Selo nije idilično utočište od razočaranja gradom, niti garantuje uspeh. Pokretanje posla na selu mnogo košta, pogotovo ako se ne dolazi na „svoje“, i zahteva mnogo različitih znanja. Srpski seljak je „multipraktik“, on mora da zna i agronomiju i ekonomiju i meteorologiju… Ko na selu traži usamljenost, taj je pogrešio adresu, a najnepoželjniji su oni kojima je smisao svega samo u sopstvenom interesu, jer selo nema perspektivu u individualizmu, niti individualisti u selu.
Gde je selo u globalnom selu? U Srbiji, uprkos putevima koji vas pre nagone da odustanete od cilja nego da do njega dođete, selo nije tako daleko kao što nam se na prvi pogled čini. Susret urbanog i ruralnog najprepoznatljiviji je u doživljaju tradicije, koja je za mnoge gradske porodice i dalje deo ruralne kulture. „Čim pomenemo tradiciju odmah pomislimo na folklor, pirotski ćilim ili seosku hranu, a malo ko će, i među samim Beograđanima, pomisliti na urbana obeležja kao nešto što preovlađuje u našem kulturnom nasleđu“, smatra Suzana Đorđević Milošević, koordinator TEMPUS projekta za uspostavljanje balkanske akademske mreže za edukaciju u oblasti ruralnog razvoja. „Kulturološki jaz i dalje nije tako veliki, ali jeste opasnost da se on produbi. Sve manje nas iz grada imamo nekoga na selu. Sve manje je rodbine koju posećujemo i sa njom učestvujemo u seoskom životu. Dok smo imali bake i deke na selu, doživljavali smo ga drugačije. Sada je ta slika uprošećena – neki proplanak, neka nacionalna šara, neko nacionalno jelo – i ništa više“.
Selo se u domaćoj javnosti najčešće seljaka iz krajnosti u krajnost. „Seljak je ili paor ili farmer, on živi ili na ognjištu, ili na farmi. To nije ni ognjište, ni farma, već poljoprivredno gazdinstvo. Nama je selo s jedne strane svetinja, a sa druge sinonim za sve najvulgarnije i najzaostalije“, komentariše Natalija Bogdanov, profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Ta podvojenost između mistifikacije i vulgarizacije uspešno buja i bez pesticida, jer živimo u državi pobrkanih vrednosti i identiteta. „U ovoj zemlji svi su negde privremeno i u nečemu privremeno. To je i seljak koji je privremeno bio građanin dok nije ostao bez posla, pa je sad privremeno poljoprivrednik dok iščekuje da proradi propala fabrika i opet postane građanin. On životari u toj nadi, umesto da se suoči sa relanošću i pokuša da iz nje dobije najbolje što može“, kaže Bogdanov.
Tako funkcioniše i dobar deo institucija i struke kada nekritički prihvataju projekte koji se kopiraju od sela u Ruandi, do sela u Srbiji, saglasne su naše sagovornice. Strani eksperti, koji gotovo ništa ne znaju o lokalnim uslovima, sa njima ne stižu da se upoznaju jer su ovde privremeno, ali su zato posledice takvog pristupa dugoročne. „To nije njihov problem, već nas koji ovde živimo. Mi smo ti koji bi trebalo da taj novac za projekte iskoristimo da ih prilagodimo što više našim uslovima, jer nećete svakih mesec dana biti u prilici da dobijete dva miliona evra za unapređenje stočarstva, ili malih gazdinstava, seoskog turizma, prerade na gazdinstvu… Na žalost“, ističe Bogdanov, „nema tih fondova koji mogu da isfinansiraju naš nemar“.
Uverenje da je obavezno grad taj koji treba da podučava selo, jeste puki stereotip, tvrdi Đorđević. „Urbana znanja su samo bolje klasifikovana i prezentovana na jedan prijemčiv način. Jezik kojim pričaju ljudi iz urbanih i ruralnih sredina je različit, ali su potrebe iste. Možemo da naučimo ljude na selu da gradskim jezikom objasne celom svetu šta imaju i šta mogu, ali da ih naučimo suštini života – to znanje pre leži kod njih koji su više nego mi u kontaktu sa realnošću, sa resursima i zemljom. Naravno da bi bilo najbolje da se te stvari kombinuju, i da se iskustva moderne komunikacije prenesu selu koje je još uvek prilično zatvoreno prema svetu. Takva međusobna saradnja bi mogla da kreira neki novi kvalitet. Zato mi jako teško pada što se često srećem sa onima koji na selu ne vide ni ljude, ni probleme koje imaju, već samo svoj izvor prihoda. Ne možete zato što je neko prebrojao da nema dovoljno stanovnika, te ljude odmah da otpišete kada planirate put, vodovod, ili mobilnu telefoniju. I da ih tako dodatno udaljite, gurnete još dublje u siromaštvo jer ne proizvode tržišne viškove i da ih, kao jedan naš bivši ministar etikatirate kao „hobi-farmere“. Siromaštvo nije hobi, niti se odgovori za selo mogu tražiti u statistici, koja često može da zavede“.
