Danas je u Egiptu započeo “konačni obračun” sa pristalicama svrgnutog predsednika Mohameda Morsija, koji je pre godinu dana na vlast doveden isto kako je sa nje i otišao – revolucijom. Na ulicama Kaira pucnjava, buldožeri i suzavac. I u drugim gradovima stanovništvo ustaje u odbranu Morsija a Rojters prenosi da vojska puca u noge novim pristalicama koji pokušavaju da se priključe opkoljenim demonstrantima. Ova nova previranja u Egiptu “vraćaju film” istoričara na “Proleće naroda” i Evropu iz 1848 – s kojima je upoređivano “Arapsko proleće” iz 2011. Ovog puta je fokus na njegovom drugom delu, kada je lančani revolucionarni požar zatrt uspostavljanjem još centralizovanijih i autokratskijih režima. Ali, ako se sa trga Tahrir pogled skrene ka istambulskom Taksimu, Brazilu, Čileu, Argentini, Bangladešu, Grčkoj, Bugarskoj, Nikaragvi, Bahreinu, SAD, i mnogim drugim uzavrelim državama i gradovima na bezmalo svim kontinentima, na pitanje zašto je 2013. istorijski “najrevolucionarnija” godina u poslednjih nekoliko decenija, nudi se mnoštvo odgovora. Neki od njih uključuju i sveobuhvatne matematičke modele i ukrštanje istorijskih podataka o protestima, tehnološkim promenama, epidemijama i prirodnim katastrofama.
Foto: ThisNY
Julski nemiri na Tahrir skveru, okupili su još veći broj ljudi nego u vreme izbijanja “Arapskog proleća”. Na ulicama su se okupili uglavnom sekularisti predvođeni Muhamedom El-Baradejem, bivšim međunarodnim nuklearnim pregovaračem, i predsedničkim kandidatom na prošlogodišnjim izborima, da bi konačno vojska suspendovala Utav i sazvala prevremene izbore. El-Baradej postao je novi premijer Egipta, međutim ubrzo zatim su Morsijeve pristalice izašle na ulice, na kojima danas gledamo krvoproliće.
Istoričar i politički mislilac Erik Hobsbaum koji je pre dve godine “Arapsko proleće” uporedio sa 1848, godinom kada je u nizu evropskih država izbio talas revolucija kojima su nakratko svrgnuti tadašnji vladari, rekao je u jednom od poslednjih intervjua 2012. da je sa radošću posmatrao promene koje su zahvatile arapski svet, ali da nije optimista da će se u ovim zemljama uskoro pojaviti demokratski režimi zapadnog tipa.
Na istom tom talasu razmišljanja Mustafa Akyol je povodom protesta u Turskoj u dnevniku Hurriet Daily napisao da su autoritarne tendencije islamista neosporno jasne, ali da sekularisti koji im se suprotstavljaju nisu nimalo drugačiji. U Egiptu je glavni problem sa (bivšim) predsednikom Mohamedom Morsijem to što je on želeo da postane „novi Mubarak „, koji je bio jedan od najsekularnijih vladara na Bliskom istoku. U Turskoj je, sve za šta je Tajip Erdogan kritikovan – nepotizam , nametanje „načina života“, ili ućutkivanje protivnika – ostvareno na nasleđu sekularnih prethodnika.
Kao požar i boginje
Ali razmišljanje o ovim protestima u tako uskom ključu (islamskom), može previše da suzi sliku i zamagli suštinske odgovore o prirodi masovnih protesta širom sveta. Stavljanje “Arapskog proleća” u ovakav širi kontekst ima opravdanja i kad se pogledaju daljnji efekti tih protesta. Neki analitičari smatraju da je “Proleće” imalo uticaja i na promene u zapadnom svetu. Dešavanja iz 2011. donekle su inspirisala pokret “Okupirajmo Vol Strit” a kasnije i niz drugih pokreta u Evropi pa i Latinskoj Americi. U Brazilu je u tri sedmice juna, u pojedinim trenucima na ulicama velikih gradova bilo više od milion i po ljudi, više nego ikada u poslednjih 20 godina. U Čileu u gradu Valparaiso, oko 121 km severozapadno od Santjaga, studenti su se sredinom juna sukobili sa policijom tokom demonstracija protiv vlade, zahtevajući promene u javnom sistemu državnog obrazovanja. Studentima su se pridružili i rudari iz rudnika bakra, tražeći pravedniju distribuciju prihoda od rudnih blaga Čilea.
