Kanadski gradski planeri tvrde kako shvataju šta je ono što iz Kopenhagena mogu primeniti na kanadske gradove: iskustvo se, mislili su, svodi na gustinu stanovništva u proporciji sa količinom biciklističkih staza.
Nakon nedelju dana provedenih u obilasku Danske, urednica kanadskog magazina ‘Azur’ Adel Veder vratila se sa pet dizajnerskih zapažanja iz Kopenhagena, grada od kojeg bi veliki urbani centri širom sveta mogli da nauče – pažljivo slušajući, postrojeni iza linije biciklističke staze.
Kanadski gradski planeri tvrde kako shvataju šta je ono što iz Kopenhagena mogu primeniti na kanadske gradove: iskustvo se, mislili su, svodi na gustinu stanovništva u proporciji sa količinom biciklističkih staza (Pa, nisu baš bili sasvim u pravu. „Smejemo se pri pogledu na vankuverske biciklističke staze“ rekao mi je jedan kopenhaški arhitekta. „Još nisu shvatili da se biciklističke staze ne postavljaju između puta i parking-prostora“). Ali, postoji još mnogo više od biciklističkih staza što je deo urbane magije Kopenhagena. Evo pet dizajnerskih strategija koje bi (ne samo) kanadski gradovi mogli da ‘pozajme’ od Danaca.
1. Građani Kopenhagena neupadljivo i neprimetno praktikuju urbani dizajn. Gradski arhitekta Simon Kjaer Hansen odavno je shvatio da moralno ubeđivanje u “pedaliranje” – tako što bi svoje sugrađane na svaki način vukao za rukav da izađu iz automobila i “zajašu” bicikle – prilično grubo političko oruđe. Dakle, ono što je Grad Kopenhagen uradio u proteklih 30 godina, malo po malo, jeste smanjenje broja parking mesta uz uvećanje broja traka za bicikl, iz godine u godinu. To je funkcionisalo, kaže Hansen: jedan po jedan, vozači bi dostizali tačku frustracije, gledajući bicikliste kako bi prozujali pored njih, i tada shvatajući da imati/ voziti auto jednostavno nije vredno muke. Sve to – imati automobil i voziti ga svakodnevno prometnim ulicama – nije vredno koliko oslobađanje od pritiska koje nudi bicikl.
2. Ozbiljno polažu pažnju na društveni kontekst arhitekture. Neke od dalekovidih danskih arhitektonskih agencija kao ‘Signal arkitektur’ angažuju ekonomiste i sociologe radi proučavanja obrazaca ponašanja na radnom mestu, aktivno delujući na njih. Rezultat je ono što direktorka ‘Signala’ Gitte Andersen naziva „arhitekturom zasnovanom na dokazima”: kad dokumentujete kako se ljudi ponašaju – koliko puta otvore i zatvore prozore i vrata, koliko hodaju po sobi, koliko papirnih aviona naprave, šta god – tek onda možete dizajnirati radni prostor sa daleko moćnijim strateškim ciljem.
(Foto: Kristijanija, hipi-komuna na mestu stare vojne kasarne, Kopenhagen)
3. Uvek ostavljaju “grube ivice”, šmek sirovosti i nedovršenosti, koje određenim strukturama i sredinama udahnjuju životnost . Oblast Kopenhagena poznata kao klanični okrug – iz milošte nazvan „Četvrt Belog Mesa“ – jedan je od mnogih prostora koji su, kao i širom zapada, promenili svoju svrhu od industrijskih zona u nešto drugo (uglavnom se takvi prostori prenamenuju u lokale, restorane, noćne klubove, mesta za zabavu, umetničke ateljee, prostore za svirku bendova i žive nastupe, galerije, muzičke, filmske i izdavače knjiga itd). Tako se na divan način “ignoriše” često izlišna potreba za “usavršavanjem i ulepšavanjem” prostora, izbegavajući da se oni prerade u nešto izveštačeno, preterano i sentimentalno. Scenografija: ‘Erik Moeler Arkitekter’ biro planira budućnost ove četvrti poput istinske urbane laboratorije. Noću, barovi i mesta za izlazak pulsiraju u ritmu hardkor muzike i veselu atmosferu do u sitne sate. Ista stvar je i sa Kristijanijom, kopenhaškim rajem za hipike podignutim na već vekovima zgasloj vojnoj kasarni, sa svojom sopstvenom politikom oko droga (sa dosta visoko kvalitetne ‘gandže’ koja se prodaje u štalama, poput šargarepe na farmerskim pijacama). Osećate se kao da ste na ivici noža, a ne u tematskom parku – to je još jedan dokaz da je u samu lokaciju utisnut život, kako žitelja ove komune tako i njenih posetilaca.
