U zemlji koja nema definisanu kulturnu politiku odavno se niko merodavan ne bavi ni razvijanjem čitalačkih navika stanovništva. Najviše se prodaju najjeftiniji ili najmasovije reklamirani naslovi, kako domaćih, tako i stranih autora, a kada je o prevodima reč, osim knjiga sa engleskog, španskog i francuskog govornog područja, moderna literatura iz ostalih zemalja gotovo je u potpunosti zanemarena.
BBC je nedavno na svom internet portalu objavio reportažu o spisateljici En Morgan koja je donela odluku da u godinu dana pročita po jednu knjigu iz svih 196 zemalja koje su članice Ujedinjenih Nacija. Na ovaj potez odlučila se, kako kaže, jer uopšte nema uvid u književnosti nekih manje zastupljenih kultura – čak 95,5 odsto od svih objavljenih naslova u Velikoj Britaniji tokom 2012. godine bila su dela domaćih autora.
U Srbiji je situacija potpuno drugačija, barem kada je beletristika u pitanju: ne samo da su domaći pisci sve manje zastupljeni nego je i interesovanje za njihova dela među publikom sve manje, što pokazuju i podaci iz poslednjeg istraživanja tržišta knjiga koje je 2011. sprovela Narodna biblioteka Srbije u saradnji sa preduzećem MC Most. Naime, utvrđeno je da domaći kupci knjiga najviše vole beletristiku (53%), kao i da se prilikom odabira autora pre odlučuju za strane pisce (54%). Važno je istaći i da je samo 41 odsto ispitanika odgovorilo da je tokom te godine kupilo barem jednu knjigu, što se može pripisati ekonomskoj krizi, ali više nedostatkom želje za čitanjem.
Zabava umesto kulture
„Kada se niko u državi ne bavi ni tako ključnim stvarima za kulturu – popularisanjem domaćeg stvaralaštva, a zatim i kritičkom valorizacijom prevoda sa velikih jezika – kako onda da očekujemo da će, osim malog broja ljubitelja, iko obratiti pažnju da prevođenje dela sa tzv. „manjih“ jezika. Niko se ne bavi ni razvijanjem čitalačkih navika, tako da nam se baza konzumenata najelitnijeg dela kulture nepopravljivo kruni“, kaže za „Biznis i Finansije“ Nenad Šaponja, direktor izdavačke kuće Agora iz Zrenjanina.
To što se na našem tržištu pojavljuju prevodi tek sa dva, eventualno tri govorna područja, samo je još jedan pokazatelj apsolutnog odsustva bilo kakve vizije kulturne politike u zemlji, smatra naš sagovornik. Među čitalačkom publikom još uvek postoji interesovanje za dela iz manje zastupljenih zemalja, ali ova sklonost se mora negovati.
“Bila je dobra ideja da nam se svake godine druga država ili jezik predstave kao gosti Sajma knjiga u Beogradu, samo čini mi se da se ona brzo pretvorila u praznu rutinu koja je izgubila svoj smisao. Kada bi kod nas zaista postojalo valjano kulturno polje svako to gostovanje bilo bi povod za celogodišnje kulturno, ili višegodišnje izdavačko bavljenje i upoznavanje sa vrednostima drugih kultura.
Problem je u kulturnom modelu koji je na delu i koji promoviše zabavu, a ne kulturu. Prema ovome Ministarstvo kulture ne samo da mora da se odredi, nego i da krene u konkretno delovanje”, napominje Šaponja.
Nikola Petaković, urednik u novosadskoj “Čarobnoj knjizi”, ističe da ova izdavačka kuća bira naslove koje će da objavi na osnovu praćenja književnih nagrada, čitanja prikaza, kritika, ali i komentara čitalaca na internetu. Prema njegovim rečima, na ovaj način se uglavnom uspešno podmiruju zahtevi tržišta, kao i standardi dobre književnosti.
