Predsednik Sjedinjenih Američkih Država je u Africi. Nelson Mendela je na aparatima. Džon Keri je u Izraelu. Sirija bukti. Amerika je nekako u šoku što njen plan da se osloni na dobru volju talibana i Hamida Karzai oko rešavanja problema u Avganistanu ne funkcioniše. Edvard Snouden izgleda da je proveo prošlu nedelju u Moskvi kao da igra u filmu Toma Henksa the Terminal. Ipak, nekako mi se čini da u uhu čujem zloslutnu muziku koja obično prati pristup neke „filmske“ ajkule, što sugeriše da se iza valja neka krupnija priča, veća priča – neka čije je leđno peraje izbilo na površinu u poslednjih nekoliko dana, i koje polako kruži oko nas piše Dejvid Rotkof u Foren Polisiju.
I sami ste videli naznake te priče na finansijskim tržištima, kaja su se okliznula i posrnula od Šangaja do Menhetna. Videli ste i druge elemente na ulicama Istanbula i Rija. Na nju je aludirao predsednik je aludirao američkih Federalnih rezervi Ben Bernanke. Gotovo u isto vreme, videli ste u akcijama kineskih zvaničnika obračun sa labavom kreditnom politikom koja je po principu prvo pozajmi pa se pitaj da li je to dobro, kreirala ogroman mehur na svom neregulisanom tržištu banaka iz senke.
Da, velika priča o 2013 – i verovatno 2014 i 2015 – takođe je velika priča iz 2008 i 2009: finansijska kriza daleko je od kraja. Kada razgovaram sa sadašnjim i bivšim zvaničnicima Obamine administracije, odgovornim za reagovanje na finansijsku krizu, oni hvale relativno brze i politički smele korake Bušove administracije za usporavanje slobodnog pada 2009, ali oni tvrde da je dve trećine najvažnijih koraka preduzeto u mesecima nakon što je Obama postao predsednik. To nije samo ponos koji ih vodi do ovog zaključka – teške odluke u fiskalnoj i monetarnoj politici sigurno su sačuvale Ameriku od pada u drugu Veliku depresiju. (ako sumnjate pogledajte rezultate u Evropi, gde je takva odlučna akcija izostala.)
Ali, dok su oni u pravu da će istoričari jednog dana se zaključiti da je najveći deo potrebnih koraka za upravljanje krizom sproveden u Obaminoj godina, oni nisu u pravu u vezi jedne stvari. Za mnoge od presudnih mera neće se videti da su preduzete u 2009 ili 2010. U stvari, one se nisu još dogodile. I prošla nedelja je dokaz za to.
To je zato što je skoro sigurno da će najkritičniji korak preduzet da bi se tržišta spasla provalije tokom krize i da bi im se pomoglo da se oporave posle toga – odluka da se u ekonomiju upumpaju dolari kao stimulus – tek treba da u potpunosti bude odigrana. Videli smo prednosti ubacivanja $ 10 biliona dolara u ekonomije širom sveta, što je učinilo novac lako dostupnim, i oborilo kamatne stope i držalo ih prikovane na dnu. Ali, mi tek treba da vidimo kako će izgledati kad ta topla sapunjava voda bude ispumpavana iz naše kade i šta će odlazak te vode ostaviti ogoljenim.
Bernanke je napravio svesnu odluku da započne pripremanje tržišta za ovu odluku pre mnogo meseci, kada je objavio da kada u SAD stopa nezaposlenosti padne na 6,5 odsto, Federalne rezerve početi ponovo da pooštravaju svoju monetarnu politiku. Zatim je, prošle nedelje,predložio da to bude kad nezaposlenost dostigne 7 odsto i da bi tada Federalne rezerve moglepočeti da privode kraju svoju redovnu mesečnu kupovinu hartija od vrednosti od 85 milijardi dolara-meseca- pre nego što se to očekivalo. Investitori, ponašajući se kao „divlje svinje“ kako se živopisno izrazio predsednik Fed u Dalasu, Ričard Fišer, otkrile su „loš miris“ i otišle za njim, pritiskajuci tržišta i podižući cene kamatnih stopa i ranije i vise nego što je Fed procenio kao potrebno.
U međuvremenu, u Kini su, vlasti su poostrile monetarnu politiku da bi ispustile deo vazduha iz balona kineskog bankarstva. To je uplašilo azijska tržišta, a kasnije i svetskia tržišta, koji su već bili neprijatno iznenadjena zbog Bernankijevih nagovestaja, a rezultati su bili veliki gubici na berzi, previranje na tržištu obveznica i podrhtavanja koja su i danas prisutna.