U Pretoriji u Južnoj Africi demonstranti su krajem juna protestovali protiv posete američkog predsednika Baraka Obame. U Kijevu su demonstranti “visili na krstu” u znak protesta zbog ukrajinskog ustava „razapetog na krstu od vršioca dužnosti vlasti“ i ispred američke ambasade zbog pokušaja SAD da ometu Edvarda Snoudena, koji je svetu otkrio da SAD masovno špijunira svoje saveznike i građane, da zatraži azil u nekoj drugoj zemlji.
U Sofiji su se posle majskih izbora demonstranti ponovo vratili na ulice protestujući protiv mita i organizovanog kriminala. Aktivisti za prava žena Femen su u Briselu protestovali tokom posete tuniskog premijera Ali Laraiedha. Žene su bile u prvim redovima protesta u Pnom Penu, u Kambodži protestujući protiv zauzimanja zemljišta. U Bahreinu se desetine žena okupilo na mitingu tražeći veća prava za svoje muževe zatočene u zatvorima te zemlje, u Grčkoj demonstranti ne odlaze sa ulica od početka krize, a poslednji razlog protesta je zatvaranje grčke državne televizije.
U Teksasu su građani masovno protestvovali protiv smrtne kazne, uoči izvršenja 500. kazne u toj američkoj državi. Japanski budistički monah i antinuklearni aktivista Tojošige Sekigući protestovao je molitvom tokom samita G-8 u Severnoj Irskoj. Sredinom juna, članovi Nacionalnog udruženja starih u Managvi u Nikaragvi sukobili su se sa policajcima tokom protesta ispred zgrade socijalnog osiguranja zahtevajući svoje penzije. U Češkoj su demonstrirali aktivisti za prava životinja. Njihov protest je jedan od mnogih sinhronizovanih protesta koji je od Tel Aviva zahvatio mnoge zemlje, šireći se na Italiju, SAD, Argentinu i dalje. U Madridu je krajem juna protestovalo na hiljade zdravstvenih radnika i građana. Oni su se pobunili protiv delimične privatizacije zdravstvenog sektora i nametnutih mera štednje. U Beogradu je održan slabašan protest prvo zaposlenih u kulturi a potom i naučnih radnika zbog neisplaćenih zarada i zastoja u finansiranju naučnog rada. U Medanu na Sumatri policija se oštro sukobila sa demonstrantima nezadovoljnim podizanjem cene goriva. Pakistanski radnici izašli su na ulice da bi izrazili nezadovoljstvo zbog toga što su islamski ekstremisti ubili strane turiste.
Neki analitičari tvrde da ovako poređani nemiri nemaju gotovo nikakvu zajedničku dodirnu tačku, verujući da je imenovanje 2013-te kao godine najvećih protesta puko sabiranje koincidencija i lokalnih međusobno nepovezanih događaja usmerenih na zahteve prema sopstvenim lokalnim elitama. Dan Braha, naučnik sa kembridžkog Instituta za složene sisteme (NESCI) u Novoj Engleskoj, međutim, vidi važne dodirne tačke između svih ovih događaja. “Građanski nemiri se šire poput drugih prostornih fenomena kao što su epidemije i šumski požari: različiti faktori određuju osetljivost, otpornost, stopu “razbuktavanja” i prenosa nereda.”
Brahin model kojem je podvrgao nemire u 170 zemalja sveta u periodu od 1919. do 2008. pokazuje kako dugoročni stresovi u društvu čine to društvo ranjivim na nemire, jednom kad se pojavi varnica. Inicijalni okidač može biti niz nepovezanih događaja: povećanje cene karata u Brazilu, rekonstrukcija parka u Turskoj, trapava reakcija policije u Švedskoj, samoubistvo uličnog prodavca u Tunisu na početku “Arapskog proleća”.
Društveni i politički stres akumulira polako unutar određene društvene mreže, a nastaje spontano u obliku socijalnih nemira na kratkoj vremenskoj skali u najbližem okruženju i u udaljenim regionima koji su podložni društvenom i političkom stresu, tvrdi Braha. Njegovo istraživanje pokazuje da je unutrašnja logika širenja nemira univerzalna. Teorija je podržana dodatnom analizom uticaja distributivne mreže masovnih medija na obrasce aktivnosti u nemirima. Uz štampane novine, izum telegrafa (uz voz i parobrod) postao je odmah ključni alat za prenos vesti širom sveta oko 1848. Slično tome, korišćenje radio i televizijskih prijemnika je izvršilo uticaj na širenje nemira ne samo u gradovima koji su bliski po lokaciji već i u blizini mesta gde se određeni medij distribuira.
