Predlog pojedinih australijskih ekonomista da se sve nerentabilnija poljoprivredna industrija svede na minimum, kako jedna od najbogatijih svetskih ekonomija ne bi doživela sudbinu zemalja trećeg sveta, australijski mediji kometarišu kao „grom iz vedra neba“. Taj predlog će teško proći ma ko da pobedi na septembarskim izborima, smatraju analitičari, ali bi mogao da postane aktuelan kad već bude suviše kasno.
Uporedo sa približavanjem izbora u Australiji 14. septembra, Australijancima je sve manje do pikanterija poput spekulacija da će se za australijski senat ispred Vikiliks partije kandidovati i Džulijan Asanž (koji je rođen u Kvinslendu i ima australijski pasoš), s obzirom na prognoze da njihovoj privredi, posle 21 godine neprekidnog rasta – preti recesija. Nakon što je investiciona banka Goldman Sachs snizila ovogodišnju prognozu rasta australijske ekonomije sa 2,4% na 2% i objavila da je rizik od recesije u ovoj zemlji porastao na 20%, Šejn Oliver, glavni ekonomista iz sidnejskog AMP Capitala takođe ocenjuje da je taj rizik povećan, navodeći da su pad cena sirovina, očekivani pad investicija u rudarstvo, smanjenje javne potrošnje i potonuće australijskog dolara samo neki od razloga za pesimizam.
Čak i u anketi Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), objavljenoj krajem maja ove godine, da je Australija, zahvaljujući jakoj ekonomiji prema Better Life indeksu najsrećnija zemlja među 34 zemlje članice OECD, napominju se rizici od povećanja nezaposlenosti i sve intenzivnijeg socijalnog raslojavanja, budući da najbogatiji, koji čine 20% ukupne populacije, imaju šest puta veća primanja od onih na dnu socijalne lestvice. Loša očekivanja potvrdio je i novi savezni budžet donet polovinom maja. Ministar finansija Vejn Svon obnarodovao je da će država tokom naredne finansijske godine biti u deficitu od čak 18 milijardi dolara, dok je samo godinu dana ranije obećavao da će ove godine budžet biti u suficitu od 1,1 milijarde dolara. Komentarišući mere štednje koje je vlada najavila, većina australijskih medija ocenjuje da će najveći gubitnici biti porodice zbog ukidanja poreskih olakšica za povećanje nataliteta i troškove lečenja, uz sve veće troškove života i rastuću nezaposlenost.
Radikalan predlog
Klizanje privrede ka recesiji i predviđanja da će cenu za to na izborima platiti aktuelna laburistička vlada deluju kao samo još jedna loša vest u medijskom obrascu koji prati „posrnuće kluba najrazvijenijih“. Ali tek na prvi pogled. Već na drugi, izdvaja se predlog koji zagovara jedan deo domaćih ekonomista da bi Australija, ne samo zarad rešavanja aktuelne krize nego i ekonomske održivosti u budućnosti, trebalo da poljoprivredne aktivnosti svede na minimum. Taj novi način razmišljanja počiva na računici da premda je 60% australijske zemlje namenjeno poljoprivredi i na nju otpada 80% ukupne potrošnje vode (čiji su resursi ionako veoma oskudni), vrednost poljoprivrede u odnosu na ostale privredne sektore smanjila se na manje od 3% udela u BDP-u. Nadalje, zapanjuje podatak da Australija oko 80% zarade od poljoprivrede dobija od nepunih 0,8% poljoprivrednog zemljišta. Vladini izdaci za ovu delatnost u vidu različitih podsticaja ili pomoći zbog suša odnesu otprilike trećinu nominalne neto zarade australijske poljoprivrede. Potencijal tog zemljišta mogao bi se iskoristiti za turizam, šumarstvo, rekreaciju, ribolov i slične aktivnosti, predlažu ekonomsti, uz dodatni argument da domaća poljoprivreda emituje više ugljen-dioksida od svih motornih vozila i cele transportne industrije.
Međutim, ovakav ekonomski koncept, koji podržavaju i mnogi lokalni ekološki pokreti, je izuzetno radikalan u zemlji u kojoj mitologija sela i seoskih vrednosti i dalje značajno utiče na dnevnu politiku i oblikuje svakodnevnicu. To se očituje kroz nesrazmerno veliki uticaj seoskih glasača i preovlađujuće uverenje da je poštenje uvek na strani sela: ako farmer bankrotira, smatra se da je reč o nesreći čestitog čoveka kojega su savladale sile izvan njegove moći, poput suše, a ako se to desi u gradu, odmah se pretpostavlja da su u pitanju špekulacije.
