Sredinom ovog meseca Špigl je u štampanom izdanju objavio razgovor sa profesorom Mark Blythom, autorom knjige: Štednja, istorija jedne opasne ideje, koji je kod nas preneo Peščanik.
Profesore Blyth, može li Nemačka, kao vodeća zemlja Evropske unije, drugim zemljama članicama da pokaže put iz krize i izgradi Evropu sa snažnim međunarodnim kredibilitetom?
Mark Blythom: Nada nikada ne umire. Međutim, problem se sastoji iz dva dela: može li i želi li Nemačka to da učini? Time se postavlja pitanje o ekonomskoj održivosti i političkoj odlučnosti. Nemačka je u Evropi neka vrsta regionalnog hegemona, zajmodavac u poslednjoj instanci. Ona igra ulogu koja na globalnom nivou pripada SAD.
Da li se Nemačka ponovo suočava sa starom dilemom: velika, ali ne dovoljno?
Mark Blythom: „Prevelika za Evropu, a premala za svet“, znao je podrugljivo da kaže Henry Kissinger. Danas je važnije pitanje da li je Nemačka dorasla izazovima sa kojima se Evropa suočava. Nemačka ne samo što je preopterećena evrokrizom, već vuče i pogrešne poteze za njeno rešavanje.
Objasnite?
Mark Blythom: U Nemačkoj živi 16 odsto stanovnika Evropske unije, a ona stvara 20% njenog BDP-a. Za velike banke se kaže da su prevelike da bi propale – too big to fail. Za evrozonu se može reći da je prevelika da bi je spasili programima pomoći – too big to bail. Nemačka to ni ne pokušava, što je dobro. Ali time ne može da izbegne odgovornost.
Šta bi trebalo da uradi?
Mark Blythom: Kratkoročno bi trebalo da stavi tačku na pogrešnu politiku štednje.
Zbog čega je ova politika pogrešna?
Mark Blythom: Dugovi država na periferiji rastu onom brzinom kojom se njihove ekonomije skupljaju. Oni su, uprkos svim merama štednje, daleko viši nego neposredno po izbijanju svetske finansijske krize. Empirijski dokazi pokazuju da štednja ne radi, ona prouzrokuje suprotno od onoga čemu teži.
Smisao politike štednje je u tome da se kroz smanjivanje zaduženosti povrati poverenje investitora i tržišta.
Mark Blythom: Štednja je ekonomska zombi ideja, koja je bezbroj puta opovrgnuta, ali nam nikako ne polazi za rukom da je jednom za svagda sahranimo. Stvarnost govori za sebe: zaduženost Portugalije porasla je sa 69% BDP-a u 2006. na 124% 2012. Dugovi Irske su ekspodirali sa 25% na 118% BDP-a, a oni Grčke, problematičnog deteta EU i simbola evrokize, uprkos svim merama štednje i otpisu dugova, sa 107% na 157% BDP-a. Dalje insistiranje na ovom kursu je najblaže rečeno nerazumno.
Kakva se ekonomska i finansijsko-politička logika krije iza pojma štednje?
Mark Blythom: Štednja je oblik željene deflacije kako bi ekonomija kroz smanjivanje zarada, cena i javnih rashoda postala konkurentnija. Politika štednje koja je evrozoni trebalo da donese stabilnost, učinila je upravo suprotno. Ona je izuzetno štetno sredstvo zbog toga što terapija počiva na pogrešnoj dijagnozi.
Zašto? Političari koji zagovaraju štednju ne bore se protiv vetrenjača.
Mark Blythom: U dužničkoj krizi smo pomešali uzroke i posledice. Problemi su počeli sa bankama i sa bankama će se i završiti. Njih nije izazvala rastrošna politika država. Političari i mediji štednju opravdavaju nužnošću plaćanja danas za rasipništvo u prošlosti. Ovo objašnjenje nije samo pogrešno, već je pre svega potpuno izvrtanje činjenica. U stvari, dužnička kriza je zamaskirana bankarska kriza.
To ne menja ništa na ozbiljnosti situacije. Štednja je takođe cena koju bismo morali da platimo za spasavanje banaka.
Mark Blythom: Da, to je cena kojom plaćamo spasavanje banaka. Ali samo neki od nas su bili pozvani na žurku, a sada se očekuje da svi platimo račun. Ono što me najviše iritira u raspravi o državnim dugovima jeste njihovo pretvaranje u greh i iskupljenje. Štednja postaje usud, neizbežna patnja pred uskrsnuće čestitosti. To je čista ideologija, pogrešna svest čija je svrha zabašurivanje.
