Tviterov nedavni zlatni rudnik oličen u I.P.O. svima nam je dao neke upadljive brojke koje treba razmotriti (‘Biznis Insajder’ javlja da su Tviterove I.P.O. stvorile 1600 novih milionera i svežeg poreskog novca u vrednosti od 2.2 milijarde dolara). Postoji i procena vrednosti kompanije: neverovatnih dvadeset četiri milijarde dolara. I njen prihod: samo $535 miliona. Ima više od 230 miliona aktivnih korisnika, a stotine miliona njih svakodnevno koristi ovaj servis. Svi oni zajedno pošalju otprilike pola milijarde tvitova svakoga dana. A tu je i najupadljivija brojka među svim malopre navedenim: nula. To je cena Tviterovih usluga za naše korišćenje ove njihove tehnologije. Otkad je kompanija osnovana, obični korisnici su poslali više od tri stotine milijardi tvitova. U zamenu za to, korisnici nisu platili Tviteru niti jedan dolar ili cent.
(foto: businessinsider.com)
Otkako je Netskejp odlučio da nam besplatno pokloni svoj pretraživač, “besplatno” je postalo više pravilo nego izuzetak na mreži. I, premda su tradicionalne medijske kompanije podigle svoje finansijske zidove kako bi sačuvale prihode, veliki deo našeg vremena provedenog na internetu utrošimo na usluge, sadržaj i stvari koje ne plaćamo. Ekonomski gledano, ovo situaciju čini čudnom: digitalne robe i usluge su svuda gde vam pogled padne, međutim, u ekonomskoj statistici, teško je uočiti njihov uticaj.
Naš glavni kriterijum za zdravlje privrede je rast BDP-a, koncept kojeg je 30-tih godina osmislio ekonomista Sajmon Kuznec. Ako BDP raste žustrim tempom, onda znamo da je ekonomija dobro. Ako ne, svesni smo da je vreme da se zabrinemo. Osnovna pretpostavka je jednostavna: što više proizvedemo roba/ usluga za prodaju, tim bolje. U industrijskoj eri ovo je bila razumna pretpostavka, ali u digitalnoj ekonomiji ta slika postaje umnogome mutnija. U digitalnoj sferi postoji toliko proizvedenih stvari i usluga koje su nam na raspolaganju sasvim besplatno. Možda mislite da Vikipedija, Tviter, Snepčet, Gugl mape itd imaju veliku tržišnu vrednost. Ali, što se B.D.P.-a tiče, oni jedva da i postoje. M.I.T. ekonomista Erik Brinjolfson ističe da, prema vladinim podacima, „informacioni sektor“ ekonomije – koji obuhvata objavljivanje, softver, usluge prenosa podataka i telekom – jedva da je porastao od kraja osamdesetih godina, iako smo videli eksploziju količine informacija i podataka koje pojedinci i firme konzumiraju. „Ovaj je osećaj potpuno pogrešan“, rekao je Erik Brinjolfson.
Brinjolfson i Endrju Mekafi autori su knjige koja će se uskoro izaći, „Drugo doba mašina“, u kojoj su pisali o tome kako savremena digitalizacija preoblikuje ekonomiju. „Potcenjujemo vrednosti dela privrede koji je slobodan“, rekao je Brinjolfson. „Kako digitalna roba čini veći deo ekonomske aktivnosti, to znači da verovatno dobijamo iskrivljenu sliku ekonomije u celini.“ Problem je u tome, što je i Kuznec sam priznao, što se „dobrobit nacije… teško može utvrditi na osnovu merenja nacionalnog dohotka“. Na primer, većina veb sajtova utemeljena je na slobodnim, open-source aplikacijama. To čini pokretanje sajta jeftinim, što ima brojne prednosti u smislu prosperiteta učesnika na Mreži – iako BDP tada završi na nižoj stopi nego kad bi svako od nas morao da plati za Majkrosoftov serverski softver. Digitalne inovacije mogu čak smanjiti BDP: Korišćenje Skajpa smanjilo je iznos novca koji trošimo na međunarodne pozive, dok su besplatne smartfon aplikacije smenile samostalne uređaje čija je prodaja donedavno generisala milijarde. GPS kompanija ‘Garmin’ nekada je bila među najbrže rastućim američkim kompanijama. Zahvaljujući mapama Gugla i Epla, Garminova je prodaja pretrpela težak udarac, iako je potrošačima – koji sada imaju potpuno besplatan pristup “dobroj orijentaciji” – sada, svakako, daleko bolje.
Nove tehnologije su iz tržišne utakmice uvek “proterivale” one zastarele, mada je svaki (doskorašnji) biznis uvek bio vezan za ekonomiju (fizički postojećeg) tržišta, a time i za povećanje BDP-a: recimo, kada je motor s unutrašnjim sagorevanjem zamenio konja. Digitalizacija je karakteristična jer dosta vrednosti koje ona stvara za potrošače nikada ne postaju delom privrede merljivim kroz BDP. A ovo, opet, pravi jaz između onoga što se u ekonomiji zaista događa i onoga šta statistika meri, sveobuhvatije no ikada pre.
Dokučiti nevidljive vrednosti stvorene kroz Internet nije nimalo lak zadatak. Jedna od strategija koje ekonomisti koriste jeste merenje količine vremena koju dnevno provodite na Internetu (pod pretpostavkom da je vreme novac). U nedavnoj studiji Brinjolfsona i korejskog stručnjaka za informatičko-operativni menadžment Đuhja Oha, iznet je zaključak da su 2011. godine robe i usluge oslobođene na internetu vredele stotine milijardi dolara, a da se godišnji rast digitalnog biznisa kretao po stopi od preko četrdeset milijardi dolara. U drugoj studiji, koju je uradio ekonomista Majkl Mendel, tvrdi se da je vlada potcenila vrednost usluga za prenos podataka (mobilne aplikacije i sl.) za nekih tri stotine milijardi dolara godišnje. Ovo su samo grube procene, mada i one pružaju neku predstavu o tome koliko nam je dobiti digitalna ekonomija priuštila.
Ipak, i ovde postoji jedna “caka”. Ogromne dobiti koje imaju korisnici u digitalnom dobu često idu na štetu radnika. Vikipedija je odlična za čitaoce iako je, zapravo, noćna mora za sve one koji predano rade na stvaranju i ažuriranju enciklopedija. Iako digitalna ekonomija stvara nove načine za zaradu, digitalizacija ne zahteva mnogo radnika: možete prosto nastupiti s idejom, napisati “parče softvera” i s lakoćom ga distribuirati stotinama miliona ljudi. Ovo se fundamentalno razlikuje od fizičkih proizvoda, koji zahtevaju mnogo više rada uloženog u njihovu proizvodnju i distribuciju. I dok je digitalizacija već preobrazila kompanije za medije i zabavu, tu se ovaj proces nikako ne zaustavlja. „Veoma je malo industrija na koje Internet i digitalizacija neće imati uticaja“, tvrdi Brinjolfson. Vrednosti koje danas stvara digitalna ekonomija su stvarne. Ali, stvaran je i haos vezan za njih i internet biznis.
izvor: Njujorker
(M.L.)