(Foto: osam rezidencijalnih apartmana koje je projektovao arhitektonski biro BIG, Kopenhagen)
4. Arhitekte podržavaju i hvale svoj troprocentni ‘namet” u svrhe“razvoja inovativnost”, ulažući u buduće stvaralaštvo. Danski poslodavci, povrh plate koju daju svojim arhitektima, dodaju još i tri odsto novčanog stimulansa, koju se mora is koristiti isključivo za kontinuirano obrazovanje, istraživanja u oblasti dizajna i arhitekture, studijska putovanja i / ili druga iskustva koja bi im proširila saznanja i shvatanja u struci. Zato je, na primer, grupa arhitekata iz kopenhaškog biroa ‘BIG’ (koji je, između ostalog, bio zapažen po svom originalnom projektu osam rezidencijalnih kompleksa, tzv. ‘8 BIG’), prošle godine otišla na studijski put u Japan: na taj način proširuju svoje profesionalne vidike i uče o dizajnu. Na put su otišli ne samo direktor biroa i viši projektni menadžer već više od dve trećine zaposlenih – i sve su to sebi mogli da priušte zahvaljujući “globi” koju su u svojoj firmi sami sebi sporazumno nametnuli: “namet od 3%”.
(Foto: enterijer restorana Noma, Kopenhagen)
5. Uopšte ih ne brine da li su i koliko ‘prokleto kul’: ‘hygge’ (komfor, prijatnost, udobnost) je životni koncept koji je od prvenstvene važnosti svakom Dancu – „čak“ i dizajnerima. Udobnost pre svega! Muzej moderne umetnosti u Luizijani nedavno je postavio video-izložbu “Novi Nordijci” u znak priznanja ovoj kulturnoj pojavi sa Dalekog Severa. I ‘Noma’ – tako mnogohvaljeni „najbolji-restoran-na-svetu“ – prekriven je plaštom stilskog gesta ‘hygge’: izduženi prostori, precizno finalizovane daske hrastovine ‘Dinesen Wood Floors’. To je topli, udobni kontrapunkt flambiranim insektima i drugim avangardnim gastro-ponudama iz njihove kuhinje. Bravo.
Komentari:
Jedna misao o tome šta bi ostali gradovi mogli naučiti od Kopenhagena – Patriša Patkau, arhitekta vankuverskog biroa ‘Patkau Architects’:
Kada je u pitanju biciklizam, zašto niko ne pominje da Kopenhagen nije Vankuver? Pravilo br.1 bilo bi: Izravnajte vaš grad. Kopenhagen je potpuno ravan i u svojim ‘city bike’ turama biciklisti mogu naleteti samo na jedan mali ‘nasip’, za razliku od Vankuvera. U Kopenhagenu, ljudi svih uzrasta i nivoa fizičke kondicije lako mogu da bicikliraju gradom. Biciklizam u Vankuveru zahteva daleko viši nivo spremnosti, koji ogromna većina populacije – posebno stariji, neuvežbani i oni u dobrim srednjim godinama – ne poseduju.
Pretpostavljam da imate spreman komentar: Pa, samo postanite ‘fit’! Znam, međutim, kako takav komentar nema baš puno pravedničkog i zaštitničkog sentimenta koliko se isprva može činiti. Trebalo bi sa brigom i pažnjom napraviti razlike između ljudi, onoga što rade i kako odlučuju da to urade: da li će neki novi koncept (Vankuvera ili bilo kog drugog grada) biti samo predlog, ali ne i nužni uslov života i rada u gradu.
Međutim, pri promovisanju upotrebe bicikla u Vankuveru, krišom smanjeni broj parking-mesta i dodavanje biciklističkih traka nikada neće prevazići topografiju grada, koja će zasigurno osujetiti većinu stanovništva. I sama priznajem kako sam jedna od onih koji će biti frustrirani: Nikada neću uspeti da pedaliram od kuće do posla, ili do mnogih mesta koja svakodnevnu posećujem – zahvaljujući topografiji Vankuvera.
Treba napomenuti dobro poznatu stvar, da je Patkau farma/ biro smeštena među krševitim padinama severne obale Vankuvera, uz najstrmija zabrđa koja su nam doslovce pred kućnim pragom, strminama koje ulivaju strah čak i žilavim biciklistima koji svake godine odvažno bicikliraju ovim planinskim predelima u trci Vankuver-Vistler. Zašto se debatuje o “podešavanju” Vankuvera za biciklizam nezavisno od gradskog terena koji je sa dosta nagiba i kosina? Znojim se i držim za grudi misleći da me strefila kap, samo kada u mašti zamislim kako uzbrdo vozim bicikl u, recimo, Sijetlu.
Pravilo br 2: ako se već odlučite (za nasilnu promociju Vankuvera kao “biciklističke oaze”), onda obezbedite svim njegovim žiteljima besplatne beta-blokatore za usporavanje rada srca.
Patriša Patkau, Patkau Architects, Vankuver, B.C.
(Foto: Vankuverski off-road biciklizam)