U nedostatku ključnih ideja za izlazak iz krize, državne administracije postale su sve maštovitije u rasprodaji državne imovine. Tako je Finska na prečac privatizovala Deda Mraza “jer je gubitaš”, a ko ima novca može, između ostalog, da kupi ime grada u Japanu, tajnu naseobinu u Letoniji, pa čak i deo britanske policije.
Od prošle godine Deda Mraz je zaposlen kod privatnika. Tako je odlučila finska vlada, rešena da ne dočeka sudbinu nekih drugih evropskih država koje se guše u javnom dugu. Iako Finska još nema takvih problema, budući da državni dug iznosi oko 125 milijardi dolara ili 49.3% BDP-a, Vlada je odlučila da počne sa prodajom državne imovine koja stvara gubitke. Finci verovatno nisu očekivali da će se među gubitašima naći i Deda Mraz, a još manje da će biti prva žrtva nove, proaktivne politike. Ipak, na udaru se odmah našao državni udeo od 32% u „Park-kući Deda Mraza”, smeštenoj u Santa parku u Laponiji. Investitori su takođe otkupili deo akcija grada Rovaniemi, kao i udeo u turističkoj agenciji “Lapin Matkailu”, čime su postali vlasnici 56% udela u toj, do skoro, državnoj „Deda-Mrazovoj” firmi.
Ako Deda Mraz, nezadovoljan novim statusom potraži azil u nekoj drugoj državi koja voli da se reklamira kao socijalna, poput Austrije, pitanje je šta će ga i tamo snaći. Jer i u Austriji je zavladala panika od dužničke krize, iako se i ova zemlja, kao i Finska, relativno dobro prilagodila globalnoj krizi, pa spoljni dug (77,3% BDP-a), ni deficit (oko 3,4%) ne iskaču previše iz strogih okvira koje je propisala EU. I pored toga, austrijska vlada je po principu „zlu ne trebalo” pokrenula prodaju planina u blizini granice sa Italijom. Planine Roskop (2.603 m) i Grose Kinigat (2.689 m) procenjene su na svega 121.000 dolara, mada se u oglasima promovišu kao „najlepši vidikovci i najposećeniji planinski vrhovi“. Kupce su pretekle lokalne samouprave, nakon čijih protesta je prodaja obustavljena, ali im je ministar fianansija svečano obećao da Vlada neće odustati od namere da „najlepše vidikovce” uskoro proda radi izglednije budućnosti.
Japanci, uvek inovativni, pokušali su da za isti problem pronađu drugačije rešenje. Tako su vlasti japanskog grada Izumisana, u zapadnoj prefekturi Osake, ponudile na prodaju njegovo ime, ne bi li i na taj način pokušale da namire dug kreditorima koji premašuje 100 milijardi jena (1,2 milijarde dolara). Dug je delom prouzrokovan i odlukom da se izgradi novi međunardoni aerodrom „Kansai”, prilično udaljen od grada, što je zahtevalo gomilu dodatnog novca za izgradnju okolne infrastrukture i puteva. Zvaničnici su još u junu ove godine otvorili konkurs, sa napomenom da će grad biti nazvan po imenu najvećeg ponuđača, ali do 30 novembra, kada je zaključen, niko se nije javio da plati kako bi njegovo ime ušlo u istoriju. Epilog su tri simbolične ponude za preimenovanje pojedinih zgrada, i vrlo konkretno nezadovoljstvo žitelja Izumisana, koji su ovakav potez gradskih vlasti nazvali istorijskom sramotom.
Dobar posao sa bordelom
Šta bi tek onda trebalo da kažu Grci, čija vlada rasprodaje sve osim Akropolja, a i on bi mogao „pod najam”. Svetinja atinske demokratije bila je nedostupna za bilo kakav vid komercijalizacije izuzev turističkih poseta, dok osiromašeno ministarstvo kulture nije iskoračilo sa ponudom da je iznajmljuje zainteresovanim profesionalnim fotografima i filmskim ekipama. Ova odluka je stigla nakon što je grčka vlada već najavila rasprodaju svega „bez čega se može”, što znači da se pozdravlja sa mnogim ostrvima, kraljevskim palatama i drugim atraktivnim nekretninama, lukama, aerodromima, putevima, naftnom kompanijom u državnom vlastništvu, lutrijom i poštom. S obzirom da je grčki dug narastao na 408 milijardi dolara, što je više od 158 odsto BDP-a, u paketu „za odricanje” nalaze se i diplomatske rezidencije u inostranstvu. Agentima za nekretnine već je dojavljeno da mogu krenuti u proces prodaje konzularne rezidencije od 1.000 kvadratnih metara u prestižnom londonskom Holland Parku. Pema prvim procenama, ovo zdanje, staro 115 godina, moglo bi da se iznajmljuje za 25.000 funti nedeljno, a prodajna cena da dostigne čak 12 miliona funti. U ponudi su i zgrade i u Briselu, Beogradu, Rimu i Nikoziji, sve u sklopu velike „diplomatske rasprodaje”, verovatno najveće koja je ikada sprovedena u Evropi. Dodatno, najavljena je i prodaja palate „Tatoi”, istorijskog kraljevskog poseda na padinama Parnithe. Grčka kraljevska porodica je 1871. godine preuzela posed blizu Atine koji krase brojni vrtovi, a pored kojih se nalazi oko četrdesetak građevina, štale, bazen i nekoliko kraljevskih grobnica. Niz starih „rols-rojseva” i ostalih luksuznih rariteta koji su pripadali kralju Konstatinu pre nego što je izgnan iz zemlje i danas se mogu videti na oronulom posedu.