Brahino istraživanje pokazuje još dve stvari: prvo, međusobne inspiracije za proteste mogu biti relativno veoma udaljene, sve dok dele sličan sentiment (na primer netoleranciju na ono što se percipira kao nepravda) i drugo, izbijanje nereda više je povezano sa endogenim faktorom (nakupljanjem nezadovoljstva) nego sa egzogenim faktorom (to objašnjava i zašto je u Brazilu sve počelo iznebuha jednim gotovo nebitnim događajem kao što je povećanje cene karata u prevozu a u Turskoj, rušenjem jednog zapuštenog parka).
Hrana kao okidač – student kao “virus”
Ne samo da postoji univerzalna matrica stvaranja uslova, formiranja i načina širenja nemira, već postoje i specifični događaji koje je moguće uzeti kao “proverene” univerzalne okidače. Cena hrane je jedan od njih. Brazilci su protestovali prošlog meseca kada su cene paradajza više nego udvostručene. Ianeer Bar-Jam, šef NECSI, kaže da postoji jasna veza između pomeranja globalnog indeksa cena hrane i nemira. Oni se javljaju kad indeks varira oko svoje granične vrednosti i proširuju se u skladu sa skokovima tog indeksa.
Takođe, važan faktor ovde su nezaposleni mladi ljudi –oni su ekvivalent prenosnika epidemije, smatra Šefer. U decembru prošle godine kombinacija uznemirenosti mladih i visokih cena hrane dovela je do nereda u Argentini.
Međutim, ovi faktori sami po sebi ne izazivaju epidemije, kaže Bar-Jam. On misli da nedavni slučajevi nereda imaju veze sa opštom evolucijom društva od hijerarhija ka mrežama bez lidera. Samoorganizovanje u okviru ovih mreža postaje zarazno „uporedo sa našim boljim razumevanjem kolektivnih akcija“, kaže on. Vremenom bi se to nehijerarhijsko upravljanje moglo proširiti i na druge oblike uređenja unutar društvene zajednice, a ne samo na proteste.
Ono što kao širi zajednički imenilac karakteriše sve ove pokrete jeste stupanje na scenu srednje klase (tačnije srednje klase u nastanku) i velikog broja studenata i učenika što nas vodi do sledeća dva Hobsbaumova (i ne samo njegova) opažanja. Prvo, da su u zemljama koje imaju demografski veći broj mladih ljudi protesti snažniji, i drugo – da njih ne predvodi klasična levica koja je svoje delovanje zasnovala na očekivanju da će svetski preokret izvesti pobunjena radnička klasa (nestala sa deindustrijalizacijom). Umesto toga, sadašnje proteste najčešće predvode (i) politički neopredeljeni, iznenada razbuđeni mladi ljudi na koje je, kako veruje Hobsbaum, uticala prva predsednička kampanja predsednika SAD Baraka Obame, koja se u velikoj meri zasnivala na animiranju pasivnih birača putem društvenih mreža.
Većina demonstranata širom sveta nisu siromašni već rastuća srednja klasa, tvrdi i Martin Shefer sa univerziteta Vageningen u Holandiji. Kako ekonomska nestabilnost počinje ponovo da raste, ovi ljudi se plaše pada u siromaštvo. Tako definisan podtekst nemira obuhvata i Kinu. Zaista, u Kini ne prođe dan bez sporadičnih pa i krvavo ugušenih protesta zbog menjanja građevinske politike (premeštanja seljaka iz sela u gradove), zagađenja i uslova rada. Ti nemiri će se proširiti u narednim godinama, smatraju analitičari, uporedo sa opadanjem rasta kineske privrede koje se čini izvesnim.
Revolt, pa šta?
