Za nekoliko dana biće godišnjica propasti banke Lehman Brothers – događaja kada se recesija, već sama po sebi dovoljno opasna, pretvorila u nešto mogo strašnije. Iznenada smo videli realnu mogućnost ekonomske katastrofe.
Zatim se katastrofa i dogodila.
Čekaj, kažete vi, kakva katastrofa? Zar ljudi nisu upozoravani na opasnost nove Velike depresije? I ona se nije desila, zar ne? Jeste, upozoravani su, i ne, nije se desila – iako se sa ovim drugim možda ne bi složili Grci, Španci i neki drugi. Međutim, važno je shvatiti da postoje različiti stepeni katastrofe, da možete imati strahovit neuspeh ekonomske politike koji ipak ne izaziva potpuni slom. A neuspeh politike u proteklih pet godina je, zapravo, bio strahovit.
Deo ove propasti se može izmeriti u dolarima i centima. Razumna merenja „proizvodnog jaza“ u proteklih pet godina – razlike između vrednosti roba i usluga koje je Amerika mogla i trebalo da proizvede i onoga što je zaista proizvela – premašuju dve hiljade milijardi dolara. To su hiljade milijadi dolara čistog gubitka, koje nam niko neće nadoknaditi.
Iza tog fiskalnog gubitka krije se još tragičniji gubitak ljudskog potencijala. Pre finansijske krize, 63 odsto odraslih Amerikanaca bilo je zaposleno; taj broj je brzo pao na manje od 59 procenata, gde se i danas nalazi.
Kako se to dogodilo? Nije izbila masovna epidemija lenjosti, kako tvrdi američka desnica, i njene poruke da se nezaposleni Amerikanci ne trude dovoljno da pronađu posao, jer se luksuziraju sa bonovima za hranu i nadoknadi za nezaposlene, treba posmatrati s prezirom kakav zaslužuju. Jedan manji deo pada zaposlenosti može se pripisati starenju stanovništva, ali ostatak je odraz, kao što sam rekao, ogromnog neuspeha ekonomske politike.
Ostavimo za trenutak politiku po strani i zapitajmo se kako bi izgledalo proteklih pet godina da je američka vlada zaista mogla i želela da uradi ono što propisuju udžbenici makroekonomije – to jest, da je dovoljno odlučno pogurala otvaranje radnih mesta za suzbijanje efekata finansijskog kraha i pucanja mehura nekretnina, pri tom odlažući fiskalnu štednju i povećanje poreza, dok privatni sektor ne bude spreman da podnese gubitke. Okvirno sam proračunao šta bi takav program podrazumevao: bio bi otprilike triput veći od stimulansa koji smo zapravo dobili, i bio bi mnogo više usmeren na potrošnju nego na smanjenje poreza.
Da li bi takva mera uspela? Svi dokazi iz proteklih pet godina govore da bi. Obamin stimulans, nedovoljan kakav je bio, zaustavio je vrtoglavi privredni pad 2009. Evropski eksperiment sa anti-stimulansom – ogromno rezanje potrošnje nametnuto dužničkim zemljama – nije proizveo obećani skok poverenja privatnog sektora. Umesto toga proizveo je oštru ekonomsku kontrakciju, upravo kako su predviđali ekonomski udžbenici. Državna potrošnja na otvaranje ratnih mesta bi zaista stvorila nova radna mesta.
Ali zar ne bi takav program potrošnje kakav predlažem podrazumevao veće zaduživanje? Da – prema mom grubom proračunu, u ovom trenutku bi državni dug bio hiljadu milijadi dolara veći nego što je sada. Ali panična upozorenja na opasnosti od umereno većeg duga pokazala su se kao neosnovana. U međuvremenu, ekonomija bi bila jača, tako da bi ovakav razmer duga prema BDP-u – što je uobičajeno merilo fiskalne pozicije države – bio samo nekoliko odsto viši. Da li neko zaista ozbiljno tvrdi da bi ova razlika izazvala finansijsku krizu?
S druge strane imali bismo bogatiju naciju, sa svetlijom budućnošću – umesto države gde su milioni obeshrabrenih Amerikanaca verovatno trajno ispali sa tržišta rada, gde je životna karijera miliona mladih Amerikanaca verovatno trajno ugrožena, gde je rezanje javnih investicija nanelo trajnu štetu našoj infrastrukturi i našem obrazovnom sistemu.
Naravno, svestan sam da adekvatan program otvaranja radnih mesta, kao političko pitanje, nikada nije imao velike šanse. I nisu samo političari podbacili: mnogi ekonomisti, umesto da ukažu na put ka rešavanju krize nezaposlenosti, postali su deo problema, raspirujući neosnovane strahove od inflacije i duga.
Međutim, mislim da je važno shvatiti koliko je politika zakazala i koliko je još uvek na pogrešnom putu. Trenutno, čini se da je Vašington podeljen na republikance koji osuđuju svako delovanje države – koji tvrde da su programi i mere za ublažavanje krize zapravo pogoršali krizu – i na Obamine pristalice koji tvrde da su uradili sjajan posao jer se svet nije potpuno raspao.
Očigledno, Obamini ljudi ne greše toliko kao republikanci. Ali po svim objektivnim merilima američka ekonomska politika posle Lehman Brothersa bila je zaprepašćujuće i zastrašujuće pogrešna.