Hrvoje Jurić, docent na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu: Evropska unija ne želi Hrvatsku iz ljubavi. Radi se o ugovorenom braku koji je, kao i svaki ugovoreni brak, samo legalizovana prostitucija, u kojoj strada subjekt koji se podvodi. U toj promišljenoj i pomno iskalkulisanoj vezi uopšte nije riječ o našoj „slavnoj istoriji i kulturi“ nego o antidemokratskoj geopolitici i kapitalističkoj ekonomiji.
Nakon maratonskog pregovaračkog razdoblja, Hrvatska je 1. 7. postala 28. članica EU. Tim povodom razgovarali smo s Hrvojem Jurićem, docentom na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu, te članom Sindikata „Akademska solidarnost“ i grupe „Direktna demokracija u školi“. U razgovoru za „H-Alter“, Jurić govori o budućnosti Hrvatske u EU, crnim scenarijima koje Hrvatskoj prognoziraju evropski mediji, položaju radnika i ulozi sindikata unutar evropske zajednice te mogućnostima za izvanparlamentarno društveno-političko delovanje.
# Prvog jula Hrvatska je postala najnovija članica Evropske unije. Kakva je budućnost Hrvatske u Uniji?
Dovoljno je reći da je budućnost Hrvatske u Uniji – evropska. Međutim, ne radi se o romantiziranoj Evropi, o kojoj Hrvati maštaju „od stoljeća sedmog“ ili od 1990, jer Evropska unija nema veze s kulturom, političkom kulturom i socijalnim blagostanjem, što se, protivno stvarnosti, i dalje upisuje u pojam Evrope. EU je hladni i bešćutni birokratski Moloh koji proždire upravo sve ono što naši naivni „evropejci“ smatraju Evropom. EU nije niti „jedinstvo u različitosti“, niti jezgra neke alternativne, nadnacionalne politike budućnosti, nego je ona primarno ekonomska unija, tj. servis krupnog kapitala i mehanizam ekonomskog potčinjavanja političkih zajednica i pojedinaca. A hrvatska politička oligarhija, nakon što je na lokalnoj berzi uspešno provela rasprodaju društvene imovine i zajedničkih dobara, odlučila je prodati na evropskoj berzi i celu Hrvatsku, njene ljudske i prirodne resurse, odnosno ono što je preostalo, reliquiae reliquiarum. Možda nekima još nije jasno, pa treba istaknuti očiglednu stvar: EU ne želi Hrvatsku iz neke ljubavi. Radi se o ugovorenom braku koji je, kao i svaki ugovoreni brak, samo legalizovana prostitucija, u kojoj dakako strada subjekt koji se podvodi. U toj promišljenoj i pomno kalkuliranoj vezi uopće nije rieč o našoj „slavnoj povijesti i kulturi“ nego o antidemokratskoj geopolitici i kapitalističkoj ekonomiji.
# Kako izgleda Evropa kojoj se Hrvatska pridružuje?
Evropa, kojoj se Hrvatska sada pridružuje, Evropa je kojom tumaraju mase eksploatisanih radnika i nezaposlenih, mase obesnaženih i obesmišljenih građana, mase neregistrovanih ne-europljana koji neće biti prognani jer su itekako korisni za evropsku ekonomiju, kao i evropski sweat shopovi u jugoistočnoj Aziji. To je Evropa u kojoj će razne bugarske, rumunske, grčke, kipri i hrvatske biti kolonije „stare Evrope“. Nadalje, EU nisu samo hrvatski političari koji ponosno šeću ulaštenim hodnicima briselskih institucija, nego i radnice DTR-a i radnici u razminiranju, koji su ovih dana protestovali na zagrebačkim ulicama i na Jelačić placu, gde se, sasvim perverzno, 30. 6. održao neukusni „EU prajd“.
