF kao kreditora i strane Srbije da se ušlo u čvršći aranžman i da se napravio set mera koji bi kontinuirano bio primenjivan i koji bi stvorio osnove da Srbija izađe na zelenu granu koja se zove održivi spoljni dug kaže Đukić.
Na pitanje da li je srpska pozicija odraz nezainteresovanosti vlade da se suoči sa ozbiljnim poslovima restrukturiranja javnih preduzeća, sređivanja stanja u preduzećima u restrukturiranju, i nemogućnost poštovanju budžetskog deficita i usvojene fiskalne strategije, Đukić kaže da ne može da kaže šta su bili motivi vlade, ali da racionalni argumenti snažno govore u prilog jačeg aranžmana. „Opredeljivanje za duži aranžman bi bilo poželjno da bi se sukcesivno rešavali problemi i da bi u njihovo rešavanje bilo uključeno više meritornih strana. Uzmimo preduzeća u restrukturiranju: zašto treba čekati da ona postanu takav balast kakav su danas? Ona niti vraćaju kredite, njihova imovina se devastira, ona propadaju i ishod je da će većina njih otići u stečaj, da se poverioci nikada neće namiriti, a s druge strane država je morala da interveniše u njima da bi ih održala u životu, po osnovu čega je između ostalog povećala deficit budžeta, a samim tim i teret poreskih obveznika“, kaže Đukić.
Drugi primer su javna preduzeća. Između MMF i vlade Srbije je ranije izbio nesporazum oko toga da li država treba ili ne treba da daje garancije javnim preduzećima na zajmove, ali sada se ne treba oko toga vraćati u prošlost, nego posmatrati slučaj po slučaj i reći od Galenike na dalje kada će se utvrditi rok do kada će trajati tolerancija i kada će država prestati da stoji iza ovakvih preduzeća, napominje Đukić. „Neretko su ljudi u vladi obuzeti tekućim poslovima i ne razmišljaju na duže rokove o potencijalnim rizicima. A ti rizici dolaze iz okruženja spolja jer će cela evrozona ostati u recesiji ove godine izuzev Nemačke, što treba imati u vidu i pri sagledavanju naše pozicije i gorku pilulu rešavanja domaćih problema progutati na vreme“, kaže Đukić.
Ne mogu se , naravno, rešiti svi problemi. Nerealno je na primer očekivati da će se reforma penzionog sistema rešiti za tri godine, ali preduzeća u restruktuiranju, javna preduzeća, taj sektor može da se sredi, smatra Đukić. „Otvorena igra sa Međunarodnim monetarnim fondom bi značila demonstriranje spremnosti da se te stvari sistematski rešavaju, to bi bila varijanta A. Varijanta B bi mogla biti pogubna po Srbiju. Ona bi podrazumevala da privatna tržišta dugova signaliziraju da su kredit default swaps drastično porasli, što znači da bi cena zaduživanja Srbija na tržištu mogla značajno porasti u odnosu na onu po kojoj se i zemlje sa lošijim rejtingom od Srbije sada zadužuju. I koja je vrlo niska“.
Bez aranžmana sa MMF ne možemo povući tranšu kredita kod Svetske banke, a i druga tranša ruskog kredita se dovodi u pitanje, upozorava Đukić. Sve to događa se u trenutku kada znamo da je Srbiji potrebno da obezbedi 4,8 milijardi evra za 2013, a emisijom obveznica je obezbedila svega 1,5 milijardi dolara. Pritom, Srbija ne treba da se zavarava da može da vuče poteze kakve vuče Mađarska, koja ima znatno jaču pregovaračku moć.
Među mnogobrojnim oblastima gde bi pomoć MMF bila dragocena je i sređivanje stanja u bankarskom sektoru gde imamo mnogo patuljastih banaka koje neće moći da prežive. Treba da se podsetimo da je za sređivanje nekih od tih banaka već dato 600 miliona evra poreskih obveznika i da bi svako novo spasavanje tih malih banaka značilo i novi trošak za poreske obveznike.
—