Kragujevačka fabrika oružja pokazala se žilavijom od očekivanja ali joj za „munjeviti povratak na svetska tržišta“, i ponuđenu ulogu zamajca reindustrijalizacije nedostaje uravnoteženija i osmišljenija ekonomska politika države i realniji pogled na sopstvene mogućnosti.
Kragujevački oružari naizmenično dospevaju na naslovne strane novina kao potpisnici vrednih izvoznih ugovora (koje u njihovo ime potpisuje država), visoko pozicionirani poreski dužnici sa 5,5 milijardi dinara duga, preduzeće sa (zbog konvertovanja ranijih potraživanja) velikim državnim udelom u vlasništvu od 74 procenta i, ređe, kao potražioci 50 miliona dolara od države gde je ona bila garant izvoznih poslova.
Iako je reč o jednoj državi, ona se fabrikom bavi kao da je u pitanju mnogo separatnih država koje jedna drugu ne poznaju, ili za onu drugu ne haju.
Sa stanovišta spoljnotrgovinskog bilansa, „Zastava oružje“ je pretežni izvoznik sa malom uvoznom zavisnošću od osam odsto, i snažan regionalni ekonomski „generator“ jer kad oružarnica radi onda posla ima i za njihove dobavljače, počev od ovdašnjih „Kovačnice“, „Unior komponentsa“, „Alata“, lokalnog vodovoda i „Energetike“, do „Frada“ iz Čačka, preko „Mikro liva“ iz Mionice do drugih komponentaša. Fabrika je tokom godine, što je u Srbiji danas prava retkost, zaposlila 330 novih radnika. Ali, za razliku od nekih drugih, pre svega stranih kompanija, nije dobila nijedan dinar podsticaja za zapošljavanje, niti joj se u „pozitivu“ ubraja deset puta veća taksa za građevinsko zemljište od drugih. „Neki je, pritom, ne plaćaju uopšte, a uz to su oslobođeni plaćanja i u narednih deset godina“, kaže za BiF Rade Gromović, generalni direktor „Zastava oružje“ AD, uveren da će državne institucije napokon ipak sagledati sve strane ove privredne matematike „kada budemo pravili bilanse o konsolidaciji“.
Ove godine, kragujevačka fabrika oružja obeležiće 160 godina postojanja uz rekordnu visinu ugovorenog izvoza. Njegov najveći deo danas čini ranije sporedni program – proizvodnja sportskog i lovačkog naoružanja, a ključno tržište je SAD, na kojem od 2002. Srbija ima status preferencijalnog isporučioca.
U Kragujevcu smatraju da „tradicionalni kupci“ nisu izgubljeni jer su se vratili u Afriku i zemlje Bliskog istoka i dobijaju upite iz Iraka, Kuvajta i Avganistana. „Čim smo tamo, to znači da nisu izgubljeni“, naglašava Gromović. Profesor Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu Petar Veselinović, međutim, uprkos domaćim olako izrečenim progonozama o „povratku namenske industrije na svetska tržišta“, izražava značajnu dozu skepticizma, kada je stanje ali i budućnost ove grane u pitanju. Ne sporeći kvalitet bivše jugoslovenske vojne industrije, on naglašava da se raspadom SFRJ rasturilo ne samo domaće tržište već i mreža kooperanata, ali i da je je čitav Zapadni Balkan nestao sa svetskih tržišta. „Kragujevačka fabrika je još i najbolje prošla, jer ima zaokružen program konvencionalnog naoružanja. Nekada je imala 95 posto kapaciteta uposlenih u vojnom programu, a pet u takozvanom programu sportskog i lovačkog sportskog oružja, danas je obrnut slučaj, a izgrađeni kapaciteti su ogromni. Povratak na svetsko tržište je moguć, ali uz obezbeđenje tri „K“: kvaliteta, kvantiteta i kontinuiteta.
„Promena asortimana uslovljava promenu tehnologije, a to, opet, podrazumeva neodložnu modernizaciju“, kaže Veselinović. Drugim rečima, potrebna je ozbiljna državna strategija razvoja koja bi pratila ponudu jeftine radne snage. Ta strategija bi po mišljenju sagovornika BiF trebalo da liči na onu koju je automobilska industrija dobila sa „Fiatom“. Kao što su Italijani pokrenuli srpsku automobilsku industriju, tako bi neki od velikih svetskih proizvođača mogao naći svoj poslovni interes u iskorišćavanju domaćih prednosti proizvodnje oružja.
Veliki strateški partner bi učinio realnom i priču o ponovnom ujedinjavanju rasturenih programa u namenskoj industriji bivše SFRJ, objedinjujući potencijale na bazi zajedničkog interesa „kao što je nekada čuveni tenk M 84 bio plod poslovnog poduhvata niza kooperanata iz domaće industrije bivše SFRJ“, kaže prof. Veselinović.
Prvi čovek „Zastava oružja“ takođe ističe preku potrebu modernizacije fabrike. Ipak, model koji Veselinović predlaže je za sada nemoguć iz prostog razloga što je država odlučila da se ova grupacija ne privatizuje. Umesto privatizacije, na delu je proces konsolidacije. U tome se uspelo, jer je ova grupacija prošle godine izvezla robe vredne između 250 i 300 miliona dolara. Ove godine je država je najavila da će pomoći da se za celu grupaciju odvoji oko 70 miliona evra u cilju modernizacije. „Strateškim dokumentom o konsolidaciji usvojenim u januaru 2011. predvideli smo da se u modernizaciju naše fabrike mora uložiti 29,8 miliona evra. Ovde se radi na mašinama koje su i starije od 40 godina, a fabrika je kupila 11 najmodernijih CNC mašina iz sopstvenih sredstava, bez ijednog dinara subvencija. Konkurisaćemo kod poslovnih banaka za dobijanje povoljnih kredita za kupovinu novih mašina i obnavljanje opreme“, kaže Gromović.
Drugo važno strateško pitanje je proizvodno usmerenje. Svetski proizvođači, nasuprot „Zastavi oružju“, orijentišu se mahom na jedan ili dva proizvoda, čak ne mešajući kratke i duge cevi. „Mi smo upravo zbog ove specifičnosti i opstali. Naši radnici bi bili cenjeni i prihvaćeni u svim oružarskim firmama u svetu. Jer, mi kvalitet za probirljivo svetsko tržište dostižemo, usled nedostatka tehnologije, velikom umešnošću i iskustvom naših oružara“, kaže Gromović. Pitanje je, međutim, koliko je uspešna politika opstanka dobra i za ostvarivanje ambicioznijih planova koje država a i „Zastava oružje“ nesumnjivo imaju.
Ranko Milosavljević
broj 101, oktobar 2013.