„Demokratski deficit“, o kojem se još uvijek stidljivo govori, eufemizam je za ne-demokratske i anti-demokratske tendencije kojima je obeležena EU. Nakon 1. 7. građani Hrvatske, barem isprva, verojatno neće primetiti velike promene, jer već godinama, da ne kažem decenijama, Hrvatska se pravi da je u EU, „diše evropski“ i radi evropski. To je takozvana Prilagodba: od folklorne prilagodbe, tj. apsurdnog vešanja zastava EU na državne ustanove u Hrvatskoj i papagajskog usvajanja evropskog novogovora, preko užurbanog i šlampavog usklađivanja hrvatskog zakonodavstva s onim evropskim, do odnosa prema radništvu i prema javnom dobru. Baš ovo posljednje treba naglasiti. Na primer, u našim je medijima skoro neopaženo prošla vest da su u martu 2013. predsednik Evropske komisije, Barroso, i predsednik Izraela, Peres, raspravljali o projektu golfa na Srđu, nakon čega je Barroso malo pritisnuo hrvatskog premijera da se taj problem što prije reši, naravno, u korist izraelskog preduzetnika Frenkela. Kakvi topnički dnevnici, kakve trice! „Uklanjanje prepreka“ hrvatskom pridruživanju Uniji najbolje se vidi u ovom detalju. Osim toga, evropsku perspektivu Hrvatske treba sagledavati i u kontekstu perspektiva demokratije u EU. A one uopšte nisu svetle. „Demokratski deficit“, o kojem se još uvijek stidljivo govori, eufemizam je za ne-demokratske i anti-demokratske tendencije kojima je obeležena EU. Bojim se da je, s obzirom na to, građanima Hrvatske demokratija dalje nego ikada, jer će evropsko-unijska verzija demokratije samo potencirati one tendencije koje su nam već dobro poznate, a koje se tiču partitokratske vlasti i politike koju zapravo vode krupni kapitalisti, ukratko, anti-demokratskog demokratizma ili pseudodemokratije.
# Je li Hrvatska sledeća Grčka, kako to tvrde evropski mediji?
Nisam sklon takvoj vrsti prognoza, pogotovo zato što ti evropski mediji izriču samo bojazni evropskih ekonomsko-političkih centara moći, tj. govoreći o Hrvatskoj kao „sledećoj Grčkoj“ govore jedino o ugroženosti finansijskog sektora, valute, preduzetničke klime, interesa evropskih turista i slično, a sve ono što bismo mi zapravo trebali naučiti iz slučaja Grčke nije predmet njihove brige. Mislim na socijalno-ekonomsku situaciju u Grčkoj, na eroziju javnih dobara, uključujući javni medijski servis, na pokušaje instaliranja pro-evropske i nedemokratske političke oligarhije, i tako dalje.
Možda će zaista stanje u Hrvatskoj uskoro biti kao u Grčkoj, iako ni sada nije mnogo drugačije, ali sigurno je da postoji jedna bitna razlika između Hrvatske i Grčke, a ona se tiče narodnog, građanskog otpora. Iz hrvatske perspektive možemo biti zavidni Grcima na masovnosti tamošnjih protesta, na nivou mobilisanosti i organizovanosti grčkih radnika i građana uopšte, pa i na nekim reakcijama na krizu u sferi takozvane visoke politike. U tom smislu, u celoj toj grčkoj depresiji, ima razloga za optimizam. Kod nas baš i nema. Ali ako taj otpor u Grčkoj s vremenom bude popuštao pred EU kapitalističkim buldožerom, onda bi se, s obzirom na vaše pitanje, moglo reći obrnuto: možda će Grčka postati „sledeća Hrvatska“, odnosno možda će se situacija pogoršavati, a otpor tom buldožeru bit će slabašan i sve slabiji.
# Hrvatska već odavno u mnogočemu „prati“ evropske trendove. Po nezaposlenosti mladih nalazi se odmah iza spomenute Grčke i Španije. Nedavno je najavljeno da će Hrvatska prva u EU primenjivati nove mjere za podsticanje zapošljavanja mladih. Kako ih ocenjujete?
Većina mjera za mlade bazira se na varljivo nadi u EU-fondove, odnosno na famoznom „povlačenju novca iz EU-fondova“, a spram toga treba biti skeptičan, jer se uglavnom radi o kratkoročnim spinovima. Nagledali smo se i naslušali raznih „mera“ koje većinom nisu donijele ništa novo, korisno i uspešno, tako da sam a priori skeptičan i prema ovim mjerama. Lepo je da se misli na mlade, ali isti taj ministar rada i ista ta Vlada nekako su ćutljivi kad im pod prozorom viču stariji radnici, oni radnici kojima je usred njihovog radnog veka ili na njegovom zalasku izmaknuto tlo ispod nogu. Ukratko, ne verujem onim mjerama koje su zapravo palijativna rješenja i koje ne počivaju na nekoj široj slici i dugoročnijoj strategiji, nego se donose tek tako, za Evropu ili za CV nekog ministra koji će se već sutra posvetiti nečemu drugom.
