Oniže, debeljuškaste ovce ispunile su jedanaest koliba nekadašnje ciglane na rubu Sente. Nezainteresovane za šetnju i ispašu zbog tankih nogica koje jedva izdržavaju njihovu težinu, radije očekuju uredno samleven obrok u kojem im se ugađa čak i keksom. Verovatno najveće stado ovaca u Srbiji nije namenjeno ulepšavanju pastoralnih predela Srbije već evropskom tržištu. Za Milana Doronjskog, Milana Mašića i Ivana Kljajića sve je počelo kao zabava, a pretvorilo se u ozbiljan izvozni biznis.
Vlasnici „Mimovog salaša“ nisu dugogodišnji poljoprivrednici, već poslovni ljudi iz „Standard gasa“, našeg najvećeg proizvođača i trgovca tečnim naftnim gasom i špedicije „Optimum“. Milan Doronjski reći će kako je sve počelo zabave radi, 2010. godine kada je kupio prvih 10 ovaca kao originalan i neobičan rođendanski poklon ćerki koja voli životinje. Ispostavilo se da i njegov poslovni partner Milan Mašić i Ivan Kljajić vole životinje, pa su tako postali vlasnici stada od prvih 30 ovaca. Pošto ljubav ne isključuje profit odlučili su da ozbiljno počnu da se bave gajenjem ovaca.
Motivacija je pronađena u izvozničkoj kvoti za našu zemlju kojom se dozvoljava izvoz u EU 10.000 tona ovčijeg i jagnjećeg mesa godišnje, a Srbija ne uspeva da izveze ni 20 puta manju količinu. Izvozna cena živog grla je od tri do 3,5 evra po kilogramu, što je najmanje za evro više od domaće cene. Kada je poslovni cilj postavljen, ostalo je da se precizira kako do njega doći. Za te poslovne odluke, kaže Milan Doronjski u razgovoru za B&F, uglavnom je zadužen njegov imenjak Mašić, koji je pre donošenja odluka konsultovao ogromne količine literature i proučio tržište.
„Izabrali smo da se bavimo uzgojem mesnatih ovaca, jer postoji ogromna tražnja, prvenstveno za jagnjećim mesom. A onda, kada ste doneli odluku, shvatite na kom stepenu razvoja je naša zemlja. U Srbiji naime, ne možete da kupite iole ozbiljan broj kvalitetnih ovaca“, priča Milan Mašić.
Sve se iskomplikuje dok kažeš „keks“
Mašić i Doronjski „priznaju“ kako su dozvolili sebi da kupe 300 toliko loših ovaca da je povoljna cena ispala najskuplje plaćena, te je trebalo vremena da se prirodnom selekcijom istisne ovaj loš izbor. Pošto su se odlučili za mesnatu rasu ovaca il de frans koje kod nas jedva da ima na tržištu, ispostavilo se da je i uvoz zbog komplikovane procedure i propisa gotovo nemoguć i pretpostavlja ogromne troškove. „Mi smo u Srbiji pokušali da naše propise uskladimo sa propisima EU, ali su opstali i recidivi starih propisa, sa mnogo administriranja što podiže cenu.
Za ovcu koja u Francuskoj staje do 150 evra, izdavanje papira veoma je skupo pošto iz Francuske ide za Srbiju. Tome treba dodati takse, dozvole, troškove prevoza, jer mora da ih preveze specijalizovana kuća, i na kraju ta ovca košta između 450 do 500 evra“, nabraja Mašić.
Umesto toga, po farmama u Vojvodini i Srbiji, ovi poslovni ljudi uspeli su da kupe oko 400 primeraka il de frans rase, i kroz njihovo potomstvo došli do stada od 1500 ovaca. Cilj im je da imaju bar 3000 grla jer je to granica isplativosti za izvoz, jer kako kažu vlasnici „Mimovog salaša“ ne žele da se oslanjaju na prodaju ovdašnjim pečenjarama. Plan je bio da već ove godine stignu do te brojke ali suša i loš rod u 2012. godini omeli su ih u tim planovima.
Ovi odgajivači raspolažu sa 15 hektara pod detelinom, imaju dva hektara pod kukuruzom, a prošle godine su zaključili ugovor sa gasnim poljem Banatski Dvor. Pošto podzemno skladište gasa na površini uvek mora da bude pod nečim zelenim, dakle kulturom koja se ne suši i nema opasnosti da se zapali, ispostavilo se da je detelina idealan izbor. To je ukupne površine za gajenje hrane povećalo na 70 hektara, što bi uz postojeće njive vlasnicima „Mimovog salaša“ trebalo da obezbedi dovoljno kabaste hrane za njihovo stado, pod uslovom da ove godine budu dobri vremenski uslovi. Nakon nekoliko licitacija za zakup slatina ili oranica zaključili su da na cenu hektara ne utiče tržište već političke i interesne grupe, i da im je jeftinije da kupe kukuruz nego da se upuštaju u obrađivanje zemljišta u zakupu.