Velike razlike na malo kilometara
Uprkos manjkavostima domaće statistike jasno je da je Srbija prema evropskim merilima nisko urbanizovana zemlja, gde ruralna područja čine 85% terirorije, ruralno stanovništvo više od polovine populacije, ali koje stvara tek dve petine BDP-a. Nizak nivo urbanizacije nije samo posledica manjka gradskog stanovništva već i loše infrastrukture van glavnih urbanih centara, što mnoga ruralna područja čini nepoželjnim za ekonomska ulaganja. Stoga je selo već decenijama izvoznik radne snage u gradove, brže stari od grada, zaostaje po učešću radno sposobnih, lošije se školuje i leči. Stanovništvo se i dalje prevashodno oslanja na primarnu poljoprivrednu proizvodnju koja u nekim regionima premašuje trećinu društvenog proizvoda i obezbeđuje više do trećine ukupne zaposlenosti. Ovako visoka zavisnost ruralnog stanovništva od poljoprivrede svrstava Srbiju u red najagrarnijih zemalja Evrope, a skoro dve trećine siromašnih živi u ruralnim sredinama.
Ipak, nije život u svakom selu isti jer ruralne oblasti u Srbiju karakterišu ogromne razlike na samo par stotina kilometara, a koje direktno ukazuju na njihovu povezanost sa urbanizacijom sela. U Vojvodini gotovo dve trećine domaćinstava proizvodi višak za tržište, dok je u jugistočnoj Srbiji to u stanju manje od četvrtine. Vojvođanska seoska domaćinstva svoje proizvode prodaju preko zadruga, lokalnim preduzećima za otkup ili direktno prerađivačima, dok je pijačna prodaja gotovo isključivi način prodaje mlečnih prerađevina, meda, prerađevina od voća i povrća, koji su osnovni proizvodi gazdinstava u brdsko-planinskom području. U uslovima krize pokazalo se da joj najbolje odolevaju gazdinstva srednje veličine, mešovitog tipa, diversifikovanih poljoprivrednih prihoda i gde je nosilac domaćinstva fakultetski obrazovan. Međutim, dve trećine seoskih domaćinstava nema tržišne viškove, svega nešto preko 6% ima diplomu više škole i fakulteta, a samo 3% ima privatni posao koji upošljava i druge. Takvih je najviše u trgovini i poljoprivredi, a neznatan broj u industriji. Oko petine ruralnog stanovništva bavi se privatnim poslom koji ne upošljava dodatnu radnu snagu, i to najviše u poljoprivredi i u daleko skromnijem broju u trgovini i građevinarstvu. Hronični problem za pokretanje većeg broja proizvodnih programa je nedostatak kapitala, budući da je svega 5% gazdinstava koristilo namenska sredstva iz lokalnih i republičkih fondova, dok je 80% oslonjeno samo na skupe pozajmice komercijalnih banaka.
Foto: Charles Cather
Ovakvo stanje, kao i preliminarni rezultati najnovijeg popisa na osnovu kojih je već sada jasno da nijedan ruralni region ne beleži demografski rast, ukazuju da je migracija gradskog stanovništva na selo i dalje na nivou pojedinačnih slučajeva a ne trend, konstatuje Natalija Bogdanov. Pored penzionera koji dolaze na selo kako bi ustupili stanove u gradovima svojoj deci, i onih koje se vraćaju porodičnim imanjima jer su propala preduzeća u kojima su radili, na selo dolaze i mladi ljudi. „Najčešće su to oni koji su potekli iz tih sredina i koji nakon završenog školovanja odlučuju da nastave porodični posao na imanju, upošljavaju mlađu radnu snagu i bolje su socijalno povezani zahvaljujući kontaktima koje su stekli tokom školovanja u gradu. Drugu grupu čine mladi ljudi odrasli u gradu, često bračni parovi, koji se nisu integrisali u urbano tržište rada, imaju holističke predstave o seoskom životu i mahom započinju organsku proizvodnju (ali retko u komercijalne svrhe, jer su za to potrebna veoma velika ulaganja), usluge u turizmu ili neke druge vrste poslova u uslužnom sektoru. Najmanje je onih koji dolaze sa nekim iole većim kapitalom, a kada se to i desi, evaluacija prethodnih programa EU koji su bili usmereni na podršku uspostavljanja malih biznisa u sredinama u unutrašnjosti pokazuje da se, na žalost, ti poslovi – čim zažive – prvom prilikom sele u gradove“, kaže Bogdanov.
