Proveo sam veći deo svog života pišući muziku za reklame, film i televiziju, i malo sam znao o svetu filantropije dok se nije dogodio Veliki Prasak 2006. Te godine se moj otac, Voren Bafet, obavezao da će dati skoro sve svoje nagomilano bogatstvo društvu. Pored nekoliko velikih donacija, on je nesebično darovao i tri dobrotvorne organizacije koje su moji roditelji stvorili godinama ranije, po jednu za svaku od svoje troje dece.
U ranoj fazi našeg filantropskog puta, moja supruga i ja postali smo svesni nečega što sam počeo da zovem Filantropski kolonijalizam. Primetio sam da donatori imaju potrebu da na neki način „spasu dan“. Ljudi (uključujući i mene) koji su imali veoma malo znanja o određenim mestima često bi pomišljali da mogu da rešavaju lokalne probleme. Bez obzira da li se radilo o đubrivu, obrazovanju, radnom osposobljavanju ili poslovnom razvoju, stalno bih iznova slušao preporuke filantropa da se određena praksa direktno „presađuje“ iz jednog okruženja u drugo, bez obzira prema kulturi, geografiji ili društvenim normama. Često su rezultati naših odluka imali nenamerne negativne posledice – primera radi, distribucija kondoma radi zaustavljanja širenja side u području pretrpanom javnim kućama završila se porastom cena nezaštićenog seksa.
Ali sada mislim da se dešavaju još gore stvari.
Zbog toga ko je moj otac, bio sam u prilici da prisustvujem nekim sastancima na koje inače ne bih mogao da uđem. Unutar jednog važnog filantropskog skupa bio sam svedok susreta šefova država sa korporativnim liderima i investitorima.
Svi oni su bili u potrazi za rešenjima problema koje su između ostalog i sami kreirali. Postoji mnogo statistika koje nam govore da nejednakost širom sveta stalno raste. Istovremeno, prema podacima Urban Institute, neprofitni sektor je u stalnom porastu. Između 2001. i 2011, broj neprofitnih organizacija povećan je za 25 odsto. Njihova stopa rasta sada premašuje rast poslovnog i nevladinog sektora. To je ogroman biznis, koji zapošljava preko 9,4 miliona radnika u SAD i zaslužan je za 316 milijardi dolara donacija samo u 2012. godini.
Što više života i zajednica biva uništeno od strane sistema koji stvara ogromne količine bogatstva za svega nekolicinu ljudi, to više herojski zvuči da se taj novac „vrati“ društvu. To je ono što bih nazvao „savesnim pranjem novca“ – bogataš se oseća bolje jer privređuje više od drugih pojedinaca i taj osećaj pojačava deljenjem dela svog novca u činu milosrđa. Ali to samo održava postojeću strukturu nejednakosti u svetu. Bogati bolje spavaju noću, ali ostali dobijaju tek dovoljno da nezadovoljstvo ne proključa. Skoro svaki put kada se neko bogat oseti bolje jer čini dobro drugima, na drugoj strani planete, ti drugi su još uvek zaključani u sistemu koji neće dozvoliti mogućnost radosnog i bezbrižnog života.
I sa više poslovno-orijentisanih ljudi koji učestvuju u čitavom procesu, poslovni principi se naglašavaju kao važan element filantropskog sektora. Sada sve češće čujem da ljudi pitaju: „Šta je ROI?“ (Return On Investment – povraćaj investicije) Kada je u pitanju ublažavanje ljudske patnje, kao da je povraćaj investicije postalo jedino merilo uspeha. Mikrozajmovi i finansijska pismenost (ovim ću da iziritiram neke ljude koji su moji dragi prijatelji) – šta sve to zapravo značii? Ljudi (sa druge strane planete) će sigurno naučiti kako da se integrišu u naš sistem dugova i otplaćuju rate sa kamatom. Oni će početi da zarađuju više od dva dolara dnevno i onda će ući u naš svet roba i usluga, tako da mogu da kupe više. Ali, sve ovo će samo nahraniti zver.
Ja stvarno ne pozivam na ukidanje kapitalizma; već prizivam osnovni humanizam.
Često čujem osobe u svom okruženju koji govore „samo kad bi oni imali ono što mi imamo“ (čistu vodu, pristup zdravstvenim proizvodima i osiguranju, slobodnom tržištu, bolje obrazovanje, sigurnije uslove života). Da, to je sve važno. Ali nijedna „dobrotvorna“ (mrzim tu reč) intervencija zapravo ne može da reši bilo koji od ovih problema.
Moja supruga i ja nemamo odgovore, ali znamo kako da slušamo. Kako budemo imali nova saznanja, podržavaćemo uslove za sistemske promene. Vreme je za novi operativni sistem. Ne verzije 2.0 ili 3.0, već nešto izgrađeno na novim temeljima. Ono što se sada dešava je i kriza mašte. Albert Ajnštajn je rekao da jedan problem ne može da se reši istim načinom razmišljanja koji ga je i stvorio.
Postoje ljudi koji rade naporno da pokažu primere drugih načina da se živi u funkcionalnom društvu koje zaista stvara veći prosperitet za sve (pritom ne mislim na stvaranje više novih „kupaca“). Novac treba trošiti na isprobavanje novih koncepata koji bi razbili aktuelne strukture i sisteme koji su svet pretvorili u ogromno tržište. Da li zaista meru napretka predstavlja Vi-Fi na svakom ćošku? Ne, napredak će biti kada na svetu ne bude bilo trinaestogodišnjakinja primoranih da prodaju svoja tela.
Ali sve dok se većina ljudi hvali svojim dobrotvornim delima, imaćemo trajno nerešene probleme. To je stara, a nama je preko potrebna neka nova priča.
Piter Bafet, kompozitor, predsednik upravnog odbora NoVo fondacije
i sin Vorena Bafeta, jednog od najbogatijih ljudi na planeti
u autorskom tekstu za New York Times