„Pokazalo se da je ono što smo mislili da će biti najjednostavnije, postalo složeno, od nalaženja radne snage, do zakupa zemlje, pronalaženja hrane, strukture hrane, veterinarske zaštite. Sve je postalo ozbiljno. To je sadržaj priče o ovčarstvu kako je mi vidimo i kako je radimo“, kaže Doronjski.
Ovce su smestili u napuštenu ciglanu kod Sente, koja je u vlasništvu njihovog partnera, te su postojeće zidane objekte, u kojima se cigla sušila, doterali, prilagodili i tako izbegli visoke početne troškove ulaganja u objekte. U ovu njihovu jedinstvenu priču o gajenju ovaca uklapa se i podatak da ih hrane keksom. Na pitanje odakle ideja za ovaj meni, kažu: „pitali smo smo seljake u okruženju čime ih prehranjuju zimi“.
Oblande s kukuruzom
„Oni su nam rekli da otkupljuju lomljeni keks od „Baninija“ iz Kikinde. Sada se seljaci malo ljute, jer smo mi postali veliki otkupljivači, tako da se pokazalo da nije dobro „odavati“ informacije“, priča Mašić.
Za slatkiše, a tu ima i oblandi, keksa i bobi štapića, od fabrike dobiju detaljan sirovinski sastav i na osnovu toga dalje sastavljaju jelovnik za ovce. Uglavnom, keks ne sme da čini više od 32 odsto, on se melje i dodaje se kukuruz, sojino zrno, suncokretova sačma, repin rezanac…sve ono što čini srž njihove energetske ishrane.
Za sada „Mimov salaš“ ne donosi profit, ali od nusprodukata u gajenju ovaca, poput prodaje ostrižene vune, đubriva iz torova, te ovaca koje ne žele da zadrže, mogu da obezbede isplatu bar šest zarada za sedam zaposlenih i pet angažovanih radnika koji o salašu i ovcama brinu svih 24 časa 365 dana u godini. Ne dobijaju dotacije od države, i kažu da je u ovom poslu najveći problem nedostatak obrtnog novca. Za sada sami subvencionišu svoju proizvodnju. „Sa 1500 grla mogli bismo da pokrijemo sve troškove, da farma sama sebe izdržava i da nama ne ostane ništa, ali onda zašto radimo? Za nas kao ljude iz privatnog posla to ne može tako da funkcioniše, jer proizvodnja nije sama sebi cilj, već da se od toga može lepo živeti“, kaže Mašić.
„Mi vidimo koristi od ovoga u šta smo zaplivali, nadamo se da ćemo relativno lako doći do željenog cilja od 3000 grla, koje će početi da daje profit. Ovo je industrija proizvodnje mesa, koja ne može da postoji sa 100 ili 200 grla“, objašnjava Doronjski.
Partneri očekuju da ove godine, ako ih posluže i izvori hrane, formiraju stado dovoljno za izvoz. „Naš cilj i jeste bio da se bavimo proizvodnjom koju je lako plasirati na tržištu. Kada imate količinu, onda lako dostignete i cenu“, kaže Mašić i objašnjava da sa 3000 grla mogu, pri pesimističkim prognozama jagnjenja, očekivati 4500 jaganjaca, što je devet kamiona sa po 500 grla. Italijansko i špansko tržište obično traži jaganjce od 20 do 25 kilograma, a tursko od 30 do 35 kilograma. Sa cenom od tri evra po kilogramu očekivani godišnji prihod je 405.000 evra.
„Ishrana, veterinarska preventiva, koja je ovde najvažnija jer kod ovaca nema efikasnog lečenja, šišanje, čišćenje torova, sve to godišnje košta do 205.000 evra. Prema tome, za ovu granu proizvodnje ostaje vam fenomenalna zarada od koje može lepo da se živi“, kaže Mašić.
Vlasnici „Mimovog salaša“ su na korak do dobijanja pasoša za svoje ovce i izvoza. Doronjski primećuje da će na taj način oni ostvariti svoj cilj u ovom poslu, istovremeno popraviti trgovinski bilans Srbije sa nekoliko stotina hiljada evra, ali da ovaj pojedinačni uspeh nije dovoljan za opšte dobro. „Koliko je napuštenih ciglana ili pogona koji ničemu ne služe? Nama je potrebno sto ovakvih gazdinstava da bi mogli da govorimo o boljem životu. A to ne mogu da obezbede političari, već stručno činovništvo sa kritičnim nivoom znanja čije mišljenje nije podložno koalicionom sporazumu. Takvi nam nedostaju da kreiraju poslovno okruženje i uslove“.
Petar Ilijin
broj 98/99, jul/avgust 2013.