Dejvid Rotkof u Foren Polisiju povezuje proteste u arapskom svetu, Brazilu, “Okupirajmo Vol Strit” i 1848.godinu na još jedna način, koji se delimično uklapa s prethodno datim objašnjenjima o prirodi protesta, a delom ih opovrgava. Opovrgavanje se pre svega odnosi na uverenje analitičara da su nosioci protesta širom sveta pripadnici srednje klase, za koju Rotkof veruje da je pomalo klimava jer uključuje i ljude koji sa veoma skromne osnove (praktično iz siromaštva) imaju aspiracije ka njoj. Slaganje i korak dalje u tumačenjima protesta odnosi se na činjenicu da su protesti iz 1848. godine bili izuzetno neuspešni i da su ovi sadašnji uglavnom takođe osuđeni na neuspeh. Ali, on razlog za to ne vidi primarno u slaboj demokratskoj svesti (u Egiptu i Turskoj, zemljama koje se, između ostalog, međusobno razlikuju i po dužini izborne tradicije), već u činjenici da su pobunjenici na svim stranama sveta, kao i 1848, mnogo uspešniji u pobuni nego u ostvarivanju smislenih i trajnih društvenih promena.
Analogija se drži u jednom posebno važnom pogledu: revolucija 1848. nije uspela da proizvede prave, neposredne promene. Revolucionari su bili bolji u organizovanju protesta no što su bili u institucionalizaciji njihovog kretanja ili stvaranja, negovanja i osnaživanja lidera koji bi mogli da preuzmu kormilo nad postojećim institucijama.
Genijalnost američke revolucije, kaže Rotkof, bila je u tome što su njeni lideri bili dobri, i to ne samo u promovisanju prevrata već i u stvaranju mehanizama koji su promovisali te principe, ne dozvoljavajući povratak na staro stanje. Sistem je dozvolio pluralističko izražavanje stavova i laganu tranziciju s jednih na druge političke grupe u društvu. Drugim rečima, sistem je sačuvao i održao energiju revolucije.
Rotkof poredi dva tipa protesta: u jednu grupu stavlja Tahrir skver, Taksim, iranske proteste (zelenu revoluciju), pad Sovjetskog saveza, revolucije u Libiji, Tunisu i u Kini (tokom pobune na trgu Tjenamen trgu). U svim tim slučajevima, iako su revolucije dovele do izvesnih promena, oni koji su protestovali nisu se našli među dobitnicima promena. U Kini, Iranu i Turskoj (za sada), protesti su doveli do minimalnih promena, u Rusiji i Egiptu (do svrgavanja Morsija), revolucije su dovele do prenosa moći sa jedne na drugu, jednako nedemokratski orijentisanu grupaciju.
Između ova dva ishoda, postoje i nijanse – protesti iz 1989 godine doveli su do stvaranja demokratskih vlada u zemljama bivšeg sovjetskog bloka, a odluka predsednice Brazila Dilme Rusef da sasluša demonstrante i krene u promenu zakona koji su političkom establišmentu dali preveliku moć, prezaštitili njegove članove i omogućili im da svoj angažman pretvore u izvor privatnih prihoda, predstavlja presedan koji se da objasniti činjenicom da i sama Rusef iza sebe ima revolucionalno iskustvo.
Ali, na mestima kao što je arapski svet, nadanja revolucionara imaju mnogo više šanse da se pretvore u frustracije nego u opipljive rezultate, baš kao što se to desilo sa članovima “Okupiraj Vol Strit” koji su uz svu snagu i argumente koje su imali za svoj protest protiv nejednakosti i koncentracije moći na 1% bogatih, danas izgledaju pre kao razočarani ljudi nego kao prve laste novog doba.
Rotkof smatra da je razlog tome što se preveliki značaj pridaje novim tehnologijama – one okupljaju, pomažu u brzom prenošenju informacija na veliku daljinu, ali su jedan mali korak ka trajnim promenama. Nasuprot tome, stoje elite: ako imaju novca, kontrolišu vojsku, policiju, mehanizme političkog izražavanja, ako mogu oni koriste sredstva države da suzbiju potrese, ili koriste revolucije da bi unapredili svoje sopstvene ciljeve u odnosu na one drugih elita. Njih je teško zbaciti – to posebno važi za pokrete bez pravih lidera, jasnih programa, jakih političkih organizacija, i bez efektivnih planova za ugrađivanje svojih ciljeva u sistem, jednom kad steknu moć. To je ono što proteste, u krajnjoj liniji, odvaja od prirodnih katastrofa ili malih boginja.
broj 98/99, jul/avgust 2013.