Međutim, prošlonedeljni talas samo je nagoveštaj problema koji dolaze. Ovi problemi će imati nekoliko oblika. Prvi je čisto ekonomski – posledica zaustavljanja stimulansa. Ispumpavanje $ 10 biliona dolara iz privrede neminovno će izazvati rast kamatnih stopa i, ako ne bude elegantno iizvedeno uz pravilan tajming, može lako da izbaciti iz koloseka privrede čiji je oporavak još krhak. (Zaista, ako Bernanke, koji je uspeo veliki deo ove krize maestralno da moderira, pogrešno moderira ovu poslednju fazu, njegov ponovljena signalizacija nadolazećeg zaokreta u politici će biti jednako nezgrapna kao i Bušove prevremene najave o sopstvenim uspesima.)
Sjedinjene Američke Države, gde oporavak izgleda da dobija ubrzanje, a privreda je u osnovi snažna, možda će moći da izdrži malo lošiji tajming ili nervozu na tržištu. Ali druge ekonomije – ekonomije koje su osetile korist od globalnog stimulansa koji je predvodio Fed i pratećeg koordiniranog slabljenja najvećih svetskih valuta – možda su mnogo više osetljive na takve pogrešne korake. Mesta kao što su Turska, Brazil i Indonezija, da ne pominjemo slabija tržiša u razvoju, mogle bi osetiti posledice pritezanja još žešće. Investitori se već glasno pitaju koliko je njihovog nedavnog uspeha je rezultat -stimulusa. I zato što te zemlje tek sada na putu oporavka, i još uvek mesta sa realnom nejednakoscu i nerešenim strukturalnim izazovima, političke posledice predstojećih promena u globalnoj ekonomskoj situaciji mogu biti veoma ozbiljne. Politička krhkost u Turskoj i Brazilu, čiji najnoviji protesti imaju značajne ekonomske drajvere (kao i, naravno, Arapsko proleće ), sugerišu kako bi zloslutan mogao da bude razvoj situacije. Taj preokret sa stimulativnih politika na oštriju monetarnu politiku mogao bi negativno da utiče na svetske cene robe (kako potražnja usporava) će biti samo jedan od problema u zemljama u razvoju koje zavise od izvoza resursa.
Naravno, najvažnija privreda u razvoju je kineska. Vlada je počela – sa neverovatnom brzinom za novi režim – da zaustavlja svoj preoptimisticni zalet -sa-kineskim-karakteristikama. Ali, ako poteze bude vukla suviše brzo ili nedovoljno brzo i / ili da li će uz to US zatezanje pojačati pritisak na privredu (jer ima manje dolara u sistemu za ulaganje na potencijalno rizičnim mestima kao što je Kina), jedan od nekoliko unutrašnjih kineskih ekonomskih mehurića (bankarstvo, nekretnine, itd) mogao bi da pukne. Rezultat poremećaja mogaobi, zauzvrat, da uplašil globalna tržišta i posebno nove ekonomije. I, opet, ekonomski trzaji mogli bi proizvesti političke nemire. Ako bi to bili nemiri među nezadovoljnim kineskim državljanima na kineskim ulicama, to bi imalo posledice daleko izvan granica Kine. Zaista, „kinesko Proleće“, odmah bi bila najveća priča na svetu, potencijalno takav da bi uticao na promenu ravnoteže u svetu od koje bi planeti zastao dah. Iako nije izvesno da bi se u Kini mogli dogoditi nemiri u egipatskom ili turskom stilu, predsednik Ksi Đinping izgleda svestan udela koje bi njegovi potezi mogli imati , a njegova politika – poput one brazilske predsednice Dilme Rusef – sugeriše da on prepoznaje potrebu da se obrati građanima povodom žalbi zbog korupcije, partokratije, i rastuće nejednakosti.
Ipak, čak i sa prosvetljenim liderima, međunarodni sistem nije evoluirao do tačke da postoji nešto efikasnije od neformalnih mehanizma uz pomoć kojih bi se koordinirala takva masivna promena politike. Svi mogu biti u istom čamcu i svetski ekonomski lideri mogu biti u kontaktu jedni sa drugima više nego ikada ranije, ali domaći faktori određuju kako će se upravlJati monetarnom politikom, pa samim tim mogućnost isklizavanja realna.
Drugim rečima, promena je na vidiku – promena koja može da ima ekonomske i političke posledice koje će dotaći svaki kutak sveta. Način na koji će sadašnja postava političara odigrati ovo poluvreme verovatno će odrediti kako će istorija suditi o njima.A stepen u kojem shvatjua da su zavisni jedni od drugih može biti odlučujući faktor u njihov uspehu ili neuspehu. To može biti razlog zašto ne mogu da izbijem tu prokletu muziku koja najavljuje dolazak ajkule iz glave.