Ideje da iza sadašnjih protesta u svetu stoji narasla srednja klasa koja traži demokratiju nisu sasvim osnovane pišu ekonomisti Daron Ačemoglu i Džejms Robinson. Iako postoji korelacija između rasta prosperiteta i jačanja demokratije, proteste koji su doveli do demokratskih promena i jačanja demokratije (uključujući tu i širenje političkih prava na srednju klasu) vodili su radnici, studenti i zemljoradnici.
Popularna interpretacija tekuć́ih protesta u Brazilu, Turskoj i drugim zemljama, kao i u slučaju Arapskog proleća, je da se kroz prizmu teorije modernizacije Sejmora Martina Lipseta, očekuje da demokratija automatski proizilazi iz prosperiteta.
Postoje mnoge varijante te teorije, ali ona koja je izgleda najpopularnija tvrdi da je demokratija luksuzno dobro kojem stanovništvo, posebno srednja klasa, tezi kad postane dovoljno prosperitetna, da se ne bi stalno brinula o svom opstanku i mršavoj ekonomskoj egzistenciji. Dakle, kaže dalje teorija, pritisak za uspostavljanje demokratije i demokratizaciju će doći tek kada se pojavi prosperitetna srednja klasa.
Ovaj stav se ne samo da se često navodi na stranicama The Economist i The New York Times, vec ga je sada moguće naći u svim turskim medijima. To možda odražava snagu, ili u najmanju ruku prijemcivost teorije modernizacije.
Ali postoji još jedna interpretacija. Ovaj stav takođe boji aktuelne dogadjaje ali u nešto benignijim nijansama. U skladu sa ovim pogledom, premijer Redžep Tajip Erdogan i njegov AKP su odgovorni za turski ekonomski bum čime su kao neizbežan nuzprodukt posejali i seme trenutnog nezadovoljstva, koje prati postavljanje ekonomije na čvrste osnove.
Iako AKP i premijer zaslužuju priznanje za turski ekonomski bum u poslednjih 12 godina (čak i ako je slika složenija i nijansiranija), ovaj stav je i netačan i banalizuje proteste.
I to iz više razloga.
Prvo, i pored velike intuitivne privlacnosti (naročito kod dobro obrazovane srednje klase već sklone da sebe vidi kao preteču svih dobrih stvari, uključujući i demokratiju), Lipsetova teorija modernizacije jednostavno nema empirijsku podršku.
Iako rani radovi Lipseta i ostalih, naročito i pre svega radovi Roberta Baroa, daju naznake podrške ovoj teoriji, oni uglavnom pokazuju statističku podršku zaključku da su demokratije prosperitetnije.
U skorije vreme, naš zajednički rad sa Sajmonom Džonsonom i Pjerom Džaredom razmatrao je odnos između promena u demokratiji i promena dohotka po glavi stanovnika (sa ili bez instrumentalnih promena u prihodima po glavi stanovnika). Dokazi su bili prilično ubedljivi: nema pozitivnog uticaja prihoda po glavi stanovnika na demokratiju. To se pokazalo kao tačno kad se fokusiramo na petogodišnje, 10-godišnje ili dugogodišnje promene, i to kako u posleratnom uzorku tako i tokom čitavog 20. veka. Pronašli smo istu stvar i u jednom kasnijem tekstu kada smo pravili razliku izmedju tranzicije ka demokratiji i razgovoru o njoj i vidjenju demokratije, i pažljivije modelirali njihovu medjuzavisnost.
Naravno, ovo ne mora biti poslednja reč na tu temu. Ali dokazi izgleda prilično jasno pokazuju da ako se nađu empirijski dokazi za kauzalni uticaj rasta blagostanja na prosperitet demokratije, to će morati da bude mnogo sporije delovanje, možda duže od 50 godina. Mi smo tvrdili da takve interakcije možda postoje ali ne odražavaju snage modernizacijskog tipa, vec zajedničku ko-evoluciju prosperiteta i demokratije, koje se sreću na u nekim kritičnim trenucima.
