Za samo nedelju dana na ulicama širom Egipta poginulo je više od 600 ljudi, a ranjeno skoro 4.000, u sukobima između Muslimanske braće i državnih vojnih snaga. Pa iako se u javnosti za razloge ovog ratnog stanja navodi pre svega netrpeljivost između pobornika islamizma i sekularizma, koreni krize sežu mnogo dublje – Egipat je zapravo na rubu potpunog kolapsa usled sve većeg nedostatka resursa.
Nasilje u Egiptu i mogućnost da država potone u građanski rat preti da destabiliše čitav region Magreba. Nafiz Mohadek Ahmed, izvršni direktor Instituta za politička istraživanja i razvoj, ističe da je u pozadini svih nemira u Severnoj Africi alarmantni nedostatak hrane, vode ili energenata za sve veći broj stanovnika. Ovakve krize dešavale su se i u manjoj meri tokom prethodnih nekoliko decenija, ali sada je vrag odneo šalu i stvorili su se uslovi za „savršenu krizu“. Sve dok se zavađene frakcije bore da dođu do vlasti ili opstanu na njoj boljitka neće biti – potrebno je poduhvatiti se ozbiljnih infrastrukturnih i sistemskih reformi, za koje nijedna severnoafrička vlast nema snage, ali ni finansijskih sredstava.
Prekretnica u Egiptu desila se 1996, piše Ahmed, kada je država postigla maksimum u proizvodnji sirove nafte od 935.000 barela dnevno. Od tog trenutka proizvodnja je konstantno opadala do 720.000 barela dnevno u 2012, uz porast domaće potrošnje od 3% godišnje u istom periodu. U prošloj godini je potrošnja nafte po prvi put prevazišla njenu proizvodnju u Egiptu. Naravno, izvoz nafte je rapidno pao (čak 26% samo u 2009.) a godišnje se državne rezerve smanjuju tempom od 3,4%. Što se energetske situacije tiče, izdvajanja za ovaj sektor čine oko 15 milijardi dolara godišnje, odnosno četvrtinu državnog budžeta, što je uzrokovano rastućom potražnjom takođe stalno rastuće populacije. U poslednjih deset godina upotreba prirodnog gasa udvostručena je, opasno se približivši kapacitetima za proizvodnju i naravno u potpunosti smanjivši izvoz ove sirovine.
Egipat je tokom pet godina krize, uprkos ovakvim podacima, uspeo da zadrži ekonomski rast od skoro 7% BDP godišnje i čak dobio zvanje „top performera“ od Svetske banke. Kako je to uspeo? Jednostavno – dodatnim zaduživanjem. Do 2011, državni dug je bio otprilike 85,5% BDP, a onda je registrovan deficit od 18,3 milijardi dolara. Drugim rečima, piše Ahmed, cena rasta plaćena je iz džepova stanovnika, a sada i njihovom krvlju na ulicama velikih gradova.
U Egiptu je broj stanovnika porastao za čak 21% od 2000. godine (veliki deo tog broja su budući pobornici Muslimanske braće) – malđi od 18 godina predstavljaju četvrtinu populacije i siromašni su i gladni. Loše ekonomsko upravljanje državom (savetovano dobrim delom od strane Svetske banke i MMF, piše Ahmed) dovelo je do još većeg jaza između ogromnog broja siromašnih i malog broja bogate elite. Oko 40% populacije živi sa manje od 2 dolara dnevno, a takvu teško stečenu zarade najviše troši na hranu.
Davne 1960. Egipat je bio samodovoljan kada je proizvodnja hrane u pitanju, ali danas je to sasvim drugačija priča: subvencije su se konstantno smanjivale u prethodnim decenijama dok je cena hrane na svetskim tržištima polako rasla. Veliki faktor u Egiptu su i klimatske promene: izračunato je da će do 2025. godine biti iscrpljeni svi resursi pitke vode u zemlji, odnosno da će potražnja za 20% nadmašivati kapacitet. Sudeći prema svemu nabrojanom, čak i ako se desi uskoro rasplet trenutne situacije u Egiptu, to će najverovatnije biti samo privremeno „primirje“, a građanima ove zemlje se crno piše u bliskoj budućnosti.