# Uprkos ogromnoj nezaposlenosti koja već godinama muči Hrvatsku, sindikati su nakon godina ćutnje ove godine organizovali prvomajski protest. Nakon toga su ubrzo sklopili pakt o nenapadanju s Vladom. Kako ocenjujete djelovanje birokratskih sindikata u Hrvatskoj?
Delovanje sindikata u Hrvatskoj ocenjujem kao nedovoljno. Mislim na ocenu – nedovoljan. Muka mi je uopće analizirati njihovo delovanje jer je valjda već jasno i radnicima i svim drugima da je u tim mainstream sindikatima i kod tih sindikalnih vođa ostao samo naziv „sindikat“, a da su zapravo puka ispostava političke vlasti i poslodavaca. U najboljem su slučaju „tampon-zona“ između vlasti i poslodavaca, subjekt koji se cenjka s jednima i drugima ili, bolje rečeno, objekt s kojim se cenjkaju jedni i drugi. Još uvek se sećamo nesretnog referenduma o radnom zakonodavstvu, kao i prvomajskog protesta ove godine. Sindikati su i tu i u drugim prilikama izneverili radnike, propustili su šansu da iznesu određene zahteve bez kalkulacija, da ih zaoštre, i da ih smeste u širi društveni kontekst. Ali to nije ništa novo, već smo se navikli. Paradigmatski i tragikomični lik sindikalnog vođe Vilima Ribića verno je zabeležen u dokumentarcu Blokada Igora Bezinovića.
Ove birokratske sindikate još uvek uzimamo za ozbiljno samo zato što se nadamo da će ipak, možda, jednom, nekako, ti sindikati učiniti nešto što bi trebali učiniti. Na primer, boriti se za prava radnika. I da će biti istinska, a ne politikantska opozicija vlasti i kapitalistima, tj. Vladi i Hrvatskoj udruzi poslodavaca. Naravno, treba reći „čast izuzecima“, jer ima još izuzetaka koji nastoje sačuvati izvorni smisao sindikalizma, kao što su direktnodemokratska Akademska solidarnost, anarhistička MASA ili Novi sindikat, koji se računa među „žute sindikate“, ali ima aktivističko-sindikalnu „žicu“, uvijek je na izvoru događanja, nastojeći doista pomoći radnicima u bazi. No, problem takvih sindikata je to što ne mogu ostvariti značajniji utiecaj među borniranim radništvom, prvenstveno zato što imaju stigmu radikala ili idealista, a to se nikako ne uklapa u naš „vrli novi svijet“.
# Smatrate li da će sindikati ikada imati mobilizacijski faktor kao spomenuti sindikati u Grčkoj ili u Engleskoj?
Možda, ali samo ako se reformiraju, odnosno ako se radikalizuju, što znači – ako se vrate korenima i ako se podsete kako i zašto su sindikati nastali i kako su delovali, ako se podsete na svoje zadatke i ako kontekstualizuju ili re-kontekstualizuju svoje delovanje. Nažalost, moram reći i ovo: sindikati će biti mobilizacijski faktor ako budu imali bilo kakve ideje, jer najgore je to što današnji sindikati i današnje radništvo, proletarijat, nemaju nikakvih ideja, tako da u najboljem slučaju samo blebeću o socijaldemokratiji, misleći na današnju, lažnu i izdajničku socijaldemokratiju. Nepostojanje kontinuiteta, tj. isprekidana i krivudava istorija sindikalizma kod nas – za razliku od Engleske, Grčke, Španije ili Italije – sasvim su sigurno loša osnova za stvaranje jednog snažnog sindikalnog pokreta koji bi trebao biti ključni faktor građanske mobilizacije ili, oprostite mi na izrazu, opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Verujem da bi nešto mogao promeniti rad u sindikatima, koji podrazumijeva samoorganizovanje mislećih i aktivistički orijentiranih ljudi unutar postojećih sindikata, kao i rad sa sindikatima, tj. aktivna saradnja progresivnih nevladinih udruženja i civilnih inicijativa s temeljno uništenim sindikatima.
