Žitelji severne Evrope vole da okuse način života u Grčkoj i Italiji, iako njihove tvrdoglave vođe pokušavaju da ga unište.
Jedna od mnogih stvari zbog kojih se kajem u životu je to što moje ćerke nikada neće videti Italiju koje se ja sećam. Drugi ljudi verovatno osećaju isto u vezi sa Grčkom, Francuskom, Španijom ili Portugalom, sećajući se onih vremena pre nego što se činilo da su svi svuda. Kada čak ni Firenca leti nije bila tako puna ljudi i kad su mali gradovi i sela u Toskani i centralnoj Italiji – o jugu da ne govorimo – bili italijanski u svakom smislu: jako malo stranaca i taj beskompromisni, činilo se neuništivi način života.
Rano ustajanje u svežini jutra, naporan rad, a zatim obilan ručak uz vino iz krčaga. Potom sledi sveta siesta – dremka ili maženje s nekim tokom italijanskog popodneva, kada je sve neopozivo chiuso – zatvoreno. Pošto nesnosna vrućina popusti, žaluzine se podižu i veče za većinu počinje sa passeggiatom (šetnjom), deda šeta držeći svoju unuku za ruku, tinejdžeri se šepure, vode se uzavrele rasprave oko lista “Gazetta dello Sport” ili dnevnika Komunističke partije “L’Unità” koji visi na zidu. Drugi se pak na nekoliko sati vraćaju na posao: iza tezge ili u kancelariju. Nedeljom zaboravite – ne, ne možete otići i kupiti ovo ili ono. Metalne žaluzine su spuštene i takve će ostati do ponedeljka ujutro, možda do kasno popodne. Nedeljni ručak traje od 15:30 do posle 23 sata.
Sve ovo napisano je optimistično, bez osvrta na užasne teškoće sa kojima su se neki ljudi suočavali, ali ovi običaji još uvek žive u Italiji, duž Mediterana i uz Egejsko more. To se naziva kvalitetnim životom i na taj način sam živeo – i radio – tokom ranih sedamdesetih i (manje opušteno) kao dopisnik tokom devedesetih.
No, ova popularna civilizacija je ugrožena dvostrukim manevrom: turizmom i doktrinama severne ekonomije. Ona garaža na zavojitom brdu Montalčino je danas fensi prodavnica vina otvorena non-stop. U velikim gradovima, poput Rima i Firence, nedelja više nije nedelja. U međuvremenu, vrši se pritisak na Južnu Evropu da prestane sa odgađanjem plaćanja i da se fokusira na naše novinske naslove o dugovima i deficitu: KRIZA U EVROZONI! ŠTEDNJA!
Ove nedelje sezona godišnjih odmora je na vrhuncu. Milioni ljudi napustiće Britaniju, severnu Evropu i Ameriku hitajući ka zemlji gde rastu masline. Mnogi će naći najjeftiniji aranžaman na plaži ili veliku „turističku destinaciju“. Neki će otići u turističke kolibe, koje su bile farmerske kuće u vreme kada sam svojom Hondom 850 išao u brda na piknik. Drugi će iznajmiti vilu; mnogi će putovati od mesta do mesta, utabanim stazama ili u potrazi za još zabačenijim „skrivenim blagom“. Što da ne? Svi zaslužuju odmor.
Mnogi turisti će uživati glumeći – možda čak i zavidno blenući u – način života koji se vodi među čempresima. Sasvim razumljivo, usvojiće nekoliko lokalnih navika na sedmicu ili dve; brzi jutarnji espreso u baru; nešto duži ručak nego što je kod kuće; siestu, naravno; aperitiv na trgu pre večere van kuće. Možda će im malo smetati što je crkva ili muzej koji su želeli da posete zatvoren popodne, ali šetajući naokolo čuće kako im koraci odzvanjaju starim kamenim zidovima i diviće se istrajnosti kojom je grad ostao spokojno tih na način na koji nijedno mesto u severnoj Evropi to ne može.
