Plebs mora da pati.
To je jeziva poruka – izražena, doduše, u ne ovako ogoljenoj formi – koju su moćni biznismeni poručili visokim političkim ličnostima u Briselu iza zatvorenih vrata.
Trebalo je da 19. februara ove godine održim brifing notu pripremljenu za diskusiju na radnom ručku između grupe izvršnih direktora velikih kompanija i predsednika Evropske komisije Žozea – Manuela Baroza. Jedan od ključnih zahteva biznismena iznetih tom prilikom bio je da se na seču, preduzetu usled mera štednje širom EU, mora „snažnije primoravati“.
Ručku su prisustvovali predstavnici velikih firmi kao što su Erikson, Fiat, Telekom Italija, softverski div SAP i proizvođač hemikalija Solvej, sve sami ‘visokoletači’ koji pripadaju Evropskom okruglom stolu industrijalaca (ERT). Sažetost njihovih nota ne krije njihovu rešenost da uguše obične ljude.
Tokom tog ručka, industrijalci su tvrdili da bi briselske institucije trebalo da ostalima diktiraju snažnijim glasom, o tome kako EU vlade treba da troše novac svojih poreskih obveznika. ERT je znao da će njihove reči biti pažljivo saslušane.
Ushićen
Pre finansijske krize koja je izbila 2008, postojala je veoma daleka verovatnoća da bi nominalno suverene nacije mogle da svoje budžete otpošalju na prethodno razmatranje negde dalje i negde naviše, ka neizabranoj briselskoj birokratiji. Ove nedelje (15nov), međutim, Barozo je zvučao ushićeno dok je isticao da je “takva provera budžeta sada po prvi put sprovedena”. Ponavljajući reči svojih ERT-ovskih prijatelja sa februarskog ručka, Barozo je upozoravao, zalažući se protiv „zamora od reformi“. Nakon saznanja da su učinjene „ogromne žrtve“, tvrdio je kako je neophodno da ih bude još više.
Važno je napomenuti da Barozo nije ponudio da se odrekne svoje penzije ili svoje otpremnine kad bude silazio sa mesta izvršnog šefa EU u oktobru 2014. Umesto njega, i umesto toga, mali ljudi biće ti koji će podneti sve žrtve.
Nešto mi se javlja da će se „reforme“, koje možemo očekivati u bliskoj budućnosti, odvijati po ERT-ovom papiru iz decembra 2012. Označen kao „poverljiv“, ovaj papir tvrdi da EU treba da nastavi sa svojim (već utvrđenim) ciljevima, označenih kao suprotnima od onih koje postavljaju sindikati (ili „neki socijalni partneri“, kako ih zove ERT).
„Modernizacija politike tržišta rada i obrazovnog sistema nije ‘trka do dna’, kako tvrde neki socijalni partneri, već je pre ‘trka za poslove budućnosti’, pre no što neki iz drugih delova sveta preuzmu rukovodstvo (u biznisu)“, tvrdi se u ovom papiru.
Ozbiljno čitanje ovih ERT-ovih zahteva ukazuje da će „poslovi budućnosti“ biti nesigurni. Zalaže se za to, recimo, da EU vlade „olakšaju zaštitu zapošljavanja“ time što bi radnicima smanjile izdatke za prekvalifikaciju ili za prelazak s jednog posla na drugi. Želi se takođe i „evolucija plata“, diktirana faktorima kao što je „međunarodna konkurentnost“ – na sve ovo može se gledati samo kao na napad na dosadašnju šemu indeksacije, kao što je npr ona koju ima Belgija, gde garantovane plate rastu uvek kada porastu i troškovi života.
Bitka
ERT je vičan korišćenju kodova. U junu 2013. je njen predsednik Leif Johanson (dnevni posao: vođenje kompanije Erikson), evropskim vladama poručio da (evropska) industrija „ulazi u bitku zvanu konkurentnost, koja neposredno a i dugoročno preti sposobnosti Evrope da održi vibrantnu, inovativnu proizvodnu bazu“. Njegov recept za dobijanje ove „bitke“ bio bi: obezbediti korporacijama da se uključe u obrazovanje „na svim nivoima“.
Ako se ova njegova izjava uzme doslovce, onda to znači da bi veliki biznis trebalo da ima pravo glasa i po pitanju toga koje pesmice vaspitačice mogu pevati mojoj ćerkici u jaslicama. Iako Johanson (još uvek) nije otišao tako daleko, ERT je tvrdio da industrijalci treba da zadobiju svoju ulogu u upravljanju i postavljanju nastavnih planova i programa za škole i fakultete. Takođe se zalagao za intenzivniju primenu „Javno- privatnog partnerstva“ u naučnom istraživanju. To je kôd velikog biznisa, kojim ovaj prenosi svoje nastojanje da mu se dá veći uticaj u upravljanju univerzitetom.
Gerhard Krome, velika zverka ERT-a koja je 2000. godine govorila je u prilog „privatizacije svih škola, izlažući ih tržišnim silama a time i podsticanju kompetivnosti“. Škole će, tako, adekvatnije odgovoriti onima koji plaćaju njihove račune (tj. poreskim obveznicima), „baš kao i svaki drugi biznis“. Ovde ne bi trebalo ni spominjati da škole nisu „kao i svaki drugi biznis“. Nastavom se deca uče čitanju i pisanju, da dele između sebe i solidarišu se jedno s drugim; pri tom, deca treba da sasvim drukčije artikulišu npr deljenje svog keksa s drugima, od, recimo, montaže računarskih čipova. U civilizovanim zemljama, deca sa teškoćama u učenju ne odbacuju se na osnovu toga što su suviše spora za ovakve ‘trke pacova’.
Otisci ERT-a mogu se detektovati na nekoliko inicijativa, oblikovanih tokom novije istorije Evrope. Zaista, fiksacija EU na “konkurentnost” – eufemizam je za uništavanje radnih standarda i socijalne države – u velikoj meri potiče od preporuka koje je taj okrugli sto biznismena postavio još 1990. Namera je bila da ERT transformiše ekonomsku politiku evropskog kontinenta, tako da po svojoj sirovosti postane što sličnija američkoj verziji, koja bi joj bila najbliskija.
Ako mislite da ne postoji ničeg posebno rđavog kada pričamo o ručkovima između privrednika i političara, onda vam toplo preporučujem sledeći pravac delovanja: pozovite Barozovu kancelariju i tražite da ga upoznate kad budete s njim otišli na picu. Pod pretpostavkom da niste superbogati, nešto mi se javlja da će vam u njegovoj kancelariji teško ugovoriti termin za viđanje s njim. Pa ipak, Evropski okrugli sto industrijalaca nema takvih problema. Dakle, čiji se glasovi i tonovi ponajpre slušaju?
Dejvid Kronin u EU, 15. novembar 2013.
(priredio: Milan Lukić)