Za razliku od grčkog Ministarstva spoljnih poslova, koje ima vrlo preciznu evidenciju čime raspolaže, ostatak države je muku mučio da sazna pravo stanje pripadajuće imovine zbog haosa u zemljišnim knjigama. Ali kad je „došla na svoje”, država je rešila da na rok od 50 godina iznajmi i nenaseljena ostrva, barem četrdestak, čija površina varira od 50 do 300 hektara, a koja se reklamiraju kao mirna mesta sa lepom prirodom, koja su istovremeno blizu kopna i imaju svu neophodnu infrastrukturu. Za mnoge Grke, najavljene inicijative predstavljaju dosad najveće poniženje u procesu brutalnog fiskalnog poravnavanja, obeleženog rekordnom stopom nezaposlenosti i porastom siromaštva. Ipak, nije svima ponos na prvom mestu. Tako je niželigaški fudbalski klub „FC Voukefale” rešenje za narasle dugove našao u sklapanju posla sa lokalnom javnom kućom. Prema ugovoru, igrači su obavezni da na dresu imaju istaknut logo sponzora, što ih, prema pisanju grčkih medija, nije nimalo potreslo. Naprotiv, većina se raspitivala da li će biti i nekih „bonusa”.
Unosni „grad duhova”
Na prodaju palata, kraljevskih poseda i drugih veoma vrednih istorijskih spomenika odlučile su se i Italija, Francuska, Španija i Portugal, s tim što je portugalska vlada obećala da „ni po koju cenu” neće prodati zaštitni znak Lisabona – čuveni žuti tramvaj. Nasuprot konceptu da se javnom dugu doskoči rasprodajom objekata starih više vekova, Letonija je radi popune budžetskog deficita na aukciji ponudila nešto drugačije – napušteni grad iz sovjetskog doba. Kupac je bio nepoznati ruski investitor koji je ponudio 3,1 miliona dolara. Predstavnici letonske Agencije za privatizaciju pozdravili su prodaju „grada duhova“, izjavivši da je postignuta desetostruko veća cena od početne. Nije poznato šta investitor namerava da uradi sa imanjem od oko 45 hektara, na kojem se nalazi 70 objekata u jako lošem stanju. Među njima su zgrade za stanovanje, škola, barake i klub za oficire. Grad ranije poznat kao „Skrunda -1” bio je dom oko 5.000 ljudi tokom Hladnog rata. Napušten je pošto se ruska vojska povukla u jeku raspada Sovjetskog Saveza. Udaljen je oko 150 kilometara od Rige i važio je za tajno naselje nezabeleženo na kartama, jer su u njemu bila postavljena dva velika radara za sprečavanje američkog nukleranog napada, a koje je ruska vojska odnela sa sobom..
Britanci bi takođe da se reše zastarelih vojnih postrojenja i oružja, a za sada je najuspešniji posao skopljen sa Sjedinjenim Državama, kojima su prodata 72 „penzionisana“ vojna mlaznjaka tipa „Herijer” za oko 116 miliona funti. Na stolu su, međutim, mnogo radikalnije ideje, tvrde britanski analitičari, koji navode da će u roku od pet godina privatne kompanije preuzeti i velike delove britanske policijske službe, poput kriminalistike, forenzike i upravljanja zatvorima. Kao najizgledniji novi vlasnik pominje se kompanija G4S, koja je obezbeđivala Olimpijske igre i ima skoro 660.000 zaposlenih u 125 zemalja. Kompanija je već preuzela šest britanskih zatvora, a nedavno i upravu nad policijom u Linkolnširu, na osnovu ugovora vrednog 200 miliona funti. Po starom dobrom običaju, britanska vlada demantuje „prodaju policijaca” eufemističkim saopštenjem da će „sve ključne funkcije u ovom važnom bezbednosnom sektoru ostati u nadležnosti države”.
Vladimir Adonov
92/93, MSP – 1000 zašto 1000 zato