Možda će zapaziti kako ovakav način života utiče na zdravlje ljudi. Primetan je osećaj blagostanja, posebno među starijim ljudima koji sede na ulicama i igraju domine ili sportsku prognozu, koji na severu nije poznat, uprkos opsesiji severnjaka u održavanju kondicije. Horde reportera obilazile su „plave zone“ na Sardiniji i grčkom ostrvu Ikarija u Egejskom moru, pokušavajući da odgonetnu „tajnu“ zašto ljudi na ovim područjima žive duže nego igde drugde na svetu. Ovo ostrvo ima istoriju gladi i progona, što je prisililo meštane da uzgajaju većinu onoga što jedu i obratno, što je danas prednost; no, to na stranu, „tajna“ je jasno uočljiva: Ikarijanci uglavnom žive napolju, ne sede u kancelarijama; ljudi rade, ali ne izlišno. Ribari u luci Evdilos uživaju u dugim jutarnjim partijama bekgemona na keju pre nego što isplove. Niko se ne bakće digitalnim napravicama; internet je nešto što ćete pronaći u kafeu, ukoliko vam je potreban. Mnogi gledaju crno-beli TV, delom zbog toga što ne mogu da priušte onaj u boji, a delom i zato što im ne treba drugačiji.
Kao Italija koju sam poznavao tokom 70-ih godina prošlog veka, uključujući i ekstremističku politiku. Tu su, naravno, i brige; one koje muče skoro svakog Grka (Španca, Italijana ili Portugalca): ekonomija, dugovi, nezaposlenost – i ta veoma severnjačka reč koja je sada stigla na hladnom političkom vetru iz Londona, Brisela, Frankfurta i Vašingtona: „štednja“. I eto teškoće.
Ostalo je još nekoliko mesta koja su se odbranila od masovnog turizma i sačuvala svoj način života – poput Ikarije, ravnice u Kastilji, divljih predela regije Abruco; ta su mesta zapravo sve što naše severnjačko društvo, naši menadžeri, MMF, biznismeni, političari – podjednako evroskeptici i Angela Merkel – preziru. Politika Evropske unije (i njena britanska varijanta) nije ništa drugo do mlevenje južne Evrope; prevaspitavanje juga batinanjem dok se ne odrekne svoje lenjosti, dok se ne uljudi, vrati dugove i postane kao sever! Tako je, da prihvati njihovo turbo-kapitalističko pregalaštvo, umesto tog mlitavog latinskog načina života; da objedini severnjački opsesivni konzumerizam, korporativna razmišljanja, obožavanje tehnologije. Dosta je više tih praznih gradova nedeljom – gde su vam non-stop kupovine, kreditni rejtinzi i lekovi protiv stresa?
I tako odmor na kaldrmi i zemlji gde raste vinova loza postaje veoma čudan, s obzirom na to da ljudi odlaze da glume način života koji njihove vođe – možda čak i oni sami – uništavaju. Mnogi od onih koji su se iz Britanije, Amerike, Nemačke i drugih zemalja ovog vikenda otisnuli da bi okusili draži južnjačkog načina života su političari, bankari, advokati, menadžeri, državni službenici, trust mozgova – novinski kolumnisti naravno – koji su odlučili, generalno ako ne individualno, da je anglosaksonski put kapitalizma jedini put. Ispunjen, ponekad se čini, više kombinacijom kokaina, Red Bulla i Viagre, nego aromatične kafe, hladnih aperitiva i popodnevne dremke.
Ali u avgustu ostavljaju iza sebe njihov mahniti modus vivendi, kako bi uživali u njihovom. „Oh, vidi te male starce kako igraju šah na trotoaru – tako je slatko!“ „Kampari-sodu molim vas!“ „Taša, MORAŠ da probaš ovaj Époisses, božanstven je!“ „Tako mi se dopada što zuje na svojim skuterima bez kaciga i niko ne vezuje pojas u autu – to je tako zabavno!“ Ali, onda dolazi septembar, vraćanje svođenju salda, interesima deoničara, „agresivnom portfelju“, berzanskom FTSE indeksu i vestima sa sajta Dow Jones. Dosta je Karavađa i mortadele za godinu dana, vreme je za novi paket štednje – ti prokleti lenji Latini…
Izvor: Kontrapress