Na pamet mi pada nekoliko slučajeva, u kojima me je čitanje ekonomskih blogova nagnalo da sasvim promenim svoju poziciju. Bilo je i slučajeva kada se moja perspektiva ne bi u potpunosti preokrenula, ali se nakon čitanja nekih ekonomskih blogova iznijansirala i pomešala s tuđim stavovima.
Postoji u svetu dosta stručnjaka koji propovedaju ekonomske nauke, a tu je s njima, da nesreća bude veća, i neizbežna pristrasnost. Voleo bih da mislim kako im nisam podložniji od bilo koje prosečne osobe. Ipak, ima i dosta slučajeva kada me je neka razumna argumentacija nagnala da promenim mišljenje po nekom pitanju. Pokušavajući da se prisetim, na pamet mi pada nekoliko slučajeva, u kojima me je čitanje ekonomskih blogova nagnalo da sasvim promenim svoju poziciju. Naime:
1. Tajler Kauen me je ubedio da je Velika Stagnacija realnost.
U početku sam bio veoma skeptičan. Navodeći spori rast produktivnosti kao dokaz o stagnaciji tehnologije nekako mi je izgledalo kao da je u pitanju biznis ciklus (RBC*) niskog intenziteta, kao i aktuelni bum produktivnosti/ proizvodnje trajnih dobara. Ali, Tajler je ponudio dva dokaza zbog kojih sam promenio mišljenje. Prvo, da stagnacija nije samo tehnološka već je utemeljena i na resursima – uskoro će nam ponestati netaknutih prirodnih bogatstava kao i prednosti dobitaka lako stečenim obrazovanjem – ovo je prva ključna stvar. Druga je da se, za razliku od RBC modela, Velika Stagnacija uglavnom može povezati sa tehnološkom stagnacijom koja je tako evidentna: energijom. Kako se okončava era jeftine nafte tako je, istovremeno, počela Velika Stagnacija. Ona je previše upečatljiva da bi se mogla ignorisati, mada i dalje sumnjam da globalizacija može uticati na faktor ukupne proizvodne produktivnosti (TFP**).
[(RBC*, ciklus realnog poslovanja: Period koji protekne od stvarnog novčanog izdatka za nabavke do naplate potraživanja koja proizlaze iz prodaje dobara i usluga)
(TFP**, Total-factor Productivity, u ekonomiji: indikator ukupne faktorske produktivnosti tj. efikasnosti svih proizvodnih inputa.Pokazatelj ukupne produktivnosti: odnos proizvoda (Q) i svih uloženih inputa (I), pokazuje: doprinos svih inputa u stvaranju outputa. Koliko će se promeniti obim proizvodnje kada se poveća količina svih inputa u istoj ili različitoj srazmeri. Izražava se preko proizvodne funkcije, koja pokazuje maksimalnu količinu proizvoda koja se može ostvariti sa datom količinom inputa, uz primenu najefikasnije raspoložive tehnologije u određenom vremenskom periodu)]
2. Pol Krugman me je ubedio kako američka politika uglavnom ima veze sa rasom i američkim Jugom.
Odrastao sam u verovanju da se američka politika tiče klasnih slojeva; republikanci su bili stranka bogatih dok su demokrate na strani siromašnih. Roditelji su mi to govorili, isto kao i moji nastavnici. Ipak, iako i dalje mislim da su inače značajna klasna pitanja marginalizovana, sada takođe mislim i da su rasa i nasleđe civilizacije potekle iz američke Konfederacije još više bačeni na margine, premda su vrlo bitni. Pol Krugman me je osnovi ubedio u to još početkom 2000-ih, iako se u današnje vreme čini da je svako obrađivao ovu temu. Krugman, međutim, i dalje pametno govori o stvarima koje se tiču rase i politike.
3. Aleks Tabarok i Met Iglesijas ubedili su me u krah sistema patenata i njihove zaštite (bitnog faktora za bolju tehnologiju/ produktivnost/ profit).