To je neverovatan ekonomski i društveni paradoks, ali već dugo vremena i značajan politički problem u zemlji koja je u svim relevantnim međunarodnim izveštajima kvalifikovana kao najurbanizovanija u svetu. No, on je tek nagoveštaj mnogo složenije protivurečnosti – da se zemlja sa razvijenom ekonomijom, veoma obrazovanim stanovništvom, visokim prosečnim životnim standardom i razvijenim demokratskim institucijama ističe kao primer krajnje neracionalnog i neodrživog odnosa prema resursima, kakav se u današnje vreme vezuje isključivo za države trećeg sveta ili zemlje u razvoju. Naime, pri sadašnjoj stopi iskorišćavanja, obnovljivi resursi u Australiji, poput šuma i ribarskih lovišta, nestaće mnogo pre nego neobnovljivi, kao što su zalihe uglja i čelika.
Dvostruka ironija
Da bi se razumeli navedeni problemi, treba imati u vidu da je Australija najneproduktivniji kontinent, čije zemljište u proseku ima najnižu količinu hranljivih materija, najnižu stopu rasta biljaka i najniže prinose. To je zato što su australijska tla uglavnom toliko stara, da je tokom milijardi godina kiša iz njih isprala hranljive materije. U takvim okolonostima doseljenici su pošto poto hteli da preslikaju britanski način života – od vrednosti do ekonomije, u kojoj su poljoprivreda i ovčarstvo imali izuzetno značajnu ulogu (vuna je sve do pedesetih godina prošlog veka bila vodeći australijski izvozni proizvod, a Australija je i danas najveći izvoznik vune), a čije se posledice i dalje osećaju. Jedna od njih je precenjena tržišna vrednost poljoprivrednog zemljišta, nad kojom većinu vlasništva ima država i daje je u zakup. Kad farmer kupi ili zakupi zemlju i preuzme hipoteku, nužda da plati visoke kamate na hipoteku tera ga da „šiba zemlju“, tj da pokuša da iz nje izvuče veći profit nego što je ona u stanju da obezbedi kroz održivi prihod. Takođe, usled potrebe da se nedostatak hranljivih materija nadoknadi veštačkim đubrivom, i da se obradi veća površina zemljišta da bi se dobio isti prinos kao što bi dale manje, ali plodnije parcele, troškovi za gorivo i ukupni troškovi proizvodnje su daleko veći nego u većine inostrane konkurencije. Na primer, u uslovima globalizacije, jeftinije je uzgajati pomorandže u Brazilu i koncentrat njihovog soka prevesti 13.000 kilometara do Australije, nego kupiti pomorandžin sok od domačih proizvođača. Isto važi i za kanadsku svinjenitinu i šunku. Od ranih kolonijalnih vremena pa do danas, zemljišta u Australiji prošla su kroz mnoge cikluse krčenja zemlje, ulaganja, bankrota i napuštanja poseda, a sve do pre dve decenije australijska vlada ne samo da je subvencionisala krčenje zemlje nego ga je i zahtevala od zakupaca radi razvoja poljoprivrede.
Usled ovakve politike, danas je pod šumom svega 20% celokupne teritorije, a krčenjem su uništene mnoge autohtone biljke, neke i jedinstvene poput tasmanijskog eukaliptusa koji se već odavno proizvodi van Australije. Uprkos tome, seča stabala se nastavlja. Osim domaće potrošnje, drvo se izvozi, ali polovina tog izvoza nije u obliku trupaca ili dovršene drvne građe, nego se trupci razbijaju u iverje i šalju uglavnom u Japan. Tamo se od njega proizvodi papir i papirni proizvodi, s tim da je cena koju Japan plaća Australiji za ivericu 7 dolara po toni, a papir koji od njega proizvedu Japanci prodaju za 1.000 dolara po toni, tako da gotovo cela dodata vrednost drvne građe nakon što se poseče ide Japanu, a ne Australiji.
