Izgleda da Evrozona konačno izlazi iz svoje „najgore mirnodopske ekonomske katastrofe još od Velike depresije“, piše Financial Times, nakon razmatranja podataka o danas objavljenim rezultatima o privrednoj aktivnosti u Evrozoni, koji pokazuju rast bloka od 0,3 odsto u drugom kvartalu ove godine, piše Fajnenšl Tajms. Drugi analitičari i dalje su suzdržani pre svega zbog toga što sve ukazuje da oporavak neće pratiti i pad nezaposlenosti
Navodeći procene niza ekonomskih analitičara o industrijskoj proizvodnji, nezaposlenosti, poslovnom raspoloženju, nivou kredita u privredi i stanju javnih finansija, ovaj finansijski dnevnik ipak podvlači „krhku prirodu“ oporavka, i „upornu razliku između zemalja članica“:
„Na periferiji, vlade se bore da uravnoteže mere štednje sa podsticanjem rasta, dok lokomotiva regiona, Nemačka, ima stabilnu ali neinspirativnu ekspanziju“, piše FT.
Čak i većina optimista ponavlja važnost nerešenih problema. Uprkos jačanju proizvodnog sektora „, zabeleženog po prvi put u dve godine prošlog meseca“ i stalnog rasta optimizma među preduetnicima od maja, nezaposlenost je ostala na stabilnom i rekordno visokom nivou od 12,1 odsto u junu. FT navodi strahove kreatora politike da će Evropa doživeti, oporavak bez rasta zaposlenja (jobeless recovery), gde monadžeri odlažu zapošljavanje radnika da bi održali svoje proizvodne troškove niskim „.
Jedan od faktora koji leže u osnovi obnovljenog poverenja u ekonomiju Velike Britanije je verovanje da je kriza u Evropi sada na izmaku. Neposredna opasnost od kraha u bankarskom i fiskalnom sektou na evropskoj periferiji je oslabila, a nakon jedne od najdužih recesija u analima- šest uzastopnih kvartala ekonomskog pada – postoje izvesni privremeni znaci oporavka, piše Telegraf.
Među tvoricima politika u evrozoni, olakšanje je opipljivo. Mario Dragi, predsednik Evropske centralne banke, je mahnuo čarobnim štapićem i izgleda uspeo u smirivanju ekonomskog vrtloga. U tome ima male zasluge Nemačke koja se rukama i nogama borila protiv njegovih poteza, ali sada izgleda više nego voljna da primi čestitke. U svakom slučaju, pošto je strah od finansijskog Armagedona uklonjen, evropske ekonomije mogu da počnu dugi marš nazad ka zelenoj grani. U Britaniji je na ključne neizvesnosti vezane bankarski i poslovni sektor takođe dat jasan pozitivan odgovor.
Ili nam se to samo čini? Jer, iako je tačno da se neki oblik ravnoteže izgleda polako uspostavlja u evropskoj ekonomiji, on se uspostavlja na takvo duboko poremećenom nivou da se to teško može smatrati razlogom za slavlje. Nezaposlenost, koja je na već nepodnošljivim nivoima u nekim zemljama evrozone, i dalje raste, a rast novčanog obima u ekonomiji je izuzetno nizak.
Niti na vidiku ima kraja opadanju nivoa kredita, sa duboko negativnim implikacijama za mala i srednja preduzeća i buduće stvaranje novih radnih mesta. Prema novom izveštaju Royal Bank of Scotland, evropske banke treba da izdvoje € 3.2 biliona kapitala (što je otprilike jednako godišnjem nemačkom BDP) u skladu sa novim međunarodnim bazelskim kriterijumima (Bazel III).
ECB navodi prošlonedeljno istraživanje MMF po kojem je „stopa strukturne nezaposlenosti“ u Evropi – što je stopa nezaposlenosti koja neće nestati čak i nakon što se privreda vrati u normalu – na neverovatnih 10.1 % što je dosta lošije od rezultata pre krize (kada je ona bila 7,4 %). Ako je to tačno, to znači da će svaki evropski oporavak biti uglavnom bez otvaranja novih radnih mesta. Što je još gore, jedva da je napravljen mali korak na putu političkih, institucionalnih i strukturnih reformi koje su neophodne ako se želi da se postave temelji održive monetarne unije. Najbolje što se može reći za krizu u evrozoni je da je ona samo uspavana. U svakom trenutku, može ponovo da bukne.
Za razliku od optimističkih ekonomskih prognoza koje počinju da se pojavljuju, kako iz zvaničnih izvora tako i sa strane, sasvim je verovatno da bi novi problem mogli da buknu u nekom trenutku u narednih godinu dana, jer je kriza u Evropi uvek bila mešavina političkih, ekonomskih i finansijskih faktora.
Gde da počnemo sa navođenjem razloga za takav stav? U Italiji, vlada opstaje samo zahvaljujući podršci notorno nestabilnoj koaliciji desnog centra Silvija Berluskonija. Svi pokušaji da se sprovedu strukturne reforme u međuvremenu su izgleda potonule u pesak.