Odrastao sam u ljubavi za patente i inovacije koji su – javna dobra! Nagradimo pametne za njihov naporan rad! Ali, pošto sam pročitao dosta njihovih blog-postova o zloupotrebama sistema, počeo sam da verujem kako je savremeni američki patentni sistem suštinski propao, i da mu je potrebna sveobuhvatna reforma. Shvatio sam i to da mnogo patenata – možda čak i većina njih – pravi više štete nego koristi.
4. Svekolika ekonomska blogosfera ubedila me je da je Reinhart-Rogoff* teorija doživela potpunu propast.
Ne stidim se da priznam da sam i ja u jednom trenutku kupio priču koju su njih dvoje napisali. Kako R&R navode da je 90% duga u odnosu na BDP problematično za dalji rast, i, kao u priči, visoki dug i spori rast poklopili su se tada u Japanu. Ailo je i teorijskih razloga za verovanje u relaciju “negativni rast-dug”, pa sam pretpostavio da R & R uradili svoj domaći zadatak; takođe sam bio ubeđen u njihov stav da finansijska kriza naknadno produžava recesiju. Zato sam prihvatio njihov broj “90%”, mada sam napravio neke rezerve usled opšte teškoće izvlačenja bilo kakvih zaključaka iz te vrste podataka. Ali onda … pa, ostalo je istorija. Postovi Majlsa KimbalaMilesa na tu temu bili su verovatno najubedljiviji od svih. Rajnhart-Rogof teorija o “90%” danas je poprilično i definitivno mrtva.
[*Reinhart-Rogoff teorija tj analiza ili “Rast u doba duga”: ekonomska analiza dvoje američkih ekonomista sa Harvarda, Karmen Rajnhart i bivšeg glavnog ekonomiste MMF-a Keneta Rogofa; izdata u američkom akademsko-ekonomskom časopisu ‘The American Economic Review’ 2010. godine.Osnovna ekonomska teorija koju zastupa njihova analiza glasi da države, kada imaju dug koji dostigne granicu od 60 % BDP-a, gube godišnje 2 postotna poena rasta, a ako dug dođe do 90 % državnog BDP-a onda je ekonomski rast prepolovljen. Kada se isprave sve greške u Reinhart-Rogoff analizi, dolazi se do podatka da visoki državni dug podrazumeva niži ekonomski rast, iako postoje izuzeci od tog pravila – što, u ekonomskom pogledu, ruši zaključke ove ekonomske analize. Svoju grešku R&R će delimično priznati prebacujući krivicu na grešku u korišćenju programa Microsoft Excela, ali će ostati pri zaključku svoje analize.
Reinhart-Rogoff analiza je, nakon priznanja MMF ekonomista početkom 2013. godine, druga priznata analitička greška povezana s MMF-om po pitanju nametanja drastičnih mera štednje državama u dugovima koje su dovele do drastičnog povećanja nezaposlenosti. Ubrzo po izlasku u medije, ova analiza će u svetu zahvaćenom svetskom finansijskom krizom postati jedna od najcitiranijih dela među političkim i ekonomskim liderima koji se zalažu za ekonomsku politiku državne štednje. Ovu analizu će, s časnim izuzecima, citirati svi najvažniji američki i zapadnoevropski časopisi kao npr The Economist, Wall Street Journal, Financial Times, Forbes, Le Monde, Il Sole, Frankfurter Allgemeine, Ultimo Segundo, Asia Times. Naposletku, ova analiza vrlo brzo postaje ekonomska dogma o potrebi štednje tako da su je u svojim nastupima citirali političari kao što je ministar ekonomije Evropske Unije Oli Ren ali i američki republikanski političar Pol Rajan. Samo 10 dana nakon što je Oli Ren citirao Reinhart-Rogoff analizu na sastanku u Međunarodnoj radničkoj organizaciji, rečima:
„Očekuje se da će doći u Evropi do stabilizacije državnog duga tek u 2014. godini i to na visini iznad 90 % BDP-a. Ozbiljno istraživanje je otkrilo da tako visok državni dug predstavlja stalni teret za ekonomski rast…“
u javnost izlaze podaci da je analiza utemeljena na pogrešnim podacima. Tokom provere podataka korišćenih u Reinhart-Rogoff analizi otkriveno je, za početak, da su se podaci za 5 od 20 analiziranih država izgubili tokom analize, a potom je otkriven još veći broj drugih, važnijih grešaka )]
5. Ramez Naam me je ubedio kako je razvoj korišćenja solarne energije zaista dobra i prava stvar.
.
