Malo ko je mogao očekivati ovako brz oporavak finansijskog sistema Sjedinjenih Američkih Država i povratak njenih banaka na vodeće pozicije u svetu. Prema informacijama sa Njujorške berze, 12. jula 2013. godine, Wells Fargo banka (procenjena tržišna vrednost 236 milijardi dolara) prestigla je, po kriterijumu tržišne kapitalizacije, do tada vodeću Industrijsku i Komercijalnu Banku Kine (ISBC) i postala svetski lider. Pored nje, fantastične rezultate beleže i ostale finansijske institucije iz SAD-a, poput Bank of America, Goldman Sachs-a, AIG-a i drugih. Posebno je interesantno da su ove banke samo nekoliko godina ranije bile deo vladinog programa pomoći i po tom osnovu primile ogromnu količinu sredstava (Wells Fargo 25 milijardi, Bank of America 45 milijardi, Goldman Sachs 10 milijardi i AIG 40 milijadi dolara).
Berzanski indeksi u proteklom periodu nesumnjivo su govorili u prilog tezi da je finansijska kriza u SAD-u, uslovno rečeno, prevaziđena. Akcije prethodno pomenutih kompanija ostvarivale su stabilan rast i dostigle rekordne nivoe za period od pet godina, odnosno od početka krize. Obzirom na to da se radi o niskoj osnovici sa kojom se upoređuju današnje vrednosti akcija ovih kompanija, treba biti oprezan prilikom donošenja zaključaka o konačnom izlasku iz krize. Pored toga treba se osvrnuti i na činjenicu da je većina ovih banaka opstala jer je kroz stabilizacioni program TARP (Trouble Asset Relief Program) upumpana ogromna količina likvidnih sredstava kako bi se omogućilo njihovo nesmetano funkcionisanje. Od inicijalnih 750 milijardi dolara, kako je prvobitno planirano, u finansijski sistem je kroz razne programe ubačeno oko 450 milijardi dolara. Ovaj potez vlade naišao je na opravdano negodovanje poreskih obveznika čiji je novac upotrebljen za pokrivanje gubitaka finansijskih institucija nastalih kao rezultat hazarderskog poslovanja na hipotekarnom i tržištu derivata.
Finansijski derivati ili kako ih Voren Bafet naziva ‘‘Oružije za masovno finansijsko uništenje’’ predstavljali su pravu atrakciju u periodu pre krize. Jedan od glavnih razloga za to je potpuno odsustvo regulative. Rasprava o regulaciji ovog tržišta inicirana je još 1998. godine kada je nezavisna komisija za kontrolu tržišta derivata uočila prve nepravilnosti i o tome napisala detaljan izveštaj koji je uputila Kongresu. Međutim, glavne apologete liberalnog tržišta, tadašnji direktor FED-a Alan Grinspen i sekretar Ministarstva finansija Rober Rubin, uspeli su da lobiranjem u Kongresu stave moratorijum na uvođenje regulative sve do Dod-Frenk Akta (Dodd-Frank Wall Street Reform and Consumer Protection Act).
Kako bi se posledice krize brže i bezbolnije prevazišle, ali i eliminisala mogućnost ponovnog nastanka, prethodno pomenuti stabilizacioni program TARP morao je biti praćen novom, čvršćom i celishodnijom regulativom finansijskog tržišta. Već 21. jula 2010. predsednik Barak Obama potpisao je predlog upućen od strane Krisa Doda i Barnija Frenka i time dao pravnu snagu novoj regulativi. Osnovni motiv, kako se navodi, jeste da se obezbedi finansijska stabilnost kroz unapređenje odgovornosti i transparentnosti finansijskog sistema. kao i da se prekine sa praksom “too big to fail”. Ostvarivanjem ovog cilja, poreski obveznici, a sa druge strane i investitori i ostali učesnici na finansijskom tržištu, bi se zaštitili od neracionalnog ponašanja finansijskih institucija. Nova regulativa sastojala se od šesnaest tačaka od kojih svaka pojedinačno obrađuje određeni finansijski sektor i kontroliše rad nadzornih organa. Dodd-Frenk Akt je naišao na razne kritike u procesu donošenja i stupanja na snagu. Interesantno je da su kritike često dijametralno suprotne, od onih da je previše strog i nepraktičan, do onih da je labav i da ne donosi nikakvu veliku promenu u sistem. Pored toga, sve češće se može čuti predlog za vraćanje Glas-Štigl Akta, uvedenog 1933. godine nakon Velike Depresije, kojim bi se potpuno razdvojili poslovi komercijalnih i investicionih banaka. Osnovni smisao jeste ograničavanje poslovnih aktivnosti komercijalnih banka na manje rizične transakcije čime bi depoziti građana bili znatno sigurniji. Obzirom da se radi o najgoroj recesiji posle one iz tridesetih godina prošlog veka ovakvi predlozi su potpuno opravdani jer ekstremne situacije zahtevaju korenite sistemske i institucionalne promene.
Izuzetno važna karika u lancu koji je doprineo kolapsu finansijskog sistema u SAD-u bile su rejting agencije. Na ovakav zaključak može se doći i samo intuitivno, ali se svaka dilema eliminiše upoznavanjem sa procedurom rangiranja hartija od vrednosti. Naime, pre rangiranja određene HOV, finansijska kompanija emitent obraća se rejting agenciji sa zahtevom za šta joj daje novčanu nadoknadu. Kako je emitentu u interesu da hartija bude što bolje rangirana, jer će tako njena tržišna vrednost biti veća, on može posredno da izvrši pritisak na rejting agenciju kako bi to postigao. Vrlo lako se može zaključiti da kao produkt ovakovog odnosa na relaciji emitent-rejting agencija, dobijamo ogroman broj visoko kvalitetnih hartija od vrednosti sa niskim rizikom i visokim prinosom.
Da se radi o izuzetno važnom problemu i značajnom faktoru nastanka krize može se zaključiti iz stavova članova komisije za ispitivanje uzroka finansijske krize (Financial Crisis Inquiry Commission-FCIC). Jednoglasan zaključak komisije je da su rejting agencije katastrofalno obavile svoj osnovni zadatak, pravovremeno i tačno informisanje investitora o kvalitetu pojedinih HOV. Kao glavnu kritiku komsija je iznela nerealno visoko rangiranje finansijskih derivata emitovanih 2007. godine na bazi hipotekarnih kredita koji su još od početka 2006. godine pokazivali značajnu nestabilnost. Pored toga čitavo poglavlje prethodno pomenute regulative (Dod-Frenk Akt) bavi se isključivo rejting agencijama. Zaštita investitora kroz strožiju i celishodniju kontrolu njihovog poslovanja jedan je od stubova na kojima se bazira prevencija nastanka nove krize. U okviru iste tačke osnovan je Biro za Zaštitu Invesitora koji će pratiti kretanja na tržištu i kontrolisati kvalitet HOV koje su predmet trgovanja.
Blagi porast indeksa nekretnina, rast zaposlenosti i ranije pomenuti oporavak finansijskog sektora nesumnjivo su signali koju upućuju na zaključak da je ekonomija SAD-u u blagom zaletu. Međutim, mnogo važnije od brzog oporavka jeste ‘‘zdrav’’ i odživ rast kako ne bi došlo do stvaranja novog mehura. Tome će sigurno doprineti čvršća regulativa i bolja kontrola, prvenstveno onih finansijskih tokova koji su najviše izloženi špekulativnim aktivnostima.
Autor: Milovan Rankov