U nedelju 13. jula prvi put je primećena kineska mornarica u morskom prolazu između severnog Japana i istoka Rusije, u tzv. kanalu La Perouse. Razlog boravka kineskih brodova u ovim vodama nije poznat, ali pretpostavlja se da nije u pitanju zajednička vojna vežba sa Rusijom, koja je završena dan ranije. No, uprkos tome što često zaoštravaju retoriku oko arhipelaga koji predstavlja „kapiju“ Istočnog kineskog mora i potencijalno nalazište nafte i gasa, ove dve zemlje su, istovremeno, prošle godine ostvarile rekordnu spoljnotrgovinsku razmenu u vrednosti od 345 milijardi dolara. Ovo je rezultat praktično sprovedenog načela da (za sada) nema mešanja politike i ekonomije i činjenice da obe zemlje imaju preče unutrašnje, političke, demografske i privredne probleme.
Krajem prošle godine u dvema ekonomski najznačajnijim dalekoistočnim zemljama, Japanu i Kini, došlo je do promena u političkom vrhu. U Kini je, u novembru, izabrano podmlađeno partijsko rukovodstvo za koje se smatra da bi moglo uspešno da odgovori na brojne izazove koji su se javili i na unutrašnjem i na spoljnom planu. Pobedivši na decembarskim izborima, u Japanu je vladu formirala višedecenijski dominantna Liberalno demokratska partija. Po drugi put, u periodu od nekoliko godina, premijer je postao Šinzo Abe, političar poznat po svojim izrazito nacionalističkim stavovima, ali i po primeni doktrine Seikei Bunri – odvajanje ekonomije od politike.
Izbori novih rukovodstava poklopili su se sa zaoštravanjem retorike između dveju zemalja u vezi sa sporovima vezanim za status ostrva Senkaku/Diaoju i okolnih ostrva na koja obe države polažu pravo. Spor je poprimio ozbiljnije razmere kada je japanska vlada kupila ostrva od jednog japanskog državljanina i tako ih iz privatnog prevela u državno vlasništvo. Ovaj manevar je izazvao oštro protivljenje Kine i doveo do eskalacije antijapanskog raspoloženja. U suštini, ova nenaseljena ostrva značajna su jer se nalaze na strateški važnom plovnom putu koji Kinezi zovu „kapijom“ Istočnog kineskog mora i – iz pragmatičnih razloga – vlasništvo nad njima obezbeđuje širu ekskluzivnu ekonomsku zonu, kao i pravo na eksploataciju epikontinentalnog pojasa za koji se procenjuje da je bogat nalazištima nafte i gasa.
Uprkos tome što je u predizbornoj kampanji Šinzo Abe igrao na kartu nacionalizma i tvrdio da se u vezi statusa ostrva sa Kinom ne može razgovarati ni pregovarati, ubrzo po otpočinjanju mandata uputio je poziv generalnom sekretaru KP Kine, Sji Đinpingu, da se sastanu povodom ovih pitanja i nađu rešenje.
Na takav tok događaja senku je privremeno bacilo zatezanje na korejskom poluostrvu kad je Severna Koreja prošlog meseca prekinula dugogodišnje primirje sa Južnom Korejom, zatvorila zajedničku ekonomsku zonu i najavila dalju radikalizaciju borbe protiv američkog imperijalizma i njihovih azijskih saveznika, Japana i Južne Koreje, pa i po cenu nuklearnih dejstava na njihovim teritorijama.
Taj incident je na drugačiji način aktuelizovao večno pitanje odnosa snaga u regionu i omogućio SAD da, na osnovu ugovornih aranžmana kojima ovim zemljama obezbeđuje i garantuje bezbednost, osnaži svoje prisustvo u regionu i stavi do znanja svoj stav o rastućem kineskom uticaju.
Činjenica je da Kina na međunarodnom planu već duže vreme teži da promeni svoj status, da ne bude samo zemlja koja pretežno raspolaže „mekom moći“. O tom nastojanju svedoči primena novih tehnologija, poput rakete Dong Feng 21D, popularno nazvane „ubica nosača aviona“, prvog nosača aviona „Liaoning-a“, kao i njihovo uvođenje u operativnu upotrebu. Takav razvoj događaja ne odgovara ni Japanu ni SAD koje, preraspodelom snaga, slanjem dodatnih brodova i ljudstva u Aziju pod izgovorom jačanja saradnje sa svojim partnerima, pokušavaju da ograniče ekonomski, vojni i diplomatski uspon Kine i tako zadrže primat u regionu i šire.
