Opsesija privrednim rastom je potpuno bacila u zasenak našu brigu za održivošću, pravdom i ljudskim dostojanstvom. Međutim, ljudi nisu za jednokratnu upotrebu – vrednost života se krije van ekonomske razvijenosti.
Ograničeni rast je fantazija ekonomista, biznismena i političara. Viđen je kao mera progresa. Kao njegov rezultat BDP, koji bi trebalo da meri bogatstvo nacije, postao je i najmoćniji broj i donimamtni koncept našeg vremena. Međutim, ekonomski rast prikriva siromaštvo koje proizvodi kroz uništavanje prirode, što na kraju dovodi do zajednica koje nemaju kapacitet da proizvode za sebe.
Koncept rasta je primarno prihvaćen kao mera mobilizacije resursa tokom Drugog svetskog rata. BDP je je baziran na stvaranju veštačkih i fiktivnih granica, koje podrazumevaju da ako proizvodiš ono što konzumiraš, zapravo ne proizvodiš. U stvari, “rast” meri pretvaranje prirode u gotovinu i javnih dobara u robu.
Neverovatni prirodni ciklusi obnavljanja vode i hranljivih materija se vode kao ne-proizvodnja. Seljaci sveta, koji obezbeđuju 72 odsto hrane, ne proizvode; žene koje rade na farmi ili obavljaju većinu kućanskih poslova ne uklapaju se u ovu paradigmu rasta takođe. Šuma takođe ne doprinosi rastu, ali kad se poseče drveće i proda kao građa – imamo rast. Zdrave zajednice i društva ne doprinose rastu, ali bolesti stvaraju rast kroz, na primer, prodaju patentiranih lekova.
Voda, kada je slobodno dostupna kao zajedničko dobro koje štite svi zajedno, opskrbljuje sve. Međutim, to ne proizvodi rast. Ali kad Koka-Kola otvori fabriku, kupi vodu i njome napuni plastične flaše, to jeste ekonomski rast. Međutim, taj rast je zasnovan na stvaranju siromaštva – kako u prirodi tako i u lokalnim zajednicama. Ukoliko se koristi više vode nego što je priroda u stanju da nadoknadi, to stvara glad i oskudicu. Žene su prinuđene da duže pešače u potrazi za pijaćom vodom. U selu Plachimada u Kerali, kada se došlo dotle da se zbog vode moralo pešačiti čak 10 kilometara, žena iz lokalnog plemena je rekla – dosta je. Ne možemo hodati dalje, fabrika Koka-Kole mora prestati sa radom. Pokret koji je osnovala i vodila ta žena uspeo je da zatvori Koka-Kolinu fabriku.
U istom duhu, evolucija nam je poklonila seme. Seljaci su ga odabrali, uzgajali i povećali raznolikost – to je osnova proizvodnje hrane. Seme koje se obnavlja, umnožava sopstvenu proizvodnju za sledeću sezonu i proizvodi hranu. Međutim, uzgoj i čuvano seme seljaka nije viđeno kao doprinos rastu. Stvara i obnavlja život, ali ne donosi profit. Rast počinje onda kada je seme modifikovano, panetirano ili genetski zaključano, terajući farmere da ga kupuju sve više svake sezone.
Priroda je osiromašena, biodiverzitet je potkopan, a slobodan resurs je pretvoren u patentiranu robu. Kupovanje semenja svake godine je recept za zaduženja siromašnih indijskih seljaka. Otkad je uspostavljen monopol nad semenjem, dug seljaka raste. Preko 270.000 indijskih seljaka uhvaćenih u dužničku zamku izvršilo je samoubistvo od 1995. godine.
Siromaštvo je raširenije ukoliko su javni sistemi privatizovani. Privatizacija vode, struje, zdravstva i obrazovanja generiše rast kroz profit. Međutim, ona takođe stvara bedu tako što primorava ljude da troše velike sume novca na ono što im se nudi po prihvatljivim cenama kao opšte dobro.. Kada je svaki deo života komercijalizovan i pretvoren u robu, život je skuplji, a stanovištvo siromašnije.
Ekolozi i ekonomisti su potekli od istog “korena” – „oikos“, grčke reči za domaćinstvo. Dok je ekonomija bila fokusirana na domaćinstvo, prepoznavala je i poštovala njegove osnove prirodnih resursa i granice ekološke obnove. Bila je fokusirana na obezbeđivanje osnovnih ljudskih potreba u okviru tih granica. Ekonomija bazirana na domaćinstvu u centru je imala ženu. Danas, ekonomija je odvojena i potpuno suprotna i ekološkim procesima i osnovnim potrebama. Dok se uništavanje prirode pravdalo stvaranjem rasta, siromaštvo i razlike su rasle. Dok je neodrživo, takođe je i ekonomski neopravdano.
Dominantni model ekonomskog razvoja je zapravo postao protivan životu. Dok je ekonomija merena samo protokom novca, bogati postaju bogatijii, a siromašni još siromašniji. Bogati mogu biti imućni u novčanom smislu, ali su takođe siromašni u širem kontekstu definicije značenja ljudskog bića.
U međuvremenu, zahtevi aktuelnog ekonomskog modela vode u ratove za naftu, vodu i hranu. Tri su nivoa nasilja koje je uključeno u neodrživi razvoj. Prvo je nasilje prema Zemlji, koje se prepoznaje po ekološkoj krizi. Drugo je nasilje prema ljudima, koje se manifestuje kroz siromaštvo, nemaštinu i raseljavanje. Treće je nasilje rata i sukoba, kao moćan način dolaska do resursa koji se nalaze u drugim zajednicama i državama.
Povećanje protoka novca kroz BDP postalo je odvojeno od prave vrednosti, ali oni koji akumuliraju finansijske resurse mogu tada da založe prave ljudske resurse – njihovu zemlju i vodu, njihove šume i semenje. Ova žeđ vodi ih u predatorstvo za poslednjom kapi vode i poslednjim pedljem zemlje na planeti. To nije kraj siromaštva. To je kraj ljudskih prava i pravde.
Ekonomisti nagrađeni Nobelovom nagradom, Joseph Stiglitz i Amartya Sen, priznali su da BDP ne obuhvata ljudsko stanje i urgirali za stvaranje drugačijeg alata za merenje blagostanja građana. Zbog toga države poput Butana nemaju bruto nacionalni dohodak, nego bruto nacionalnom srećom mere napredak. Moramo stvoriti mere mimo BDP-a, ekonomiju mimo globalnih supermarketa, kako bi obnovili pravo bogatstvo. Moramo zapamtiti da je prava vrednost života život sam po sebi.