Ne gradi se štala iz kuće, nego kuća iz štale
Odluka da se beskrajno čekanje na posao na gradskim biroima rada zameni egzistencijom na selu je pametna, smatra Drago Cvijanović, direktor Instituta za ekonomiku poljoprivrede. „Svaki čovek koji hoće da radi može sebi obezbediti posao u ruralnoj sredini, egzistenciju za porodicu i prehrambenu sigurnost“. Srbija ne može da se razvija ako će selo ostaviti u zapećku, a da bi se stimulisao ne samo povratak već i dolazak na selo neophodno je da država, pored većeg ulaganja u putnu infrastrukturu, mere agrarne politike u potpunosti prilagodi tom cilju. „Sistemskim zakonima treba stimulisati razvoj svih delatnosti koje imaju komparativnu prednost u Srbiji ili u okruženju. Tamo gde nema slobodnog obradivog zemljišta treba da iznajmi zainteresovanima državno zemljište, sa mogućnošću da se ono da u trajno vlasništvo drugom ili trećem kolenu, ukoliko ostane na njemu. Posebno je važno da se donese Zakon o nasleđivanju i korišćenju zemljišta, kako bi se sprečilo da se na kvalitetnom poljoprivrednom zemljištu grade tržni centri, a pri tom nam se gomilaju napuštene seoske kuće. Kroz mere agrarne politike treba stimulisati promenu rasnog sastava, sortnog semena i autohtonih sorti kako bi se podigla tržišnost naše proizvodnje. Fiskalnom i kreditnom politikom treba podstaći proizvodnju u svim objektima, koji mogu da funkcionišu po sistemu franšiza, i one proizvode koji su specifični za određeno područje, dobrog i ujednačenog kvaliteta i koji mogu biti profitabilni na stranom tržištu. Za takvu proizvodnju se isplati dati kredite sa višegodišnjim grejs periodom i kamatom koja će biti stimulativna za dalji razvoj, ali pod uslovom da se proizvodi po tehnološkom sistemu koji zahteva onaj ko robu plasira na tržištu. Sve proizvode koje to gazdinstvo dodatno plasira kroz svoju turističku ponudu, na primer, treba osloboditi svih nameta. Da bi neko razvijao posao na selu mora se uvažavati ekonomska logika – entuzijazam prođe, i ne možemo da očekujemo da će ljudi raditi za jedan dolar, kada naš mentalitet nije kao u nekim azijskim zemljama“.
Cilj ruralnog razvoja nije oslonac na primarnu proizvodnju već njeno povezivanje sa što većim brojem delatnosti koje će uspešno valorizovati celokupan potencijal jedne teritorije. „Poljoprivreda ima problem sporog obrta kapitala, to je sezonska proizvodnja i zato moraju da postoje dodatne delatnosti“, objašnjava Cvijanović, što zahteva specijalizaciju proizvodnje, što veću fazu prerade, organizaciju i ineteresno povezivanje. „U lokalnoj zajednici, na koju su ruralna domaćinstva i upućena, treba da postoje stručne službe koje će pomoći onome koji je došao da nešto pokrene, da što pre otvori preduzeće, da udruženja koja nisu pravni subjekti mogu da organizuju proizvodni lanac i povežu sa sličnim proizvođačima, da postoji turistička organizacija koja će napraviti kategorizaciju turističke ponude, i sve to povezati u jedan organizovani sistem. Ništa lokalnoj zajednici ne znači da izgradi bazen a pri tom ima zapuštene i neobrađene oranice, napuštene seoske kuće, i nema nijednu fabriku. Jer, nikada domaćin ne pravi štalu iz kuće, nego kuću iz štale“.