Možda je nezadovoljstvo opravdano, ali države su već zadužene, tako da je štednja ionako nužna.
Mark Blythom: Ovo je tačka u kojoj štednja prerasta u političku krizu preraspodele. Posledice i tereti koji nastaju usled smanjenja državnih rashoda su veoma nejednako raspodeljeni. Spreman sam da stegnem kaiš, ako svi nosimo iste pantalone. Do nastanka srednje klase je došlo samo zbog državnih transfera kroz preraspodelu dohotka. Ona nije nastala sama od sebe, već svoje postojanje duguje političkim odlukama, koje su istovremeno bile i polise osiguranja opstanka demokratije kao državne forme. Štednja omogućava bogatima da ne plaćaju premije za ovo osiguranje, što za posledicu ima dalju polarizaciju i podele u društvu u kome se donjim slojevima stanovništva uskraćuje socijalna mobilnost. Onda ostaje samo nasilan protest. Na desnom i levom političkom spektru primetan je porast agresivnosti.
Čini se da je štednja makar na intuitivnom nivou veoma razuman potez. Ako ste već zaduženi, ne možete da delite novac šakom i kapom.
Mark Blythom: Protiv zaduženosti se ne možemo boriti novim zaduživanjem, to je svima jasno. Ali to nije dovoljno, barem iz dva razloga. Politika štednje uvećava moć poverilaca. Poverilaca ima manje od dužnika i oni uvek imaju novac, dok donja polovina stanovništva zavisi od socijalnih transfera.
Štednja je klasna borba odozgo?
Mark Blythom: Štednja deluje kao klasnospecifični porez koji je usmeren protiv većine birača. Zato demokratije lakše žive sa umerenom inflacijom nego sa deflacijom. Ono što je politički održivo uvek odnese prevagu nad onim što se predstavlja kao ekonomska nužnost.
Da li to znači da demokratija nema dovoljno kondicije da izdrži dugoročni kurs štednje?
Mark Blythom: Na kraju nema pobednika, postoje samo gubitnici, jer štednja, a to je drugi razlog za njen neuspeh, ne može da funkcioniše kada svi istovremeno štede. Ono što je možda za pojedinca dobro, ne mora da bude slučaj kada je reč o skupu svih delova. Štednja je možda dobra za Grčku, ali ukoliko sve zemlje evrozone krenu istim putem, svi će potonuti u recesiju. To je paradoksalni efekat politike štednje, koga je opisao još John Maynard Keynes. Štednja ne stvara poželjne uslove za rast, ako svi istovremeno štede. Politika štednje, koju Evropa spovodi, neupešna je zbog sopstvene logičke nekonzistentnosti. Evrokrizu nisu umirili diktati štednje nemačke vlade, već izjava predsednika ECB-a, Mario Draghija, da je spreman da učini sve za spas evra.
Labava monetarna politika u Nemačkoj izaziva strah od inflacije.
Mark Blythom: Istorijska trauma vezana za hiperinflaciju vodi ka pogrešnom zaključku. Hiperinflacija je bila posledica Prvog svetskog rata i politički poželjna kao sredstvo za smanjivanje državne zaduženosti. Ona je vrlo lako zaustavljena izdavanjem rentenmarke 1923. Lekcije iz istorije, koje se mogu izvući iz deflatorne politike kancelara Heinricha Brüninga, daleko su značajnije.
Zašto Nemačka smatra da je štednja lek za sve boljke?
Mark Blythom: Postoje različite mogućnosti za izlazak iz finansijske krize. Na primer, države mogu da devalviraju svoju valutu. Evrozona je mogla da odabere taj put, ali to ne može da učini neka od država članica. Ovde bi trebalo napomenuti da, iz političkih razloga, nijedna članica evrozone ne sme bakrotirati i napustiti monetarnu uniju, jer su posledice eventualnog raspada evrozone nepredvidive. Imploziju evropskog bankarskog sistema niko ne bi mogao da apsorbuje. Ali ako su svi ovi putevi zatvoreni, šta onda preostaje?
Onda je kancelarka u pravu kada kaže da njena evropska politika nema alternativu.
Mark Blythom: Ona to može da čini samo zato što nije odmah vidljiv pogrešan zaključak na kome se ova politika zasniva. Verujem da kada je o gospođi Merkel reč tu postoje i kulturološki razlozi. Ona poput mnogih drugih građana Nemačke pogrešno tumači istoriju.
Mislite na iskustva sa državnim bankrotom i opštim siromaštvom posle dva svetska rata?