Izazovi „abenomiksa“
Ovi spoljnopolitički izazovi došli su u trenutku kad su obe zemlje, možda i mnogo više, zabavljene unutrašnjim problemima.
Za Japan je tu na prvom mestu politička nestabilnost, a zatim česte promene ekonomske politike i nepovoljan radni položaj žena. Deflacija, visok javni dug, slaba privatna potrošnja, zavisnost od izvoza i smanjena produktivnost kombinovani sa dugoročnim faktorima, ograničenim prirodnim resursima, veoma niskom stopom nataliteta, starenjem stanovništva, nepostojanjem imigracije, i urgentnom potrebom da se obezbede stabilni izvori energije u uslovima spoljne krize i slabije spoljne potražnje, situaciju čine još komplikovanijom.
Zato je Abeova vlada mnogo više angažovana na oživljavanju posustale ekonomije, i zaustavljanju pada privrednog rasta koji je od 1970-ih godina konstantan i lavira oko 1%. Javnost očekuje da vlada sprovede suštinske, sveobuhvatne, efikasne i inovativne reforme koje će pokrenuti Japan i obezbediti mu stabilan rast, ali i da otkloni problem zagađene životne sredine.
Popularno nazvan „abenomiks“ ekonomski program japanskog premijera, razvijen u saradnji sa vodećim svetskim ekonomskim stručnjacima oslanja se na značajno štampanje novca i fiskalne stimuluse kako bi se podstakla ulaganja i privatna potrošnja izazvao je prtivrečne komentare u zemljama G 20 ali nema uticaja na odnose sa Kinom.
U kontekstu regionalnih odnosa, u prvom redu odnosa prema Kini kao najvećem rivalu, Abeova vlada je dosledna u svom odvajanju ekonomije od politike i forsiranju pristupa za razvijanje „obostrano korisnih odnosa zasnovanih na zajedničkim strateškim interesima“. I zaista, ovaj pragmatizam ima svoje utemeljenje – prošle godine je spoljnotrgovinska razmena između dve zemlje dostigla 345 milijardi dolara.
Istovremeno, Abeova vlada je istrajna i u razvoju „strateškog partnerstva“ sa SAD. Budući da Japan nema mogućnosti da samostalno ograniči moć Kine, ovo savezništvo smatra „prirodnim odgovorom“.
Više ekologije manje naoružanja
Unutrašnji izazovi sa kojima je suočena Kina razlikuju se od japanskih, i vezani su za reformu Partije, iskorenjivanje korupcije koja je sve prisutnija u njenim redovima, ali i zahteve da se približi građanima, tako što će doprineti poboljšanju uslova života. Iako poslednje tri decenije Kina beleži snažan ekonomski rast, njeni regioni su i dalje neujednačeno razvijeni. Socijalna raslojavanja su velika, građani traže rešavanje problema u oblastima koje su od životnog interesa: obrazovanju, zapošljavanju, socijalnoj zaštiti, bezbednosti hrane i obezbeđivanju zdrave životne sredine. Dodatno unutrašnje opterećenje predstavlja činjenica da je, usled sprovođenja politike jednog deteta, kinesko stanovništvo u znatnoj meri ostarilo što je uslovilo snažan pritisak na penzione fondove. Bez sumnje, pitanje dalje opravdanosti sprovođenja ove politike uskoro će postati imperativ.
Iako se predviđa da će kineski ekonomski rast do kraja decenije ostati stabilan na oko 7%, trend stagnacije svetske ekonomije i smanjenje potražnje za kineskom robom u inostranstvu otvaraju pitanje mogućnosti održivosti stabilnog ekonomskog rasta a samim tim i jačanja nezadovoljstva na unutrašnjem planu i manjih mogućnosti za ulaganje u razvoj vojnih kapaciteta i osiguravanje statusa regionalne sile.
Svi ti unutrašnji i spoljašnji faktori uzeti zajedno upućuju na to da će povremena zaoštravanja u relacijama dve azijske sile u dogledno vreme pre biti izuzetak nego pravilo i da će osnovno načelo odmeravanja snaga u skladu sa tradicijom biti pragmatizam.
Ivona Lađevac
broj 97, maj 2013.