“Naše tržište u dobroj meri još uvek uspeva da prati svetske trendove, iako sa malim zakašnjenjem. Bitni autori i romani iz sveta retko prođu nezapaženo od strane domaćih izdavača.
Istina je da dela sa engleskog i španskog govornog područja imaju apsolutnu prevlast nad svim ostalim jezicima i kulturama, i za to postoje brojni razlozi. Prvi je tradicija. S obzirom da je latino-američki „bum” ovde doživeo punu afirmaciju, i da je magijski realizam postao omiljeni podžanr još pre četrdesetak godina, a mi smo sredina koja ne voli da menja navike, pisci koji pišu na španskom još uvek imaju veliki uspeh kod čitalaca, dok dominaciju engleskog jezika nije teško objasniti, ne samo u našoj sredini.
Problem kvalitetnih prevodioca sa drugih jezika postoji, ali nije nužno pravilo. Sa francuskog jezika kod nas prevode vrhunski prevodioci, a i skandinavski jezici imaju sve bolje reprezente. Izgleda mi da ta situacija ide na bolje i da se dosta mladih ljudi u poslednje vreme okreće ređim jezicima”, kaže Petaković.
Na muci se poznaju prevodioci
S druge strane, nisu ni mali problemi sa kojima se susreću književni prevodioci u zemlji. Iako pojedini izdavači koriste vreme nemaštine da smanje cenu rada i skrate predviđene rokove, što za rezultat ima smanjeni kvalitet objavljenog materijala, prevodioci su ti koji najčešće ispadnu „prvi optuženi”.
„Kod pojedinih izdavača potrebno je maltene prevoditi tokom čitavog dana kako bi prevod bio gotov u roku, a posle često i bez „drugog čitanja“ tekst bude pušten u štampu.
Za dobar prevod je potrebno da prevodilac vlada kako stranim jezikom, tako i maternjim. To je ono što se, nažalost, najčešće zaboravlja. Takođe, potrebno je dosta vežbe, stalnog čitanja knjiga na stranim jezicima i bliske saradnje sa lektorima. U mojoj prevodilačkoj praksi upravo toga je najviše nedostajalo – da se sedne sa lektorom i prođe kroz čitav tekst. Ako lektora uopšte ima, on najčešće unese promene kako želi i gotovo, prevodilac se više ništa ne pita”, naglašava Jovana Popović, profesor engleskog jezika i književni prevodilac. Ona je prevodila za više izdavačkih kuća, a kao dobro iskustvo i zajednički rad sa lektorima i recenzentima navodi angažman za beogradski „Clio“. Moguće je da nam se činjenica o sve manjem čitanju knjiga među stanovništvom iz istraživanja NBS već polako obija o glavu – mlađe generacije mnogo manje čitaju na bilo kom jeziku, pa tako postaju i lošiji prevodioci, primećuje Popović.
„Što se tiče aktuelne ponude na tržištu, nisam sigurna da li je zaista manji broj prevodilaca za jezike koji nisu engleski, španski i francuski ili izdavači jednostavno u manjoj meri otkupljuju te knjige. Pre bih rekla da je ovo drugo – tržište je prepravljeno knjigama sa anglofonog područja“, kaže naša sagovornica.
Da je dobro poznavanje sopstvenog jezika osnova za prevod sa bilo kog stranog jezika smatra i Nenad Šaponja: „Prevodilac, naravno, mora da razume kulturni kontekst u kome je delo nastalo, da odlično vlada jezikom na kome je napisano, ali čini mi se da je najvažnija stvar za velikog prevodioca da ima dubinsko literarno razumevanje vlastitog jezika, jer to je ključ za veliki prevod – prevesti nešto iz tuđeg jezika u svoj, ali tako da to delo počne da pripada i jezičkom kodu na koji je prevedeno. Mi čitaoci to jako dobro osetimo, pa uživamo, ili ne uživamo, u ponuđenom prevodu.“
broj 101, oktobar 2013.