Mark Blythom: Nemačka je dugo bila jedna relativno siromašna zemlja. Ljudi su morali da štede i oskudevali su u mnogo čemu. Iskusili su dva bankrota u 20. veku i zarekli su se – nikad više bankrot, nikad više rat! To je oblikovalo njihovu svest i pogled na život. Štednja više nije bila ekonomska nužnost, već moralna vrlina.
Štednja kao političko-ekonomski koncept nije nemački pronalazak. Odakle izvire moralni i intelektualni autoritet ove ideje?
Mark Blythom: Istorijski posmatrano ona počinje sa engleskim i škotskim prosvetiteljima 17. i 18. veka, koji su i sami bili deca reformacije. Njene glasonoše su John Locke, David Hume i Adam Smith. Ova tri mislioca se nalaze na izvorištu liberalne dileme: pojedinac, a pre svega nova ambiciozna buržoazija, trgovci i preduzetnici, želeli su da budu zaštićeni od države i njenih poreznika, dok je istovremeno ovom pojedincu ta ista država potrebna kako bi osigurala njegovo pravo svojine. On ne može da živi sa državom, niti bez nje, zato želi da je ona što manja. Tvrdo jezgro američke republikanske partije rado bi je svelo samo na policiju, pravosuđe i vojsku.
Škotski tvrdičluk je nešto poput štedljivosti švapske domaćice.
Mark Blythom: Adam Smith, veliki mislilac ekonomskog liberalizma, video je u štedljivosti ključnog pokretača kapitalističkog rasta i uvećanja bogatstva. On je smatrao da štedne rezerve omogućavaju investicije, a da je potrošnja nešto drugorazredno: prvo štedite, a onda kupujte! Danas bi rekli da je davao prednost politici ponude nad politikom tražnje. Smith je uveo moralne argumente koji i danas dominiraju raspravama o štednji. Reči Angele Merkel su eho njegovih reči.
Nemačka sa štednjom nije imala loša iskustva. Dugogodišnje uzdržavanje od povećanja zarada značajno je unapredilo konkurentnost i izvoznu industriju.
Mark Blythom: To je ekonomska doktrina pietizma, prema kojoj moral nije na strani rasipnika. Nemačka nema grižu savesti zbog toga što ostvaruje viškove u trgovinskoj razmeni sa inostranstvom, dok istovremeno kritikuje druge zemlje sa budžetskim deficitima. Kao da jedno drugo ne uslovljava! Neprestano ponavljanje preporuke za podizanje konkurentnosti ima u sebi nečeg naivnog: da su sve zemlje konkurentne kao Nemačka, nemački model bi se istog trenutka urušio. Dogma politike štednje je fosil ranog ekonomskog liberalizma. Patološki strah od prekomerne državne zaduženosti zakopan je duboko u ovim arheološkim naslagama.
Dugovi neće nestati, oni se moraju otplatiti ili oprostiti. Šta Evropa treba da uradi?
Mark Blythom: Pored stroge regulacije bankarskog sektora vidim još dva moguća rešenja: dugi period niskih kamatnih stopa nižih od stope inflacije i viši porezi za bogate. Prag treba da odredimo tako da ovim porezima bude pogođeno samo 10 odsto stanovništva.
A to smatrate politički izvodivim?
Mark Blythom: Finansijska represija i povećanje poreza na najviše dohotke će dugoročno posmatrano postati sastavni deo programa svih partija, ne samo onih na levici. Kratkoročno će se i dalje pokušavati sa štednjom, ali to neće uroditi plodom. Na kraju će svi morati da dignu ruke od štednje ili će ih birači najuriti sa funkcija.
Kao dete živeli ste u nemaštini. Da li je to razlog za vaše strastveno protivljenje politici štednje?
Mark Blythom: Kao dete samohranog roditelja u Škotskoj, odrastao sam u velikom siromaštvu. Bio sam dete socijalne države, na šta sam veoma ponosan. Britanski socijalni sistem mi je omogućio da studiram i da postanem profesor na koledžu ivy lige. Rado otplaćujem ono što mi je država dala. Država blagostanja košta. Ono što me najviše tišti je to što trajna politika štednje cementira nezaposlenost mladih i paralizuje socijalnu mobilnost. Ukoliko ovakvo stanje potraje morali bismo da se doboko zamislimo i zabrinemo za budućnost demokratije. Evropska država blagostanja ne sme da se odrekne svoje dece.
Mark Blyth je profesor međunarodne političke ekonomije na univerzitetu Brown. Fokus njegovog istaživanja su istorija ideja i njihov uticaj na politiku. Njegova poslednja knjiga je „Austerity. The History of a Dangerous Idea“ / „Štednja, istorija jedne opasne ideje“ (Oxford University Press).
Peščanik.net