/ Otisak / Neuroekonomija: Lažna uzbuna
BiF Analize Čitajte B&F online

Neuroekonomija: Lažna uzbuna

This post has already been read 1261 times!

Kad novinari nedovoljno znaju ono o čemu pišu, onda najčešće dramatizuju naslov do te mere da se ispod njega mogu strpati grdne koještarije umesto kvalifikovane priče. Najsvežiji globalni primer glasi: “Ekonomija, sociologija i psihologija osuđene su da nestanu”. U raznim varijantama to je suština naslova koji se motaju koliko po štampi, toliko i na internetu. Da drama bude privlačnija odmah se saznaje da su “ubice” neurologija i Big Data. Kad su te dve stvari u pitanju – mistika funkcionisanja mozga i binarni lavirint interneta – čitaoci ne mogu da odole. Neurologija se već odavno bavi izučavanjem procesa donošenja odluka, pa i ekonomskih. Ono što je stvarna novost je povezivanje neuroloških istraživanja sa beskrajnim mogućnostima analiziranja gotovo neograničenog broja informacija koje se promeću u digitalnom obliku i koje nose zajedničko ime – Big Data. Istraživanja su u povoju, ali je strah od njih gotovo opipljiv.

Neuronauke, pa i “neuromanija”, najviše duguju otkriću magnetne rezonace i tomografije (na bazi emisije pozitrona – T.A.C. i P.E.T) koje su omogućile da se vidi i snimi kako mozak reaguje na sve što se oko njega zbiva, uključiv i emocije. Zlatno doba počinje sadašnjom decenijom, kada posle fantastičnog uspeha knjiga “The Optimism Bias” (bias je predrasuda ali i pristrasnost) profesorke neurobiologije, angloamerikanke Teli Šarot (Sharot); “Stvoren da bude dobar” Dačer Kaltnera (Dacher Kaltner) i “Mi smo naš mozak”, holandskog im kolege Dika Švaaba (Swaab), izdavači bivaju zatrpani popularno prepričanim studijama u kom delu mozga se kriju centri za ljubav, za odluku hoćemo li obući sivi ili plavi džemper ili kako ćemo doneti odluku, ako smo u prilici, da investiramo milionske sume evra – sopstvenih (na jedan) ili tuđih (na drugi način).

Dva otkrića su donela maksimalan publicitet neurologiji: prvo, Švabovi dokazi da postoje razlike u hipotalamusu kod mono i biseksualnih osoba. To vraški pali kod publike. Drugo, da prerfontalni deo moždane kore, koji obuzdava ekscesne emocije, sazreva sporije (Majkl Tomazelo /Tomasello/ i Dečer Keltner /Dacher Kaltner/) pa je na osnovu njihovih studija američko sudstvo podiglo granicu pune odgovornosi na 25 godina starosti za mlade osobe koje u afektu naprave teško krivično delo.

neurologija

Odatle do neurološkog nadzora nad donošenjem ekonomskih odluka “samo korak nas deli”. Naime još je 1943. godine Abraham Maslov (Maslow) svoju teoriju ljudskih motivacija podupro piramidom hijerarhije potreba. Ukratko na dnu su: disanje, hrana, seks, spavanje… na vrhu: moral, kreativnost, spontanost, prihvatanje argumenata… između su tri grupe koje obuhvataju: sigurnost, bliskost, samopoštovanje, poverenje… Danas je sa visokim stepenom preciznosti moguće locirati centre u mozgu koji komanduju odnosu prema tim potrebama. Dobar deo tih reakcija moguće je manipulisati medikamentima i agresivnim (hirurškim) zahvatima.

S druge strane mehanizmi pretraživanja digitalnih podataka usavršeni su do te mere da se softverima za analizu uz pomoć ključnih reči i poruka koje cirkulišu, može uočiti dolazak epidemije nekog virusa, ili krah na berzi, pre nego što odgovarajuće tradicionalne “osmatračnice” uoče promene u tom pravcu. Treći element je konzervativnost i tradicionalizam društvenih nauka. Većina njih malo ili nikako ne koristi najsavremanija tehnološka dostignuća i oslanja se samo na individualnu pamet i slavu sopstvenih autoriteta.