U suštini: 10-godišnji rast prosperiteta neće doneti demokratiju ili kreirati velike proteste za demokratskije politike sam iz sebe ili sam po sebi, bilo da je reč o Brazilu ili Turskoj.
Drugo, ne samo u poslednjih nekoliko primera, vec kroz istoriju, demokratija se pojavljuje i stiče čvršći koren zbog protesta i zahteva prethodno obespravljenih ili isključenih – ili smo bar tako mi tvrdili u našoj prvoj knjizi, Ekonomsko poreklo diktature i demokratije.
Iako srednja klasa igra ulogu u procesu demokratizacije, često nije pokretač protesta ili čak njihov glavni katalizator. Demokratija je stigla u autoritarne režime sa visokim privrednim rastom, kao što su Južna Koreja i Tajvan ne zbog želje ili postupaka srednje klase, vec zbog efektivnih protesta, u lice represije i ponekad nasilja, u organizaciji studenata i radnika. U Britaniji, čak i kljucni Prvi reformski zakon iz 1832, kojim su proširena glasačka prava na srednju klasu, nije bio rezultat protesta srednje klase, već nemira koje je organizovao kapetan Sving širom zemlje među poljoprivrednicima kao što je sugerisano u Ekonomskim osnovama diktature i demokratije, a nedavno i u papiru Toke Aidt i dokumentima Petera Jensena.
Treće, sa paralelama između Brazila i Turske (i Bugarske, Indonezije, Indije i arapskog proleća) ne treba preterivati. Naravno videli smo proteste u svakom slučaju. Takođe je tačno da u svakom slučaju oni odražavaju izneverene nade i razočarenja vladom koja nije predstavnik stanovništva u celini, kao što tvrdi. Ali u osnovi, oni imaju različite okidače i različitog su porekla. Oni su takođe izazvali različite reakcije.
U Brazilu su počeli zbog povećanja cene autobuske karte, ali odražavaju dublje opšte nezadovoljstvo, jer društveni proces reforme koji je započeo Lula i nastavila njegova naslednica Dilma Rusef, iako su smanjili nejednakost i siromaštvo, nisu ispunili nadanja koja su podstakli i nisu promenili fundamentalno korumpiranu prirodu politike.
U Turskoj su počeli kao protesti da se zaustavi uništavanje jednog od retkih preostalih parkova u Istanbulu, ali su se ubrzo pretvorili u proteste protiv autoritarnog stila vladanja premijera Erdogana, i možda ugrožavanja određenih sekularnih sloboda koje mnogi Turci neguju.
Reakcije su bile veoma različite, takođe. Predsednica Rosef, možda zbog svoje predistorije političkog aktiviste, na drugom kraju policijske brutalnosti i mučenja, ili zbog svoje izborne baze, bio je mnogo više predusretljiva prema protestima, čak i kada su se oni otimali kontroli. Premijer Erdogan je zauzeo mnogo beskompromisniji, polarizujući konzervativan stav protiv protesta.
Posledice će u svakom od ovih slučajeva verovatno biti drugačije. Iako već postoje ustupci demonstrantima u Brazilu, protesti verovatno neće promeniti postojeću političku sliku. Što se tiče Turske, mi verujemo da ovo može biti jedan od važnih definišućih trenutaka za tursku mladu demokratiju.
Već postoje naznake da bi nešto takvo moglo biti na putu. Mejnstrim mediji, koji su prethodno pružali nepokolebljivu podršku vladajućoj AKP, sada su puni priča u kojima se govori sa simpatijama o demonstrantima i autorskih tekstova o tome kako je preoštar stav premijera nepotrebno polarizovao situaciju. Možda su stvari već počele da se menjaju ….
(Ali oprez: mislimo da će se stvari verovatno pogoršati pre nego što se poboljšaju, pogotovo jer će protesti i reakcija vlasti polarizovati društvo još više, i to se sigurno već dešava i verovatno će nastaviti da se intenzivira još neko vreme).
DARON AČEMOGLU, DŽEJMS ROBINSON