# Nedavno ste u kolumni Večernjeg lista napisali: „Značaj radničkog otpora osobito dobro vidimo u slučaju onih službi koje se može nazvati vitalnima za jedno društvo. Zamislite – u generalnom ili sektorskom štrajku – obustavu rada komunalnih službi, doktora, policajaca, prodavača u trgovinama, osnovnoškolskih i srednjoškolskih profesora.“ Koliko je takav scenario moguć u Hrvatskoj, budući da su se na primeru Croatia Airlinesa ekonomske i političke elite pokazale itekako sposobnima u razbijanju radničke solidarnosti, a samim time i otpora?
Uglavnom sam već odgovorio na to pitanje govoreći o stanju sindikalne scene u Hrvatskoj, jer naši su sindikalci među glavnim krivcima za to što nam se generalni štrajk čini kao utopija. No, usprkos izraženoj malodušnosti, mislim da tu opciju treba držati na pameti kao realnu opciju i da treba raditi na tome, jer opšta obustava rada, blokiranje sistema, najjača je, ako ne i jedina opcija koja još stoji na raspolaganju onemoćalim radnicima i građanima. I to nam je sredstvo nadohvat ruke. Na mikro-primerima vidjeli smo da se sistem itekako boji takvih incidenata, a to treba iskoristiti. Možda za to treba još malo vremena. Pre svega treba pričekati da se slegne ova EU-forija i da se realno dimenzioniraju trenutno preterane nade radništva i građanstva da će se nešto promeniti nabolje s ulaskom Hrvatske u EU.
# Kao vid građanskog bunta, u Hrvatskoj se u posljednje vrijeme sve češće javljaju inicijative za raspisivanje referenduma. Na lokalnom nivou taj primer smo imali u Dubrovniku, Fužinama i Zaprešiću, a na državnom nivou, uz diskriminatorske težnje inicijative U ime obitelji, i Cestarski sindikat je nedavno najavio raspisivanje referenduma zbog mogućeg izdavanja autocesta u koncesiju. Kako ocenjujete taj fenomen?
Kao zagovornik direktne demokratije, koju smatram jedinom alternativom vladajućem antidemokratskom demokratizmu, podržavam sve metode koje doprinose vraćanju demokratije njenom izvornom smislu, a to je neposredna demokratija. Referendum je, u postojećim okolnostima, jedna od glavnih direktnodemokratskih metoda, ali pogrešno je svoditi direktnu demokratiju i težnje za direktnom demokratijom samo na referendum, posebno u Hrvatskoj, gde je referendumsko zakonodavstvo dizajnirano tako da ekstremno otežava raspisivanje referenduma, kao i sprovođenje odluka o kojima su se građani izjasnili na referendumu. Bez obzira na to sviđaju li mi se teme referenduma i ciljevi koji se pritom ističu, inicijative za raspisivanje referenduma koje smo imali u poslednje vrijeme smatram signalom da su građani, određene socijalne grupe ili zajednice nezadovoljni vladajućim ekonomsko-političkim sistemom, a i ohrabrujućim znakom da ipak postoji želja za većom participacijom građana u političkom životu, pa i snaga za samoorganizaciju građana.
# Za razliku od referendumskih inicijativa, hrvatski građani još uvijek nisu iskazali inicijativu za masovniji izlazak na ulice. Smatrate li da će se ta praksa u skorijoj budućnosti promeniti?
Pre bih rekao da se nadam takvim promenama negoli da smatram kako će se one ubrzo dogoditi. „Kultura protesta“ bazira se na izgrađenoj političkoj kulturi. Ona se bazira na političkoj osveštenosti, a te osveštenosti nema bez dugotrajnog, „krvavog“ rada u zajednicama, među građanima i pogotovo među radnicima. Važan element je i kontinuitet građanskog otpora, kojeg kod nas nema, za razliku od, primera radi, Španije, Italije i Grčke. Prevelika je apatija u koju su građani kod nas zapali, a koju sistem planski potiskuje, prvenstveno putem medija. A što se tiče radništva, koje još uvek smatram ključnim „revolucionarnim subjektom“, iako in spe, moramo uzeti u obzir da su radnici pasivni prije svega zato što su više nego ikada ucenjeni, pa se u strahu od gubitka radnog mjesta radije odlučuju na ćutnju i trpljenje negoli za organizovanje i akciju. Usto, razočarani su sindikatima koji su ključni mehanizam organizovanja radnika. No, svima koji su nezadovoljni vlastitom ili opštom društvenom situacijom treba biti jasno da se ništa neće pomaknuti dok ne podignu glas i ne istaknu svoje zahteve, dok se ne izlože i pritom, dakako, nešto ne riskiraju. Međutim, lakše je izložiti se i riskirati kad je protest ili bilo koji drugi oblik direktne akcije masovniji. Kako god bilo, protesti su, jednako kao i referendum, ograničenog dosega. Zato nam je potrebno, ponavljam, građansko organizovanje u osnovi, dugotrajan rad u zajednici, rad na oživljavanju zajednica, a zatim postepeno preuzimanje vlasti nad funkcijama društva i nad vlastitim životima.
