Partneri su voljni da primene preporuke Barozovog tima. Komisija jača svoju moć ali se suočava sa problemima kredibiliteta, čak i u Berlinu i Parizu.
Relativno je jednostavno doznati šta je Evropi trenutno potrebno.
Potrebne su reforme na njenoj periferiji i podsticaji kako bi se
nadoknadilo njihovo zaostajanje za agendom u Briselu, Berlinu i gde
god sve ne, potrebno je dovršiti bankarsku uniju, a Evropska
Centralna Banka (ECB) trebalo bi da bude spasonosni izlaz samo u
slučaju preke nužde. Evropske institucije su preduzele korake u tom
pravcu. Ali, kada je reč o reformama, to je kao kod Ezopa:
kako miš da okači mački zvono oko vrata? Vrlo je opasan i rizičan
poduhvat sa kojim se suočavajuj kako periferija tako i zemlje koje
“komanduju“ Evropom: Komisija mora da predloži Francuskoj da reformiše
svoj penzioni sistem, Holandija da reši svoj ekonomski mehur
stanogradnje, Nemačka treba da potkrepi svoje tvrdnje o drugima i
sebi još tvrđim činjenicama, Belgija treba da smanji potrošnju,
Sloveniji je potreban kompletan remont, španske banke nastavljaju da
rade skoro sve ovo i to – odjednom, kao akrobata koji na svom nosu ima
štap, a na njemu dvadeset tanjira koji se vrte – i nijedan ne sme da
isklizne… Sve ovo u vezi širokih reformi za sve EU članice ima
smisla. Samo, postoji jedan problem: skoro niko nije spreman da
prihvati blagovremeni savet. Briselu su potrebne godine da ustanovi
ovakve i slične stvari; niko nije mrdnuo prstom, osim što je reagovao
samo u ekstremnim okolnostima: pri ogromnom pritisku zakona tržišta –
kada se ekonomije lome – ili nametanjem programa spasavanja – i to
jedino u momentu kada dojučerašnji saveti prerastaju u zahteve,
nametnute današnjim trenutkom.
U fiokama Komisije su se iz godine u godinu gomilale preporuke.
Nijedna zemlja im nije pridavala neku naročitu pažnju, uprkos tome što je
sistem pravila i sankcija sada jači nego ikad. Prestonice EU članica
znaju da su konačne one odluke koje donosi vlada Evropskog saveta,
sastavljenog od vlada zemalja članica. U praksi, pored toga, postoje
ozbiljni politički problemi za odobravanje ovih reformi, problemi sa
nezaposlenošću i sve većom recesijom, kao i sa sve većim nemirima
širom Evrope. „Brisel ima problem kredibiliteta koji potiče još iz
davnih razmimilaženja u Paktu za stabilnost, koji je kršen od strane
Berlina i Pariza – a posebno u svojoj nedavnoj prošlosti: pariski
recepti su bili katastrofalni, kao i berlinska opsesija deficitom
(ovom opsednutošću propušten je pravi problem – problem evropske
konkurentnosti), tu je verovatno i prestroga štednja koja je
evrozonu bacila u recesiju. “Kako, onda, da EU prestonice ne budu
nezadovoljne u svom nevoljnom sprovođenju reformi, čiji je koren u
recesiji koju su same sebi napravile?“, pita se jedan francuski izvor
iz vlade.
Brisel lansira pomešane poruke: Manje štednje, više reformi. Komisija
navodi da bi ovaj metod mogao doprineti fleksibilnosti ekonomske
politike, dok njeni kritičari tvrde da se radi o popustljivosti koja
je rezultat odsustva jasnog pravca. Ima još prostora za zemlje koje
su napravile korekcije, ali i za druge koje ih (još uvek) nisu
sprovele. I, u svakom slučaju, da se korenito promene, da učine taj
težak preokret, kako bi sprovele reforme i tako uticale na svoj i
evropski oporavak. Holandija taj preokret odlaže, tvrdeći da takav
društveni ugovor ne bi smeo da još više pogorša postojeću recesiju.
Olandova Francuska ne prihvata savet iz Brisela. I u Nemačkoj je ista
stvar: tokom preliminarnih izbora nijedna stranka u svom programu
nije imala ništa slično briselskim preporukama.
Ovaj dokument je zapravo pregled preporuka iz svih onih ranijih
godina: stepen saglasnosti i usklađenosti je nizak, osim u zemljama
koje treba spasavati programima (jer, sada su one prinuđene da se
“usaglase” sa Briselom), ili onima u kojima se vrši pritisak na
tržištu. Francuska je dosad izgurala jedino reformu zakona o radu, i
to samo da bi se zadobio kakav-takav sporazum sa zainteresovanim
stranama: druge reforme su u pripremi. Italija i Španija počele su da
se “podešavaju” nakon ultimatuma iz ECB, da bi napokon uvek nevoljni
Berluskoni odustao od njih; u Španiji Rahoj je zakazao u četiri od
sedam obećanih reformi. Ni ovog puta nije drugačije: „Zemlje će
tumačiti ove preporuke na način koji njima odgovara“, kako sumira EU
situaciju Mudžtaba Rahman, predsednik Evroazijske Grupe.
U prošlosti, fakat je da je Nemačka sprovodila reforme nakon ujedinjenja, ali po cenu kršenja Pakta za stabilnosti i narušavanja kredibiliteta Brisela. Komisija je od tada rešila da bude dosledna sebi: „Brisel je opredeljen za povinovanje višim standardima, ali je nejasno da li ovaj sistem uopšte može funkcionisati. Ovo je igra koja se sada igra u svim EU prestonicama, svaka zemlja okrivljuje sve i svakoga za nastalu situaciju“, kaže jedan briselski izvor. Brisel kao meta: sprovođenje njegovih odluka, praktično, ide jedino kroz Komisiju, a njegov odnos sa Parizom i Berlinom nije baš u svom najboljem izdanju. Francuska i Nemačka nisu pošteđene kritika iz Brisela, i to samo nekoliko sati pošto je evropska prestonica objavila svoje preporuke kojima se najavljuju nove smernice za EU.
Ali, francusko-nemačka osovina je oduvek uzvraćala Briselu.
Klaudi Perez, Brisel 3 Jun 2013