Selo nije idilično utočište od razočaranja gradom niti garantuje uspeh, poručuje Suzana Đorđević Milošević. „Mladi ljudi, posebno oni visokoobrazovani, treba da pokušaju da sebe nađu u svom poslu i da se u njemu ostvare, da steknu odgovarajuća iskustva i veze, jer ako sa takvim „prtljagom“ dođu na selo to je veći kvalitet i za njih i za seosku zajednicu. Pokretanje posla na selu mnogo košta, pogotovo ako ne dolazite na „svoje“, i zahteva mnogo različitih znanja – srpski seljak je „multipraktik“, on mora da zna i agronomiju i ekonomiju i meteorologiju…Treba početi od malog i korak po korak razvijati posao“. Ko na selu traži usamljenost, taj je pogrešio adresu, a najnepoželjniji su oni kojima je smisao svega samo u sopstvenom interesu. „Selo nema perspektivu u individualcima i to je najveći i najopasniji nesporazum između sela i grada. To što ćemo se vratiti seoskoj kuhinji, to je matrica na koju se lako kačimo, ali to nije dovoljno. Zaboravili smo na prirodnu potrebu da se jedni drugima nađemo u nevolji, da nije samo pojedinac važan. Primer mobe, kao oblika seoske saradnje, u gradu ne postoji. Ne možemo da se organizujemo da očistimo đubre ispred ulaza, a kamo li da računate da vam komšije pomognu da okrečite stan, pa sledeće nedelje da i vi na taj način pomognete njima. U gradu je logistika zamenila humanost. A kada dođe kriza, kao što se sada dešava, kad nema novčane infuzije za tu logistiku, ispostavlja se da ne možemo da rešimo probleme. Rešenje postoji, jer saradnja na selu nije proizašla iz srca i duše stanovnika već iz prirodne potrebe čoveka da odgovori na okolinu u kojoj živi. Po meni, to je najvažnija okosnica kojoj treba da se vratimo i najvažnija tačka našeg susreta sa selom“.
Urbano u seoskom
U Srbiji 86,3% poljoprivrednih domaćinstva ima kuću od tvrdog materijala, 93% tekuću vodu, 99,7% struju, 88% ima toalet u kući, 85% priključak za telefon, 97,5% frižider, 87,2% mašinu za veš, ali samo 45% poseduje priključak na javni vodovod, a 43,8% računar. Kvalitetom vode nezadovoljno je 41,8% seoskog stanovništva, vazduha 21,9%, zemljišta 25,6%, nedostatak asfaltnih puteva je problem za 48,4% žitelja, gomilanje đubreta za 37,6%, 47,1% nezadovoljno je osvetljenošću u selu, a 14,2% bezbednošću.
Osnovne škole postoje u 82% sela, obdaništa u 39%, a dom kulture i/ili biblioteka u 30% sela. Regionalne razlike su ogromne u pogledu zastupljenosti ovih ustanova, pa 39% stanovništva ističe da je život u datom naselju predstavljao veliko ograničenje u nameri da se završi željena škola. Pored toga, samo 3.4% nezaposlenih lica pohađalo je dodatne oblike obrazovanja, a među onima koji nisu kao najčešći razlog navodi se nedostatak novca ( 43%), potom nedostatak interesovanja (28%), udaljenost i nedostatak ponude odgovarajućih kurseva ( 9%). Među dodatnim veštinama koje poseduje seoska populacija preovlađuju veštine koje nisu adekvatne promenama na tržištu rada: 47% navodi kao dodatnu veštinu upravljanje poljoprivrednim mašinama, 46% zanatske i tehničke veštine, 63% posedovanje vozačke dozvole, 22% umeće tradicionalnih zanata i rukotvorina, dok samo 27% tvrdi da poseduje znanje stranog jezika, a 33% da se služi računarom.
U Srbiji 41% sela ima ambulantu, najviše u Vojvodini (87%) a najmanje u jugoistočnoj Srbiji (20%), pa 41% ruralnog stanovništva ocenjuje da ih život u datom naselju sprečava da posećuju lekara u meri u kojoj je potrebno i kada je potrebno. Od najbližeg administrativnog centra 20km i više udaljeno je 11,1% naselja, 35,3% naselja je udaljeno između 10km i 20km, dok je 53,6% udaljeno manje od 10km.
broj 96, april 2013.