# Spomenuli smo izdavanje autocesta u koncesiju, što je samo jedan od nagovještaja moguće daljnje rasprodaje javnih dobara. Vjerujete li da će se taj trend intenzivirati prilikom ulaska Hrvatske u EU, pogotovo zbog zahtjeva Troike, koji su, primjerice, u Grčkoj nedavno umalo rezultirali gašenjem javnog medijskog servisa?
Sasvim je sigurno da će se taj trend intenzivirati, jer ko god prati što se zbiva na evropskom planu može videti da rasprodaja, tj. privatizacija javnih, zajedničkih dobara nije hrvatski izum nego upravo preslikavanje evropskog i svetskog neoliberalno-kapitalističkog modela u hrvatski kontekst. To se zbiva ne samo u evropskim predgrađima, kao što su Rumunija i Bugarska, nego i u staroevropskim zemljama kao što su Francuska i Italija. Ako bacimo pogled na područje nauke i visokog obrazovanja, videćemo da su trendovi komodifikacije, komercijalizacije i privatizacije javnih dobara itekako uznapredovali čak i u onim zemljama koje su se donedavno dičile svojim socijalnim modelom, kao što su Nemačka i skandinavske zemlje. S obzirom na to, Hrvatska nema razloga da se nada ičemu dobrom, a onda ni očuvanju javnih dobara. Javno dobro postaje – jadno dobro. Na nekim primerima – dovoljno je da pogledamo dubrovačko područje – već smo videli kako to funkcioniše. Možda se nekima još uvek čini da su to specifično hrvatske devijacije, te da će nas EU spasiti od presezanja kapitala i profita na sve aspekte naših individualnih i kolektivnih života, ali pobogu, i EU i SAD i drugi ekonomsko-politički monstrumi Hrvatsku vide tek kao izvor geopolitičkog i ekonomskog pogonskog goriva, kao svežu krv i još svežije tlo, a sve hrvatsko, čime se evropejski Hrvati toliko ponose, vredi samo ako se može unovčiti na evropskoj i svetskoj berzi kapitala.
# Kao u EU zemljama, tako i u Hrvatskoj, u poslednje vreme primetan je trend porasta ksenofobije i nacionalizma. Koliko svakodnevnica, obeležena buđenjem fašističkih tendencija, zapravo podsjeća na 1930-e?
# Ekstremna desnica je opskurna i ne vjerujem da ima perspektivu omasovljavanja, a ona manje ekstremna desnica, koja je, naravno, također problematična, „umivena“ je i utopljena u glavnu struju EU-politike, gde je ipak kapital važniji od nacije i rase. Ne bih preterivao s takvim poređenjima, jer daleko je današnja situacija od one tridesetih godina, koliko god bilo zabrinjavajućih desničarskih tendencija protiv kojih se svakako treba permanentno boriti. Baš zato smatram kratkovidnim opsesivno bavljenje levice kritikom desnice dok istovremeno ona treća snaga, neoliberalni kapitalizam, u miru radi svoj posao. Neoliberalna EU politika toleriše desnicu, jer desnica uspostavlja poželjan balans. Naime, desnica na neki način amortizuje nezadovoljstvo građana, usisava neartikulirano nezadovoljstvo na koje jedino radikalna levica ima odgovore, i time marginalizira levicu. Pitanja nacije i rase s jedne se strane koriste za skretanje pažnje s fundamentalnih, klasnih problema, a s druge strane, ti „drugi“, Arapi, Turci, Afrikanci, Balkanci i slični, u perspektivi evropske politike, i trebaju biti predmet napada desnice, jer na taj se način sprečava da postanu punopravni subjekti, odnosno omogućava se da ostanu puka radna snaga bez koje Evropa ipak ne može.
