Eksperti za ishranu i svetski nutricionisti tvrde da sve što je potrebno našem organizmu već postoji u našoj svakodnevnoj ishrani. Međutim, predstavnici medicinskih i drugih industrija nas ubeđuju da hrana ne sadrži dovoljno vitamina i da je neophodno da ih uzimamo u vidu dodataka. Na sreću, mnoge kvalitetne studije su razrešile ovu nedoumicu.
Istraživači sa Univerziteta Minesota su 10. oktobra 2011. godine otkrili da su žene koje su uzimale dodatne multivitamine imale veću stopu smrtnosti od onih koje ih nisu konzumirale. Dva dana kasnije, istraživači sa klinike u Klivlendu došli su do podatka da su muškarci koji su uzimali dopunski vitamin E imali povećan rizik od raka prostate.
Međutim, ovi pronalasci nisu bili nešto novo. Prethodnih sedam studija su već pokazale da vitamini povećavaju rizik od raka i srčanih bolesti kao i kraćeg životnog veka. Ipak, tokom 2012. godine, više od polovine američkog stanovništva je konzumiralo neki oblik vitaminskih dodataka. Ono što malo ljudi zna, jeste da njihova fasciniranost vitaminima potiče od samo jednog čoveka, koji je istovremeno bio toliko u pravu, da je osvojio čak dve Nobelove nagrade, i toliko pogrešio da se smatra jednim od najvećih svetskih promašaja.
Godine 1931. Lajnus Poling objavio je rad u „Časopisu američkog hemijskog udruženja“ pod naslovom „Priroda hemijskog spoja“, jer njegovo glavno naučno ostvarenje jeste upravo teorija o hemijskim vezama. Pre objavljivanja njegovog rada, hemičari su znali za samo dva tipa hemijskih veza, jonsku i kovalentnu. Poling je tvrdio da to sve nije tako jednostavno kao što se čini. Njegova ideja je bila revolucionarna za to polje izučavanja, zbog toga što je spojio kvantnu fiziku sa hemijom, a njegov koncept toliko inventivan da urednik žurnala nije mogao da nađe nekog dovoljno kvalifikovanog da rad pregleda i objavi. Kada su pitali Alberta Anštajna šta misli o njegovom radu, on je samo slegao ramenima i rekao „To je suviše komplikovano za mene“.
Za samo jedan rad, Poling je primio „Langmjur“ nagradu kao najistaknutiji mladi hemičar u Sjedinjenim Američkim Državama, postao profesor na „Kalifornijskom tehnološkom institutu“ i osvojio Nobelovu nagradu za hemiju. I sve to sa samo 30 godina. Pored toga njegovi pronalasci su dali povoda za stvaranje novog područja istraživanja – molekularne biologije.
1961. istraživao je krv gorila i šimpanzi kako bi video da li mutacija hemoglobina može da im posluži kao sredstvo kako bi bolje razumeli evoluciju. Dokazao je da je ljudska vrsta potekla od gorila pre oko 11 miliona godina, mnogo pre nego što su naučnici smatrali. Takođe njegovo polje interesovanja nije bilo vezano samo za nauku, bio je i svetski najpriznatiji aktivista u borbi za mir u svetu i za zalaganje za zabranu nuklearnih proba, te je 1962. godine dobio Nobelovu nagradu za mir i postao prva osoba ikada koja je samostalno dobila dve Nobelove nagrade. A onda je sav težak rad koji je od Lajnus Polinga napravio legendu, pao u vodu.
Marta 1966. kada je Polingu bilo 65 godina, primio je poziv od Ervina Stouna, američkog biohemičara i hemijskog inžinjera, koji je Polingu otkrio formulu za duži život, što je Poling nedavno pred njihov razgovor i poželeo. Poling je, slušajući njegov savet uzimao 3.000 miligrama vitamina C dnevno. „Stoun je tvrdio da ću prateći njegove savete poživeti ne samo još 25 godina već mnogo više. Odmah nakon konzumiranja počeo sam da se osećam živahnije i zdravije“ , izjavio je Poling. „Prehlade i groznice od kojih sam oboljevao nekoliko puta godišnje su prestale. Povećao sam unos vitamina C deset puta dok nisam stigao do toga da uzimam 18.000 miligrama dnevno. Od tog dana, ljudi su znali ime Lajnusa Polinga samo zbog jedne stvari – vitamina C.
To je bio početak njegovog naučnog kraja.
Ovo je bio prvi deo teksta Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni, sledeće nedelje prenosimo nastavak ovog teksta.
Priredila Katarina Marinković