Sve veće suše uzrokovale su velike ekološke i ekonomske probleme širom Mediterana, a najviše u Siriji:
Crveni i narandžasti delovi su iskusili najsušnije zime u skorašnjoj istoriji
Zato neki autori postavljaju pitanje da li je konflikt u Siriji zapravo početak vođenja klimatskog rata. Frančesko Femia, suosnivač Centra za klimatske promene i bezbednost, je još prošle godine pisao da su nemiri u Siriji “reakcija na brutalnost autokratskog režima i odgovor na talas državnih udara širom arapskog sveta, ali ne samo to”. On je tada rekao da je sve jasnije da su prognoze o isušivanju mediteranskih zemalja tačne i da to uzrokuje konflikte.
“Od 2006. do 2011. oko 60% sirijske teritorije je iskusilo jednu od najdužih suša i nekoliko godina najmanjih poljoprivrednih prinosa od početka gajenja prehrambenih biljaka. Situaciju su pogoršale subvencije Asadovog režima uzgoju pšenice i pamuka – neodržive tehnike navodnjavanja dovele su do uništenja zemlje. Skoro 75% farmera severoistoka zemlje doživelo je da im ništa ne rodi a stočari su izgubili oko 85% grla, što je konačno imalo veoma loše posledice na standard 1,3 miliona ljudi. Ovo se sve desilo malo pre nego što je izbio građanski rat u Siriji”, kaže Femia.
Dodatni problem je taj što se Sirija u poslednje vreme dosta urbanizovala, premda je stanovništvo u gradovima ostalo pretežno siromašno. Njihovu populaciju uvećale su i izbeglice iz Iraka i Palestine.
Na kraju, siromaštvo je bilo okidač za nemire, međutim, kako tvrdi ekonomista Samir Aita, nije suša izazvala građansku neposlušnost već nemogućnost korumpiranog režima “da adekvatno reši ovaj problem”.
Najgore je što se sličan scenario, bar klimatski, može desiti i u drugim naseljenim delovima sveta, poput delova SAD ili mediteranskih zemalja u Africi.
Izvor: Thinkprogress.org