Ranije sam zastupao uvreženi stav kako bi, da nema velikih državnih subvencija, troškovi proizvodnje solarne energije uvek bili previsoki da bi se isplatili i bili održivi kao alternativni izvor energije. Nade u razvoj alternativnih izvora energije dosad sam uvek polagao na nuklearnu energiju i, možda, u napredne načine korišćenja biogoriva. A onda mi je Ramez Naam, u samo jednom svom postu, srušio ceo pogled na svet. Naravno da se trendovi mogu zaustaviti, ali taj trend isuviše dugo traje i previše je jak da bi bio samo prolazni talas entuzijazma. Solarna energija je prava stvar i u ogromnom je zamahu. Ako se ceo trend bude još samo malo održao, ubrzo ćemo stići do tačke u kojoj će solarna nesubvencionisana energija postati jeftinija od uglja – ovo će se dogoditi možda za oko pet godina.
Bilo je i slučajeva kada se moja perspektiva ne bi u potpunosti preokrenula na drugu stranu, ali se nakon čitanja nekih ekonomskih blogova iznijansirala i pomešala s tuđim stavovima. Na primer:
6. Stiv Vilijamson me je ubedio da je makro polje strukturno naginje ka monetarizmu*.
Ne mogu tačno da nađem post(ove), mada u njima Vilijamson ističe kako makroekonomisti centralnih banaka imaju jaku pobudu da biraju i promovišu modele u kojima su nezavisne, aktivne centralne banke najvažniji upravljački mehanizam za makroekonomsku stabilnost. S obzirom da veliki procenat vrhunskih makroekonomista radi u centralnim bankama, ovaj njegov stav nipošto nije trivijalan. Iako sam odškolovan kao porilični monetarista (Majls Kimbal i donekle Bob Barski), Vilijamsonova dobra poenta me je nagnala da malo zastanem. I mada je, naravno, ova poenta pomalo i cinično-marksistička, ona je, u svakom slučaju – dobra.
(Monetarizam*, Teorija i praksa kontrolisanja ponude novca kao glavnog metoda stabilizovanja ekonomije)
7. Pol Krugman me je ubedio kako je japanski finansijski stimulus iz 90-tih iamo i nekih pozitivnih ishoda.
Živeći u Japanu sredinom 2000-ih, kao došljak sam sa sobom poneo i uvrežen stav (svih stranaca) da je fiskalni stimulans Japana potpuni gubitak i katasrofa, vođen klijentelističkom potrošnjom u građevinarstvu i korumriranošću političara japanskog LDP-a, što je dovelo dotle da se betoniraju korita reka kako bi se preko njih – po svaku cenu – gradili mostovi. Iako još uvek verujem da u vezi te teme na Krugmanovom blogu postoji tona bespotrebnog otpada, neki njegovi podaci pokazuju koliko su dve japanske recesije tokom 90-tih zapravo bile blage, i to uprkos neverovatnoj ozbiljnosti finansijske krize koja je tada vladala ovom zemljom. Ovo je Krugmanov jak argument. Iako i sad verujem da enormna novčana potrošnja iz japanskog budžeta tokom 1990-tih izgleda pokazala kako se ova intervencija nije isplatila, ispostavilo se da Krugmanovi uvidi i nisu toliko beskorisni kao što sam isprva mislio.
Ovo su neki od primera kojih sada mogu da se prisetim. Nema ih mnogo, ali nije da ih nema. Najbolje moguće pretpostavke, mada ni one nisu svemoćne.
Koji su vaši primeri? Poruka ostalim blogerima: slobodno dajte i svoje liste (Napomena: Da biste sačinili listu, nečiji blog mora da zaista promeni vaš početni stav o nekoj temi, a ne samo da vas ubedi u poziciju o kojoj, od samog početka, niste imali nikakav stav!)
Noah Smit, je ekonomista, redovni kolumnista the Atlantic i vodi Noahpinion blog: Economics, neologisms, and distraction from productive activity
(priredio: Milan Lukić)