U Španiji, premijer Mariano Rahoj odlučio je da pokuša da skrene pažnju sa ozbiljne afere o korupciji u vrhu svoje stranke u koju je izgleda i sam umešan, tako što je započeo bizarnu akciju sa argentinskom vladom a protiv britanskih suverenih interesa (krizom oko Gibraltara). To je očito očajnički potez, imajući u vidu da je mnogo nezaposlenih Španaca došlo u Britaniju, gde sa entuzijazmom popunjava radna mesta u londonskim lancima brze hrane.
Portugal, gde su programi nametnute štednje spektakularno propali, izgleda da je u još gorem stanju. Gotovo četvrtina državnog duga Portugalije moraće da se refinansira sledeće godine, dok se vlada jedva održava na nogama. Jedva da prođe nedelju dana bez vesti o nekoj ministarskoj ostavci.
Jedna od očigledno svetlih tačaka usred sve ekonomske bede je da su deficiti tekućih računa smanjeni, a u nekim slučajevima čak i potpuno zatvoreni, što znači da zemlje koje su imalwe velike deficite više ne moraju da traže eksterne izvore finansiranja za svoju potrošnju. To je pomoglo da se donekle ublaži dužnička kriza.
Ipak, ako se gušenje domaće tražnje smatra uspehom, kao što se u Berlinu to zaista smatra, onda stvari stoje još gore nego što sam mislio, piše Džeremi Vorner zamenik urednika Telegrafa. Ne pitajte šta evro može da uradi za vas, da se poslužim iskrivljenom Kenedijevom krilaticom,; samo pitajte šta možete učiniti za evro.
Jedna od grešaka nas anglosaksonskih komentatora kao što sam i ja, što smo se u predviđanju propast evra fokusirali samo na njegove ekonomske protivrečnosti. Da su to bili jedine njegove odrednice, evro zona bi zaista već izgubila jedan broj svojih originalnih članica.
Ali za većinu, jedinstvena valuta je izgrađena na političkom idealizamu – verovanju u zajedničku sudbinu i deljenje odgovornosti posle nevolja iz prošlosti – a to se pokazalo daleko otpornijim pred svim teškoćama, nego što sam to pretpostavljao. Nažalost, taj kohezioni faktor nije uspeo da generiše neophodnu odlučnost da se uradi nešto u vezi sa ekonomskim nedaćama u Evropi, koje neće, kako političari misle, jednostavno nestati same od sebe.
Koliko god da će Evropa možda želeti da ih eliminiše, uvek će postojati debalans u okviru evrozone. Sa slobodno plutajućim valutama, taj problem bi bio samokorigovan (kroz slabljenje valuta problematičnih ekonomija). Prilagođavanje valuta, bi iskorenilo razlike u konkurentnosti i predstavljalo prirodni tržišni mehanizam za podelu tereta.
Očigledno, to se ne može dogoditi u čvrstom režimu fiksnog deviznog kursa, gde u odsustvu zajedničkog deljenja duga i fiskalnih transfera među državama, korekcije moraju da se podešavaju kroz smanjenje relativnih cena i plata. Ovaj drugi proces se pokazao i izuzetno bolnim, a u mnogim aspektima i kontraproduktivnim, jer skupljanje privrede koje zahteva unutrašnja devalvacija zahteva dalje pogoršava postojeći teret duga u odnosu na BDP.
I Merkelova Vlada u Berlinu i Evropska komisija u Briselu su omekšale svoj stav u poslednjih nekoliko meseci. Najugroženije zemlje dobile su više vremena da ispune teške ciljeve smanjenja deficita. Neće biti nikakve sumnje da će biti još toga kad Merkelova jednom za mesec dana bude reizabrana, posebno ako bude prisiljena na drugu veliku koaliciju sa socijaldemokratima Pira Štajnbeka. Postoji samo jedna stvar koja uznemirava Nemce više od otvoranja svojih novčanika da bi spasli nepažljive južne susede, a to je da budu najomraženiji narod u Evropi.
Ali verovanje, još uvek prilično rasprostranjeno u finansijskoj zajednici, da će nemačka kancelarka želi da učvrsti svoju zaostavštinu tako ide do kraja i dogovori neki oblik zajedničkog podnošenja tereta evropskog duga je samo fantazija. Merkelova je lider malih koraka, evolucioni lider, a ne revolucionar.
Šta više, raspoloženje javnosti u Evropi, je sve više nacionalističko, a ne integracionističko. Evropski izbori sledeće godine će verovatno dati povoda za stvaranje naj evroskeptičnijeg parlamenata ikada – zbira veoma nacionalističkih poslanika više privrženim ukidanju Evropske komisije nego njenog proizvođenja u alternativni izvor vlasti. Snaga će se stoga pomeriti od Komisije i prema Savetu ministara.
Ovo može odgovarati kampanji Dejvida Kamerona da povrati deo nadležnosti prethodno prementih na Evropu, natrag na Britaniju, ali to će biti vrlo loše za dalju integraciju neophodnu da bi se monetarne unije napravio održivi ekonomski projekat. Nemačka se već Ukopala u čvrstom stavu od potpune implementacije funkcionanlne bankarske unije, apsolutnog preduslova za uspešnu jedinstvenu valutu.
Sve to upućuje na zaključak da će Evropa ostati ekonomski u depresiji i izjedana krizom još dugi niz godina.
T.J.