Paralelno sa izvozom iverice, Australija uvozi gotovo tri puta više drvnih proizvoda nego što izvozi, a više od polovine te uvozne robe otpada na papir i papirne proizvode. Prema tome, australijsku trgovinu drvnim proizvodima obeležava dvostruka ironija. S jedne strane, Australija, kontinent sa najmanje šuma, i dalje ih seče kako bi drvne proizvode izvozila u Japan, zemlju koja ima 74% površine pod šumama, koje i dalje rastu. Drugo, australijska trgovina drvnim proizvodima zapravo je izvoz sirovina po niskoj ceni, koje se u drugoj zemlji pretvaraju u proizvod visoke dodate vrednosti i visoke cene, koji Australija zatim uvozi. Ova vrsta asimetrije se ne očekuje između dve zemlje koje pripadaju grupi najbogatijih i najrazvijenijih. Japan u Australiju najviše izvozi automobile, telekomuniukacionu i računarsku opremu, dok Australija u Japan osim drveta, najviše izvozi ugalj i rude.
Tiranija udaljenosti
Važan faktor u razvoju Australije je tzv. „tiranija udaljenosti“, što znači hiljade kilometara do svetskih tržišta i duga prekookenaska putovanja brodom, zbog čega je prevoz po kilogramu ili jedinici mase za australijske izvozne proizvode viši od troškova izvoza SAD u Evropu, tako da Australija može ekonmično da izvozi samo proizvode male zapremine a visoke vrednosti. Međutim, tiranija udaljenosti je problem i unutar kontinenta. Plodna ili naseljena područja su retka i raštrkana: stanovnika je 14 puta manje nego u SAD a žive na području 48 američkih država. Zbog toga su ogromni troškovi prevoza, pa je u Australiji skupo održavati standard najbogatijih zemalja. Na primer, australijska vlada plaća telefonski priključak na nacionalnu telefonsku mrežu svakoj australijskoj porodici ili preduzeću na bilo kojoj lokaciji, čak i na najzabačenijim farmama, stotinama kilometara udaljenim od najbliže druge farme. Oko 58% stanovništva je koncentrisano u pet najvećih gradova, pri čemu je među tih pet Pert najizolovaniji velegrad na svetu, udaljen 2.100 kilometara od drugog najbližeg velikog grada.
Zbog udaljenosti i čestih suša, banke i druga preduzeća zatvaraju filijale u izolovanim gradovima jer su postale neekonomične. Zbog istih razloga iz tih gradova odlaze i lekari. U Australiji zato sve više gube gradovi srednje veličine, jer većina stanovništva živi ili u nekoliko najvećih urbanih centara ili u manjim selima ili, pak, na zabačenim farmama, bez banaka, lekara i ostalih civilizacijskih tekovina. Međutim, male farme lakše preživljavaju dugogodišnje suše nego urbana naselja, koja u zaleđu nemaju privredne gravitacione centre poput najvećih gradova.
Problem gradova srednje veličine u dobroj meri odslikava generalni problem održivosti u uslovima nezahvalne klime, nedostatka vode i sa oskudnim i uništenim resursima koji se zbog prirodnih uslova veoma sporo obnavljaju. To je uslovilo i da australijska ekonomija ima jednostavniju strukturu od privreda SAD, Evrope i Japana, te da svoj izvoz danas prvenstveno bazira na rudama kojima je izuzetno bogata. Najvrednije izvozne rude su ugalj, zlato, čelik i aluminjim, a Australija je vodeći svetski izvoznik uglja. Azijske zemlje uvoze gotovo pet puta više ruda iz Australije nego evropske zemlje, pa su joj najveći trgovinski partneri Japan, Kina, Južna Koreja, Singapur i Tajvan, dok je nekada najveći spoljno – trgovinski partner i izvozno tržište, Britanija, pala tek na osmo mesto. Kada je reč o biljnim kulturama i životinjskim proizvodima, Australija pokušava da nađe specijalizovane niše na globalnom tržištu, pa u poslednje vreme u ovom segmentu izvoza dominiraju vino i orasi, kao i neke specijalne kulture poput durum pšenice i drugih specifičnih varijeteta pšenice. Vuna i ostali poljoprivredni proizvodi sada su, međutim, tek na trećem mestu kao izvor deviza, iza ruda na prvom i turizma na drugom mestu.
Uprkos ovakvoj statistici, ništa u izbornoj trci ne upućuje na to da bi novoizabrana vlada u septembru, ma ko je bude činio, mogla da usvoji pomenuti ekonomski predlog o napuštanju poljoprivrede. Bio bi to „grom iz vedra neba“, komentarišu australijski mediji, ne isključujući mogućnost da se zbog sve većeg pritiska mladih generacija takav model ipak postupno počne da sprovodi, „pre nego što bude suviše kasno, i kada će takva odluka morati da se donese iz pukog očaja“.
broj 98/99, jul/avgust 2013.