# Desne opcije ostvaruju sve zapaženije rezultate u evropskom parlamentarnom sustavu. S druge strane, na poslednjim izborima u Grčkoj zapažen rezultat ostvarila je leva Syriza. Mnogi levičari u Hrvatskoj simpatiziraju tu stranku. Treba li Hrvatskoj domaća verzija Syrize?
Simpatije koje neki naši levičari i levičarski krugovi imaju za Syrizu često su folklorne naravi, kao što mnogi, zbog crvenih zastava, srpa i čekića ili socijalističke retorike, simpatiziraju čavezizam, pa i kastrizam. Nemam problem s tim ako je simpatija potkrepljena kritičkom analizom okolnosti, činjenica i implikacija povezanih s tim pokretima. Takođe, smatram da su, u načelu, pozitivna sva kretanja koja se artikulisano i odlučno protive vladajućem ekonomsko-političkom sistemu, kao što je Syriza, pa i neka potencijalna hrvatski oblik tog pokreta ili partije. No, ne smiemo zaboraviti da je Syriza nastala odozdo, da je rezultat dugotrajnog „kuvanja“ unutar grčke levice, odnosno da se ni narodni pokret ni partija koja bi ga artikulisala ne može naprosto inaugurisati. Drugi deo priče je nedavna najava zastupnika Hrvatskih laburista u Evropskom parlamentu da će se on priključiti Konfederalnoj grupi ujedinjene evropske levice i nordijske zelene levice, gde je i Syriza. Svaka mu čast što se u Evropskom parlamentu nije priključio bezubim evropskim socijaldemokratima, koji su zapravo slabo prikriveni neoliberali, ali volio bih videti da to „syriziranje“ Laburista nije samo za evropsku, nego i za kućnu upotrebu, tj. da će Syriza ponukati naše Laburiste da iskoče iz partitokratske matrice čiji su protagonisti u Hrvatskoj.
# Simpatizer ste izvanparlementarnog društveno-političkog delovanja. Nedavno ste napisali da su okolnosti za takvo delovanje ekstremno nepovoljne te da je najpre potrebno osvestiti tu činjenicu. Kako navodite, za to je potreban mukotrpan rad. Postoji li trenutno u Hrvatskoj dovoljan broj pojedinaca i inicijativa koji su spremni za taj rad?
Kao prvo, promene su nužne. Bez obzira na masovnost i organizovanost, anti-sistemsko delovanje nema alternative. Upravo zato, i sve takve individualne akcije i sva takva kolektivna ali nedovoljno masovna kretanja treba podržavati. Kao što nikad nije previše ljudi za neku akciju, tako nikad nije ni premalo ljudi da bi se neka akcija pokrenula, ako ti malobrojni znaju što žele i ako su dobro organizovani, predani borbi i uporni. Naravno, treba težiti omasovljavanju, ali pretpostavka toga je osveštavanje građana, stvaranje šire slike o situaciji u kojoj se nalazimo, zatim građansko samooorganizovanje, artikulisanje zahteva i upornost u njihovom ostvarivanju. Takođe, treba težiti stvaranju šire platforme za odbranu javnog dobra. No, dug je put do toga. Zadržimo li se samo na osveštavanju građana, treba mnogo energije da bi se usprotivilo kompetitivnom, vulgarno-darvinističkom shvatanju društvenih odnosa, gde za zajedništvo, saosećanje i solidarnost nema mesta. Treba nam novo prosvetiteljstvo. I povratak tradicionalnim vrednostima kao što su sloboda, jednakost i pravednost. Chomsky je nedavno rekao da je ta vrsta konzervativizma, odnosno povratka tradicionalnim vrednostima, najsubverzivnija stvar za vladajuće sisteme moći. Ja, kao pesimist na kratke i optimist na duge staze, mislim da je uloga nezadovoljnika – onih koji su osvestili svoje nezadovoljstvo, a pogotovo onih mislećih i delujućih – držati nogu u vratima da se ne zatvore. Ili, da budem još patetičniji, mislim da je naša zadaća pronijeti luč otpora kroz trenutnu oluju do nekog smiraja, kad će ona moći postati plamen promene.
Izvor: Tamara Opačić, H-Alter