Nekadašnji profesor ekonomije na Berkliju, Artur Manfred Maks Nif ( Max Neef), napustio je taj prestižni univerzitet i prihvatio se profesure u Čileu, nemoćan da se suprotstavi dominaciji tradicionalizma u američkim studijama ekonomije. Njegova je teza o ekonomiji kao najzaostalijoj nauci, jer se i danas ne samo bazira, nego se i religiozno drži teorija nastalih krajem 19. veka. Jedan od tvoraca moderne ekonomske teorije, Pol Samjuelson, sedamdesetih godina je na smenu sa Miltonom Fridmanom (obojica Nobelovci) pisao svake druge nedelje ekonomske komentare za Newsweek. U jednom od njih, pišući o berzi, nekako uzgred je konstatovao kako je ekonomija zanat i kao što se u svakom zanatu jedan deo uzdigne do umetnosti, tako i berza predstavlja umetnost ekonomije. Sećam se, da je argumentovao kako se na berzi, kao i u umetnosti, nikada ne zna unapred kada će nešto postati remekdelo. Nije unižavao ekonomiju, samo joj je prema svojim kriterijumima odredio mesto. Dž. M. Kejnz (Keynes) je u spisu “Ekonomske mogućnosti za naše unuke“ maštao kako će u vreme tih unuka, koje uveliko prolazi, „ekonomisti postati kategorija korisnih i kompetentnih osoba – baš kao zubari“. Pametni ljudi bi bolje uradili da maštanje prepuste literatama, oni to umeju. Ekonomija je otišla nekim drugim putem, a Kejnz je zapamćen po onom: „bolje je da se bavimo problemima koji su nam pred očima, jer smo na dugi rok ionako svi mrtvi.“

Predsednica Evropskog istraživačkog saveta, Helga Novotni, pokušava da odgovori na aktuelne probleme. “Nema sumnje”, kaže ona, “da postignuti rezultati neuronauke i informatičkih tehnologija omogućavaju da se predvide potrebe i očekivanja, te otkrije izvesna slabost društvenih nauka, neretko sklonih da imitiraju discipline koje se smatraju ‘naučnijim’ od njihove. Ta konkurencija postaje pretnja samo ukoliko društvene nauke reaguju isključivo na defanzivan način”. Što se tzv. Big Data tiče, njeno je stanovište: “Tradicionalno, društvene podatke sakupljaju javne institucije, obrađuju ih i stavljaju na uvid javnosti. Danas te podatke sakupljaju i koriste pretežno privatne insitucije, koje nemaju obavezu da ih stave drugima na korišćenje. Time se umanjuju i saznanja i važnost društvenih nauka sa negativnim posledicama za sve nas”.

Konačno, neuroekonomija koju valja posmatrati u navedenom širem kontekstu bavi se biološkim (neurološkim) modelom analize da bi objasnila donošenje odluka u ekonomskoj sferi. Dok ekonomija studira ekonomske odluke pojedinaca i grupa, neuroekonomija se koncentriše na problem kada se ekonomski agensi ne ponašaju prema modelu racionalnosti (maksimalan rezultat sa minimumom ulaganja), koji je polazna tačka klasične ekonomije (behavior economics). Posao je, dakle, istraživanje iracionalnih asimetrija prema gubitku, zaradi ili pravednosti (fairness) pri odlukama koje bi trebalo da budu isključivo u sferi racionalnog. Ta odstupanja od “homogenih ponašanja” predmet su neurologije i impuls discipline koja je tek u začetku, iako mediji naduvavaju njeno značenje do ugrožavanja društvenih nauka. Ekonomska nauka je potpuno prihvatila eksperimentalne metode neuroekonomije, koji su generalno pripisani izraelskom psihologu Danielu Kanemanu (Kahneman) onog trenutka kada je 2002. godine dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, iako taj predmet nikada nije studirao. Bio je to još jedan dokaz da ekonomiji i ostalim društvenim naukama predstoji temeljit remake da bi uhvatila kontakt sa vremenom.

U aktuelnu raspravu na ovu temu, uvučen je i sociolog Zigmunt Bauman. Na pitanje: “U ovom epistemološkom hibridu (sve može da se proračuna) postoje i rizici na berzi. Hoće li Wall Street obesmisliti analize društvenih nauka?”, stari lisac je odgovorio sažeto i nedvosmisleno: “Hoće, pod uslovom da objekti društvenih nauka, ljudska bića, postanu lišena svoje subjektivnosti”. Podseća to na izreku sa rađanjem grožđa na vrbi…

dziva

Milutin Mitrović

Tekst je iz oktobarskog broja B&F

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close